Vilijam Blejk: „Knjiga o Urizenu“

Vilijam Blejk je poznat po svom poetskom i mitološkom sistemu koji je vizuelno i verbalno oblikovao u „proročkim knjigama“, među kojima se izdvajaju Knjiga o Teli (1789), Amerika (1793), Evropa (1794), Vizije Albionovih kćeri (1793), Knjiga o Urizenu (1794), Knjiga o Losu (1795), Vala ili Četiri Zoa (nedovršen i napušten projekat), Milton (1804–1810), Jerusalim (1804–1820). Uz Venčanje Neba i Pakla (1790-1793) i Pesme nevinosti i iskustva (1789/1794) ove knjige spadaju u red najpoznatijih Blejkovih poetskih ostvarenja.

Sve svoje knjige Blejk je sam ilustrovao i štampao. Knjiga o Urizenu nastala je iste godine kada i Pesme iskustva. U pitanju je duža narativna pesma. Razum (Your Reason, Urizen) postaje izvor opresije kada biva otuđen od pojma slobode zahvaljujući religijskim dogmama koje stvara. Unutar Urizenovog univerzuma Los i Enitarmon (Harmonija) stvaraju Orka, duh revolucije i slobode. Urizenov pejzaž, na početku, opisan je kao predeo pre stvaranja koji svojim slikama izuzetno podseća na praiskonske pejsaže Islanda.

PRELUDIJ

O prigrabljenoj moći iskonskog Žreca
kad Večni prezreše njegovu veru
i udeliše mu na Severu mesto,
tamno, senovito, prazno, samotno.

Večni, s radošću slušam vaš zov.
Kazujte hitre krilate reči
i ne bojte se da rasprostrete
svoje turobne slike muka.

I

Gle, diže se užasna senka
usred Večnosti! Neznana, neplodna,
u sebe zatvorena, sveodbojna:
koji li zli duh uobliči
tu gadnu pustinju, tu ispražnjenost
od koje drhti duša? Neki rekoše:
„To je Urizen.“ Al neznana, skrovita,
snujuć u potaji, ta tamna moć se krila.

Vreme za vremenom je delio, merio
prostor za prostorom u svojoj
devetostrukoj tmini, neviđen,
neznan: promene iskrsavahu poput
pustih planina besno rascepljenih
crnim vihorima poremećaja.

Jer on je vodio bitke grozne,
nevidljive sukobe sa oblicima
rođenim iz njegove proklete pustinje –
zveri, ptica, riba, zmija i pratvari,
požara, oluje, pare i oblaka.

Mračno se okrećući, nem,
nevidljiv sred mučenja strasti,
delatelj neznan i užasan,
senka u sebe zagledana
i zabavljena čudovišnim naporom.

Ali Večni gledahu njegove prostrane šume.
Iz veka u vek je ležao, zatvoren, neznan,
mozgajući, zatočenik dubina;
a svi su izbegavali
taj skamenjeni odvratni haos.

Ćutke je mračni Urizen pripremao
užase svoje hladne;
deset hiljada gromova, u maglovitim vrstama
širi se preko tog strašnog sveta;
i huka točkova, kao od morskih plima,
odjekuje u njegovim oblacima,
u njegovim humkama nagomilanog snega,
u njegovim planinama od grada i leda:
glasovi užasa odzvanjaju
kao jesenji gromovi kad se
oblak rasplamsa nad žetvama.

II

Ne beše Zemlje, ni sfera s privlačnom snagom.
Volja Besmrtnog je širila
ili stezala sva njegova povitljiva čula.
Ne beše smrti, večni život je šikljao.

Glas trube probudi nebesa
i ogromni oblaci krvi opkoliše
mutne stene Urizenove – tako se
zvao taj samotnik u Bezmernosti.

Reska je truba; i mirijade iz Večnosti
skupljaju se oko turobnih pustinja,
sad ispunjenih oblacima, tminom i vodom
a iz njih se rađahu jasne reči
prašteći kao gromovi
po vrhovima njegovih planina:

„Iz dubina tamne samoće
iz večnog staništa, u mojoj svetinji
skriven, povučen u strogo mozganje,
predodređen za buduće dane,
tražio sam radost bez bola,
čvrsto telo bez talasanja.
Zašto hoćete da umrete, Večni?
Zašto živeti u neugasivom ognju?

Najpre se borih s vatrom što me je
razgrizala i stvarala dubok svet,
ogromnu prazninu, divlju, tamnu i bezdanu,
gde ničeg ne beše, prostranu utrobu Prirode;
a uravnotežen u samom sebi,
raširen iznad praznine, ja sam, ja!
sputavah nemilosrdne vetrove;
ali zgušnjavajući se u bujice
oni padaju i padaju; snažno odbijah
ogromne talase, i nad vodom iskrsnu
čvrsta prepreka prostranog sveta.

Ovde sam, sam, u knjige od metala
zapisao tajne mudrosti,
tajne mračnog razmišljanja,
uz bitke i sukobe grozne
sa strašnim čudovištima rođenim
iz Greha što borave u dušama svih,
sa sedam smrtnih Grehova duše.

Gle! Raskriljujem svoju tminu
i snažnom rukom stavljam na ovu stenu
Knjigu od večne tuči, pisanu u mojoj samoći:
zakone mira, ljubavi, jedinstva,
sažaljenja, saučešća, oproštaja.
Nek svako izabere jedno stanište,
svoj drevni beskonačni dom,
jednu naredbu, jednu radost, jednu žudnju,
jedno prokletstvo, jednu težinu, jednu meru,
jednog Kralja, jednog Boga, jedan Zakon.“

III

Ućuta glas: videše mu bledi lik
gde iskrsava iz tmine, a ruka mu
na steni večnosti otvara
Knjigu od tuči. Bes obuze jake,

bes, jarost, snažno negodovanje,
u slapovima vatre, krvi i žuči,
u vrtlozima sumpornog dima
i ogromnih oblika snage,
svih sedam smrtnih grehova duše
u živim se pojaviše bićima
sred plamena večnoga gneva.

Dele se, mrače se, grme!
Sva se rascepiv uz snažan tresak
Večnost se cela razjapi
širom razmaknuvši litice
što se svud unaokolo
razmiču, razmiču, razmiču,
ostavljajući za sobom smrskane
deliće života da vise, hridi
mračna pogleda, a svud između njih
okean neizmerne praznine.

Vatre su hučale preko nebesa
u vihorima i slapovima krvi,
i preko mračnih pustinja Urizena
plamen je svuda sukljao kroz prazninu
na vojske što
ih on sobom zače.
Ali ti ognjevi nisu
svetleli, sve beše tama
u plamenovima večnog besa.

Obuzet svirepom strepnjom i neugasivim ognjem,
on potrča besneći k pustinjama i stenju
da se skrije, al ne mogade: silnom snagom
uze da iskopava planine i brda,
da ih gomila radeći bez prestanka,
urlajući, u bolu, grozno sumanut,
vekovima se mučeći sred žive vatre,
dok ne osede slomljen od starosti,
sred očajanja, pod senkama smrti.

I ogroman krov, skamenjen, sa svih strana
sagradio je, kao utrobu,
gde se hiljadu reka rukavcima krvi
sliva s planina da rashladi
večne vatre što spolja navaljuju
od Večnih; i kao crna lopta
što je gledaju sinovi Večnosti,
stavljena na obalu beskonačnoga
okeana, boreći se i drhteći
kao čovečje srce, takav je
izgledao ogromni Urizenov svet.

A Los je oko mračne Urizenove lopte
motrio kada će doći Večni
da ograde ovu tamnu izdvojenost;
jer Večnost je bila predaleka
kao što su zvezde od Zemlje.

Los je kukao oko tamnog Demona
i kleo sudbinu; jer u svom strahu
Urizen mu se otrže iz bedra,
i kao oslonac za noge
ostavi mu bezmernu prazninu
i ljutu vatru za boravište.

No Urizen pade u kamen san,
nesređen, otrgnut od Večnosti.
Večni rekoše: „Šta je to? Smrt.
Urizen je grudva gline.“

Los je kukao teško ošamućen,
ječeći! škrgućući zubima! ječeći!
dok mu pokidan bok ne zaraste.

No Urizenova se rana ne zacelu.
Leden, bezobličan, meso il glina,
rascepljen strašnim preobražajima,
ležao je u noći bez snova,

sve dok Los ne popali
svoje ognjeve, zgrožen nad ovom
bezobličnom, beskonačnom smrću.

IV

Los, zapanjen, užasnut
od zveketa kostiju

i od sumpornog uzdizanja
smućenog Besmrtnika, izluđenog

u vihorovima i smoli i šalitri
oko besnih Losovih udova.

I Los načini mreže i petlje
i baci mreže svud unaokolo.

Gledao je tresući se od straha
mračne mene, i svaku od njih pričvrsti
čavlima od gvožđa i tuči.

I ovo behu Urizenove mene:

IV (a)

Vek za vekom se kotrljao preko njega,
vekovi se kotrljahu nad njegovim kamenim snom,
ko tamna pustinja što se širi i menja,
kidana trusovima, bljujući mutan plamen:
za vekom se valjao vek noseći sablasna
mučenja; oko njega u vihorima
tmine je urlao večiti Prorok,
stalno zbijajući gvozdene ćavle,
lijući rastaljeno gvožđe, deleći
strašnu noć na časove bdenja.

A Urizen (tako ga zvahu u Večnosti)
sve više mračnom tajnom skrivaše
klicavu plodnost, skrivajući slike iz mašte
u sumpornoj tečnosti što je šikljala.
Večiti Prorok nadimaše tamni meh,
okretaše neumorno klešta, i čekić
bez prestanka udaraše, kujući lanac za lancem,
odbrajajuć karikama časove, dane i godine.

Večni duh, zatočen, poče da komeša
virove gneva bez prestanka svud u krug,
i sumporna pena, gusto navirući,
utaloži se u bistro, blistavo jezero,
belo kao sneg na hladnim gorama.

Zaborav, Onemljenost, Nužda!
Okovan lancima duha,
ko ledenim putima što se skvrčavaju,
pometen, istrgnut iz Večnosti.
Los je kovao gvozdene verige
i žario peći i izlivao
rastaljeno gvožđe i tuč.

Bez prestanka se ulančeni Besmrtnik obrtao,
ječeći bolno! U nešpodnošljivoj strepnji!
Sve dokle krov, ranjav i divalj, ne zatvori
u svoju oblinu njegovo vrelo misli.

U groznom dremežu punom snova
nalik na paklen lanac od karika,
jedna se Kičma izmučeno krivila
pod vetrovima, vrcajući bolnim
rebrima, kao špilja kad se ruši;
i kosti čvrstine se zamrzoše
za sve živce njegove radosti.
I prvi Vek prominu,
doba precrne bede.

Iz pećine njegove zazuđene Kičme
sa užasom ispade crvena
obla lopta, vrela, zapaljena,
duboko dole u ambis,
daščući, zgrudvavajući se, drščući,
isterujući deset hiljada grana
oko njegovih čvrstih kostiju.
I drugi Vek prominu,
doba precrne bede.

Dok se strah komešao razdirući ga,
njegov razdražen mozak potera grane
oko grana njegovog srca,
visoko, sve do dve male lopte,
i pričvršćene u dve male špilje,
brižno se krijući od vetra,
oči mu pogledahu ponor.
I treći Vek prominu,
doba precrne bede.

Počeše bolovi nade.
U teškoj patnji, boreći se mučno,
dva Uha u bliskim vijugama
ispod sfera njegovog vida
nikoše šiljata i skameniše se
još rastući. I četvrti Vek prominu,
doba precrne bede.

Usred jezivih muka,
viseći na vetru,
dve Nozdrve se nagoše nad Ambis.
I peti Vek prominu,
doba precrne bede.

Usred jezivih muka
u njegovim se rebrima nadu
Gladna duplja nezasita.
Otud mu niče žlebasto Grlo,
i kao crven plamen se pojavi
Jezik stvoren za žeđ i glad.
I šesti Vek prominu,
doba precrne bede.

Razjaren i gušeći se od bola,
on hitnu desnu Ruku k severu,
levu ruku k jugu,
ispružajući ih u dubokoj strepnji,
a Stopala mu gaziše donji Ambis
drhteći i urlajući od užasa.
I sedmi Vek prominu,
doba precrne bede.

V

Užasnut, Los se okani svog zadatka:
ogromni čekić mu ispade iz ruke.
Njegove vatre na tah prizor jenjaše
i skriše snažne udove u dim;
jer uz buku ubistveno glasnu,
uz zveku i prasku i ječanje,
Besmrtnik je trpeo svoje lance,
iako sputan smrtnim snom.

Sve mirijade Večnosti,
sva mudrost i radost života
valjaju se kaop more oko njega,
sem onog što mui male lopte
vida stupnjevito otkrivaju.

I sad je njegov večni život
kao san bio izbrisan.
Drhteći, Večni prorok snažno
udari od severnih do južnih predela.
Mehovi i čekić su nemi sada,
proročki glas mu obuze slabašna
tišina; hladna samoća i tamna praznina
okružiše Večnog Proroka i Urizena.

Vek se za vekom kotrljao preko njih,
odsečenih od života i svetlosti, smrzlih
u grozne oblike bezobličnosti.
Los pusti vatre da utrnu;
zatim se osvrte s nemirnom željom,
ali prostor, nerazdeljen postojanjem,
užasom prodre u njegovu dušu.

Los zaplaka, smračen žalošću,
grudi mu zatresoše uzdasi;
video je Urizena crnog
kao smrt u lance vezanog,
i tako se rodi Sažaljenje.

U strahu se deleći i deleći,
jer sažaljenje deli dušu,
uz ljuti bol, iz večnosti u večnost,
život se slapovima lio niz njegove stene.
Praznina zgruša bistru tečnost u Živce
što svud se šire po grudima noći,
i ostavi loptu krvi
da treperi na praznini.
Tako se Večni Prorok razdeli
pred likom mrtvog Urizena;
jer u komešanju oblaka i tame,
sred zimske noći ispod njega,
Losov se Ambis ogroman protezao
i, čas vidljiva čas zamračena, pred očima
Večnih se pojavi udaljena
slika tamnog razdvajanja.
Kao što sočiva otkrivaju Svetove
u beskonačnom Ambisu prostora,
tako su i oči Besmrtnika,
rastežući se, gledale tamne
slike Losa i ove lopte
od žive krvi kako se trese.

Lopta od žive krvi se tresla
i granala se u korenje
vlaknasto, koje se krivi pod vetrom,
u vlakna krvi, mleka i suza,
uz ljuti bol, iz večnosti u večnost.
Najzad, u suze i krike ovaploćen,
jedan se ženski oblik, drhtav i bled;
zatalasa pred njegovim mrtvačkim licem.

Sva se Večnost naježi kad vide
prvu ženu sad izdvojenu,
bledu kao oblak snega,
gde se talasa pred Losovim licem.

Čuđenje, groza, preneraženost
skameniše mirijade u Večnosti
kad videše prvi ženski oblik
sada izdvojen. Nazvaše ga
Sažaljenjem, i pobegoše.

„Raširite oko njih Šator s debelim zavesama.
Nek užad i kočevi vežu Prazninu,
da ih Večni ne gledaju višpe.“

Počeše tkati zavese od tame,
digoše debele stubove oko Praznine,
sa zlatnim kukama na stubovima;
s ogromnim naporom Večni istkaše
platno i nazvaše ga Naukom.

VI

Ali Los vide Ženu i sažali se;
zagrli je; ona se zaplaka, odbi ga;
s izopačenom i svirepom radošću
pobeže iz njegovih ruku,
ali on uze da je progoni.

Večnost zadrhta kada vide
gde čovek sa sopstvenim likom
što se izdvoji iz njega
začinje svoju sliku i priliku.

Prođe vreme: Večni
počeše da dižu šator,
kad Enitarmon onemoćala
oseti Crva u svojoj utrobi.

Jer nemoćan je ležao Crv
u ustreptaloj utrobi, čekajući
da se uobliči u postojanje.

Celog jdana joj crv ležaše na grudima;
celu noć u njenoj utrobi
ležaše crv, dok ne poraste u zmiju
što joj se savila oko slabina
bolno i otrovno sikćući.

Sklupčana u Enitarmoninoj utrobi,
zmija je rasla, zbacujući krljušt;
uz oštar bol siktanja poče
da se menja u škripav krik.
Mnogo muka i strašnih trudova,
mnogo ribljih, ptičijih i zverinjih
oblika najzad rodiše Dete
onde gde pre je bio crv.

Večni dovršiše svoj šator
zastrašeni tim mračnim prizorima,
kad Enitarmon ječeći
muško Dete na dan donese.

Prođe krik kroz Večnost
i udar oduzetosti
kada se rodi Čovečja senka.

Rijući zemlju neodoljivo,
kukajući, Dete sred vrelog plamena
iskrsnu iz Enitarmon.

Večni zatvoriše šator;
pobiše kočeve, zategoše užad
da im delo traje svu večnost.
Los više nije gledao Večnost.

On uze u ruke novorođenče;
okupa ga u izvorima bola;
predade ga Enitarmon.

VII

Nazvaše dete Ork; raslo je
hranjeno Enitarmoninim mlekom

Los je probudi. O tuge i bola!~
Sve tešnji je pojas je rastap
oko njegovih grudi. Grcajući,
on raskide pojas nadvoje,
ali još jedan pojas mu
stezaše grudi. Grcajući,
on ga ponovo raskide. Ponovo
drugi pojas ga zameni.
Svaki se pojas stvarao danju,
noću se kidao nadvoje.

Padajući na stenu
u gvozden Lanac, oni se
spajahu karikama.

Povedoše Orka na vrh planine.
Oh, kako plakaše Enitarmon!
Ulančiše mu mlade udove za stenu
Lancem Ljubomore
pod Urizenovom smrtnom senkom.

Mrtvi čuše dečakov glas
i počeše da se bude iza sna;
sve stvari čuše dečakov glas
i počeše se buditi u život.

A Urizen, lud od gladi,
isprobadan mirisima Prirode,
pretraživao je špilje unaokolo.
Načini kanap i visak
da podeli Ambis pod sobom;
načini merilo za deljenje.

Načini terazije da meri,
načini velike tegove,
načini sekstant od tuči,
načini kompas od zlata
i poče da istražuje Ambis;
i posadi aštu s voćem

Ali Los opkoli Enitarmon
vatrama Proroštva
i skloni je od pogleda
Urizena i Orka,

i ona na svet donese
ogroman narod.

VIII

Urizen istraži svoje špilje,
planinu, pustaru i divljinu,
osvetljjujući put plamenom loptom,
zastrašujući put, mučen
okrutnim čudovištima,
oblicima života
na njegovim napuštenim planinama.

I u njegovom svetu su vrvela
ogromna čudovišta,
strašna, varljiva, puzava,
delići života, nalikujući
na nogu il ruku il glavu
il srce il oko; plivahu, zlobni
užasi, naslađujući se krvlju.

Najviše Urizena užasnu kad vide
gde njegova večna stvorenja izlaze
na planine, sinovi i kćeri bola:
plačući! cvileći! Prvi se pojavi Tirijel,
začuđen sopstvenim postojanjem,
kao čovek rođen iz oblaka, zatim Uta
izroni iz voda, kukajući.
Grodna razri dubinu Zemlje, urlajuči
zapanjeno; njegova ogromna nebesa
raspukoše se kao zemlja
kad je isuši jara: zatim Fuzon
suknu kao plamen, prvi
začet, a poslednji rođen.
Svi mu se večni sinovi isto rodiše,
a kćeri iz zelenih trava i stoke,
iz čudovišta i šiljskih crva.

On, aztvoren u tminu, gledaše sav svoj rod
i duša mu se zgadi! Prokle
i nove i kćeri, jer vide
da ni meso ni duh ne mogoše
ni za trenutak sačuvati
njegove tučane zakone.

Jer vide da se život hrani smrću:
Vo muče u klanici
Pas cvili zimi pred vratima.
I on se zaplaka i nazva to Sažaljenjem
i suze mu potekoše niz vetar.

Sleđen je hodio visijom, iznad
njihovih gradova, plačući,
obuzet bolom i žalošću;
i kud god da je hodio rastužen,
preko drevnih je nebesa
za njim išla ledena senka
kao paučina, vlažna, hladna i mračna,
ispredena iz njegove ucveljene duše,
predvajajući nebo nalik na tamnicu,
svuda gde je Urizena koraci
nošahu nad gradovima u bolu;
dok se Paučina, tamna i ledena,
ne proteže preko sve namučene
tvari, ispredena
iz žalosti Urizenove duše;
a Paučina je Žena u zametku:
iko je nije mogao razdrti,
pa ni vatrena krila,

tako su upredene bile niti,
tako učvorene petlje,
upredene kao u ljudskom mozgu.

I svi to zvahu Mrežom Religije.

IX

Zatim žitelji onih gradova
osetiše da im se živci
preobražavaju u srž,
i kosti počeše da tvrdnu
uz nagle boljke I muke,
uz boln trzaje I trenja
preko svih obala, dok im se nemoćna
Čula u sebe ne skvrčIše
pod tamnom mrežom zaraze.

Dok skvrčene oči, zasenčene,
ne mogoše više da razlikuju
tkanje licemerja, a pruge sluzi
na njihovim nebesima se zbližiše
zbog suženog vida te izgledahu
proziran vazduh; jer im se oči
smanjiše do veličine ljudskih,
i sažimajući se u gmizavačke oblike
ostadoše visoki sedam stopa.

Šest dana smanjivahu svoje biće,
a sedmoga otpočinuše,
i blagosloviše sedmi dan s nemoćnom nadom,
i zaboraviše svoj večni život.

A svojih trideset gradova podeliše
u obliku ljudskog srca.
Nisu više bili kadri da se po volji
kreću kroz beskrajnu prazninu,
nego bejahu vezani za zemlju
svojim suženim vidom,
i življahu nešto malo godina,
pa ostavljahu smrdljivo telo
čeljustima proždrljive tame.

A deca im plakahu i posagradiše
grobnice na pustim mestima,
i napisaše zakone mudre, proglasiše ih
večitim Božjim zakonima.

I trideset gradova osta
okruženo slanim valima što se sad zovu
Afrika: ime im onda beše Egipat.

Preostali sinovi Urizena
gledahu kako im braća čile
pod Urizenovom Mrežom.
Ubeđivanje beše uzalud,
jer uši žitelja
behu sasušene, gluve i hladne,
a oči im ne mogahu razlikovati
braću iz drugih gradova.

I tako Fuzon sazva svu
preostalu Urizenovu decu, Ćpa napustiše tu lelujavu zemlju:
nazvaše je Egiptom i napustiše je.

A slan okean se valjao
oko Zemljine lopte.

Kraj Knjige o Urizenu

Sa engleskog preveo Branimir Živojinović

Izvor: Delo, mesečni časopis za teoriju, kritiku, poeziju i nove ideje, godina XXXIV, broj 6-7.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.