Dokumentarni film o Mana Reja o Konstantinu Brankušiju

Da bismo bolje razumeli umetnost Mana Reja moramo, za početak, citirati jednu izjavu koja stoji kao stvaralački kredo njegove umetnosti:

Oduvek su bile prisutne dve teme u svemu što sam radio: sloboda i zadovoljstvo.

Emanuel Radnicki, koji je skratio svoje ime i prezime na tri slova, nadenuvši sebi tako efektan, kratak i nacionalno neodrediv pseudonim, potpisao se prvi put kao Man Rej 1911. godine u uglu jednog svog kubističkog platna. Radnicki je rođen u Americi, u Filadelfiji, 1890. Iako njegovo stvaralaštvo vezujemo za Evropu, on se, zapravo, isprva afirmisao u Njujorku gde je sreo Dišana pod čijim je uticajem počeo da eksperimentiše sa kolažima i nađenim predmetima. Dvadesete provodi u Parizu, pred njegovim objektivom naći će se mnogi umetnici toga doba: Kokto, Cara, Brankuši, Pikaso, Dali, Džojs, Hemingvej, Li Miler, Kiki de Monparnas.

Najpoznatiji su njegovi ženski portreti posredstvom kojih je pokazivao svoju izuzetnu tehničku inovaciju prilikom fotografisanja, svoju ironiju (bizarnost i nelagoda kao opšte odlike dadaizma i nadrealizma), privrženost frojdovskim temama, posebno fotografišući bračni par Elijar u različitim prilikama. Čuven je i njegov film Morska zvezda iz 1928, kao i slikarstvo, koje je često ostajalo u drugom planu u odnosu na fotografiju.

Još jedna od saradnji umetnika različitih opredeljenja evidentna je i u slučaju rumunskog skulptora sa prebivalištem u Parizu, Konstantina Brankušija, i Mana Reja. Dva fotografa koja su bila redovni posetioci Brankušijevog ateljea su Edvard Stajhen i Man Rej, a neretko je i sam Brankuši fotografisao svoje skulpture ističući svetlošću njihove osobenosti, uglove i izbočine. Man Rej je na svojim fotografijama, takođe, koristio Brankušijeve skulpture, ističući sličnost fizičkog izgleda modela i same skulpture. Video koji sledi rezultat je druženja dva umetnika, međusobnog prepoznavanja. On nije samo o Brankušijevom stvaralačkom procesu, već je i o shvatanju umetnosti fotografije samoga Reja.

Man Rej, „Poljubac“, 1935.
Eva Arnold, „Silvana Manjano pred Brankušijevim skulpturama“, 1956.
Man Rej, „Crno i belo“, 1926.
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.