Dokumentarni film o Paulu Kleu

Paul Kle u svom ateljeu 1925. godine

Gde je duh najčistiji? U početku.

Dokumentarni film Paul Klee: The Silence of the Angel jeste vizuelno putovanje kroz stvaralaštvo jednog od najinventivnijih i najpoznatijih slikara 20. veka. Film je snimljen 2005. godine, režiser je Majkl Gaumnic. Više o ovom umetniku možete pronaći na sajtu koji preporučujem: Design is Fine.

Napuštamo ovostrano, da bismo gradili u onostranom, u kojem je moguća potpuna afirmacija.

Apstrakcija.

Hladni romantizam tog stila lišenog patosa je bez presedana.

Što je svet strašniji (kao što je danas), umetnost postaje apstraktnija, dok neki srećniji svet rađa ovostranu umetnost.

Danas je prelaz od juče. U velikom rudniku formi leže parčići za koje smo još donekle vezani. Oni obezbeđuju materijal za apstrakciju. Kamenolom neautentičnih elemenata za oblikovanje nečistih kristala.

Tako je i danas.

Ali, opet: taj kristalni grumen je jednom krvario. Mislio sam da umirem; rat i smrt.

Mogu li uopšte umreti, ja, koji sam kristal?

Ja, kristal.

Dugo sam nosio ovaj rat u sebi. To je razlog zašto mi, iznutra, ne znači ništa.

Da bih se izvukao iz ruševina, morao sam da letim. I leteo sam. Ostao sam u ovom razorenom svetu samo u sećanjima, kao kada se ponekad osvrnemo na prošlost.

Zato sam „apstraktan sa uspomenama“.

Prikaz filma dopunjen je odlomcima iz Kleovog dnevnika koje je vodio od 1898. do 1918. godine. Počeo je da ih prirpema za štampu nekoliko godina kasnije da bi oni izašli iz štampe tek 1958. Jedan poseban deo, koji se često štampa i odvojeno iz ove celine, jeste putopis iz Tunisa u koji je Kle, zajedno sa Makeom i Moajeom, prijateljima slikarima, putovao na dve nedelje u aprilu 1914, dakle pred samo izbijanje Prvog svetskog rata.

Tunis. Glava mi je puna utisaka iz sinoćne šetnje. Umetnost – priroda – Ja. Odmah sam se bacio na posao i počeo da slikam akvarele u arapskoj četvrti. Započeo sintezu urbane arhitekture sa arhitekturom slike. Nije još čisto, ali je opet privlačno; još je u tome previše raspoloženja, oduševljenja putovanjem, prosto, previše Ja. Možda će stvari kasnije postati objektivnije, kada se ovaj lepi dim malo raziđe.

Mogli bismo Kleovo slikarstvo, koje je kasnije u odnosu na putovanje realizovano, a pod uticajem tog iskustva, sa stanovišta antropologije, porediti sa umetnošću koja je bila popularna tokom 19. veka a koja se ticala prikazivanja scena sa Orijenta, i tumačiti ih, ne samo sa stanovište predmeta koje prikazuju, kao i načina, već i u kontekstu toga kako doživljavaju ljude oko sebe. Da li sve, i ljude, i boje, i klimu, vide kao dekor i kao polazište za svoju umetnost, da li u svemu traže samo inspiraciju, ili ipak uspostavljaju i ljudski, pojedinačan kontakt sa onima među kojima su. Knjiga Edvarda Saida razbila je mnoge iluzije i predrasude ali zanimljivo mi je pomenuti ovde i ono što Aleksa Golijanin piše u predgovoru za ovaj dnevnik koji je preveo i priredio:

po „nadahnuće“ se ide kao u safari ili na pijacu; ni trunke želje za bilo kakvim ljudskim kontaktom (ljudska bića oko njih postoje samo kao kategorije ili elementi scenogafije); samo lov na nove boje, svetlost, forme, utiske. Iz svakog od nas, u sličnoj situaciji, ume da iskoči taj mali, beli glodar. Istina je, međutim, da ovde sledi izveštaj o avanturama krajnje bezazlenih zapadnjaka na mitskom Orijentu (ili Jugu), i da im se neki maniri i fiks ideje sigurno mogu oprostiti.

Kleovi opisi Tunisa, pejzaža, ljudi, boja, mirisa, utisaka, mogu se poklopiti sa onima koje je zapisivao Lorens Darel ili, nešto kasnije, Alber Kami. Južna obala Mediterana oduvek je bila prisutna u svesti onih koji dolaze iz pravca njegove severne obale. Ta pojavljivanja na različite načine su bila prisutna u svesti i kulturi Evropljana. Evo jednog o Kartagini, sa kojim zaokružujemo ovu celinu:

Uskoro smo mogli da se uverimo da je pobeda Rima nad Kartaginom bila potpuna. Opet smo se ukrcali u naš divni automobil i odvezli u planine, u okolini Kartagine. Položaj je lepši od onog na kojem se nalazi Tunis. Ili makar u skladu s onim što ljudi obično nazivaju lepšim: otvoreniji ka moru, sa širom panoramom. Od grada, osim nekoliko iskopina, nije ostalo ništa. Na njegovom mestu niče novo, malo italijansko naselje, sa zanimljivim svetom. Evropa je pobedila Afriku, ali ta pobeda je, po svemu sudeći, prilično sumnjivog kvaliteta! Tunis je pre svega arapski, zatim italijanski i tek na trećem mestu francuski. Ali, Francuzi se ponašaju kao da su oni gazde.

Citati: Klee, Putovanje u Tunis, Odlomak iz „Dnevnika Paula Klea“ 1898-1918, preveo Aleksa Golijanin. Knjigu možete preuzeti ovde.

Paul Kle, „Grad u zalivu“, 1932.
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A