Sveti Sebastijan u delima Tomasa Mana i Dereka Džarmana

Filmski poster Džarmanovog filma o Svetom Sebastijanu iz 1976. godine

U tekstu Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana (link) pisala sam o figuri hrišćanskog svetca Sebastijana, na čiju ličnost Tomas Man aludira u svom delu iz 1912. Uz likovne predloške, koje sam ovoga puta dopunila, nastavljam priču o ovoj figuri, veoma značajnoj za istoriju zapadne umetnosti.

Prikaz svetog Sebastijana bila je česta renesansna tema. Krhki androgini mladić dvosmislene konstitucije naslednik je grčkog modela lepote. On oscilira između energičnosti i tromosti. Sveti Sebastijan prikazivan je u tradiciji kao istovremena sinteza muške i ženske lepote.

Obe komponente posmatračima su privlačne i seksualno provokativne. Strele koje se zarivaju u njegovo telo, dok on i u patnji zadržava pozu dostojanstva, koja je istovremeno i erotična, jesu falusoidne strele Erosa, ubodi prodornog oka koje ne ume i ne može pred lepotom da kontroliše pogled.

Sveti Sebastijan vezuje se za hrišćansku tradiciju. Međutim, i pre nje, naročito u grčkoj mitologiji, bilo je androginih, samodovoljnih i narcisoidnih junaka koji su svojom lepotom doprinosili uništenju sebe i drugih. Takvi su Narcis, Endimion, Ganimed, Apolon. U kasnijoj renesansnoj umetnosti čak i muževni i ratoborni bog Mars, ili pak Merkur, predstavljeni su kao androgine i seksualno dvosmislene figure.

Gvido Reni, „Sveti Sebastijan“, 1625.

Tomas Man je u svojoj ranoj noveli Smrt u Veneciji pisao:

Lik svetog Sebastijana najlepši je simbol, ako ne umetnosti uopšte, a ono bar one umetnosti o kojoj sada govorimo. Ko je pogledao u ovaj ispričani svet, video je: elegantno vladanje sobom, koje do poslednjeg časka skriva pred očima sveta unutarnju podrivenost, biološko opadanje; žutu ružnoću, čulno uskraćenu, koja je sposobna da svoju dimljivu žar raspali do čistog plamena, čak da se uzvine do vladarstva u carstvu lepote; bledu nemoć, koja iz žarnih dubina duha siše snagu dovoljnu da njome ceo jedan obestan narod baci pred noge krsta, pred svoje noge; ljubazno držanje u praznoj i strogoj službi formi; lažni, opasni život, čežnju i veštinu rođenoga varalice koja brzo iznurava: ko je posmatrao ovu sudbinu, i još kolike slične, mogao je posumnjati da li uopšte i postoji drugo herojstvo sem herojstva slabosti. A u svakom slučaju, koje bi herojstvo bilo savremenije od ovoga? Gustav Ašenbah bio je pesnik svih onih koji rade na ivici malaksalosti, svih preopterećenih, već iznurenih koji se još pravo drže, svih tih moralista izvršenog dela, koji, nežnog rasta i krhkih sredstava, zanosom volje i mudrim rukovanjem ipak uspevaju da bar za neko vreme deluju utiskom veličine.

Man figuru umetnika poistovećuje sa figurom svetca koji uprkos iznurenosti i malaksalosti dostojno pati i podnosi ubode strela. Sveti Sebastijan je bio rimski vojnik koji je branio prve hrišćanske vernike zbog čega je osuđen. No, njega nisu ubile ove falusoidne strele, lečila ga je sveta Irena. Sebastijan je posle mučenja strelama opet uhvaćen i ubijen, a njegovo telo je bačeno u rimsku kanalizaciju (Cloaca Maxima).

Derek Džarman, engleski reditelj, bio je inspirisan Pazolinijevim filmovima, ali i čitavom prethodnom književnom i likovnom tradicijom na koju se nadovezao u svom filmu o svetom Sebastijanu koji je snimio 1976. Film je u potpunosti snimljen na latinskom i čini dobar značenjski i estetski luk sa još jednim izvanrednim filmom istog reditelja, čija nas tema opet vraća Manu, a to je film posvećen italijanskom vagabundu, Mikelanđelu Merisiju da Karavađu.

F I L M 

Scena iz filma Dereka Džarmana o Svetom Sebastijanu
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A