Ja sam volela svoj veltšmerc. Pa sam ga dodelila Tebi.

Šta je veltšmerc?

Beograd zimi.

Kiša noću u januaru. Bljuzgavica u februaru. Vetar u prolazima zgrada u martu.

Beda fasada, olinjale jakne ljudi, štrokave betonske kante na stanicama trole.

Ulica Dimitrija Tucovića.

I jad svih sporednih uličica, kuća i dvorišta, koje odatle vode ka groblju.

Onda uveče dođeš u hladan stan u koji si se tek preselio. On je na Karaburmi, a stanovi su tamo pacovske rupe. Tvoja zgrada je podsećala na ruske zajedničke zgrade iz 19. veka. Jednom sam preskočila prosjaka na hodniku, ljudi su držali vrata svojih stanova – više hotelskih soba iz kojih dolazi smrad kuvanog jela – otvorenim, i tamo su radili svašta. Svuda je bilo mokrog veša, čađ se slivala niz zidove, smrdela je buđ. To je bilo socijalno dno, i ja nisam mogla da poverujem da ti tu živiš. Pitala sam se – zašto?

Rekao si mi da je broj tvog stana 12 ali ja nikako nisam mogla da nađem tvoj stan. Stanovi uopšte nisu pratili pravilan brojčani redosled. I, na kraju, kada sam konačno našla stan broj 12 – do njega je, sećam se, bio stan 29 – ispostavilo se da je pod tim brojem zajedničko kupatilo.

Kada sam sišla dole, žena ispred ulaza mi je rekla da ti koristiš samo taj wc ali da ti je stan prekoputa – i pokazala mi je na kuću sa velikim dvorištem koja se u potpunosti razlikovala od užasa u kome sam bila do tada. Nikako te dve zgrade nisu pripadale istoj ulici. I istoj osobi.

U dvorištu je bio jedan vučjak sa dugačkim lancem pa je izgledalo kao da je pušten. Morala sam da idem krajem jer je stalno hteo da skoči na mene. Ali pravu stravu je u meni izazivalo crno mače koje je bilo tu jer sam mislila da će ga vučjak preklati. Vrata tvog stana izvijena od vlage više su delovala kao vrata poljske kuće, i ja sam se pitala – šta je ovo? Zašto sa tvojom platom i radnim mestom biraš ovakve krajeve grada, ovakve ljude, šta je to u tebi što te tera da budeš toliko dvostruk?

Spolja se čula mašinica za brijanje. Kucala sam ali to nije bilo dovoljno jako jer ti nisi čuo to kucanje a ja sam bila sa mačetom u drugoj ruci. Onda se stvorio neki maldić naših godina – tvoj drug – i sam ušao bez kucanja. Ti si si ga najprirodnije primio a mene si neiznenađeno pozdravio očima, i nastavio razgovor sa njim. Mladić je rekao: „Ovo ti je 400 evra“.

Odlučila sam da krenem, prethodno sakrivši mače ispod stola u dnevnoj sobi. Dok sam se pod tmastom svetlošću kretala ka stanici, koju je natkrivalo granje stare breze, počela je sitna kiša.

Some people say that it’s just rock and roll
Ah, but it gets you right down to your soul

Iz suterena jedne stare kuće dopirali su zvuci gotik muzike Nika Kejva. Orgulje su odzvanjale podzemnim hodnicima i prostorijama, kao da smo u katakombnim katedralama. Ptice bi poletale uvis i sivi tornjevi bivali bi svuda oko nas. Tražili bismo se između njih, kao da se igramo žmurke.

Tamo bi mnogi odlazili uveče kad završe s poslom. A kiša u januaru im ne bi dozvoljavala da krenu kad su planirali. Troje do četvoro njih bilo bi prisutno, i svi su bili za šankom.

Ta katedrala imala je i svoje freske – beogradske ekspresioniste, svete Sebastijane-savremenike. Ali, u jednom uglu, nalazila se stara reprodukcija kupljena na obližnjoj pijaci. Bio je to pejzaž na kome je sunce zalazilo, sa konjem koji je stajao na obali jezera i pio vodu. Jahača nije bilo. Nekako sam uvek imala osećaj da je ovde među nama, da je napustio sliku da bi nam se pridružio.

* Weltschmertz, nem. (veltšmerc – svetski bol). U doba romantizma rasprostranjeno osećanje patnje zbog saznanja da svet u kome živimo nije najbolji od svih zamislivih svetova, kako je to Lajbnic smatrao, već upravo najgori svet.

Slika: Džordž Frederik Vots, Nada, 1886.