Moris Baura: „Romantičarska imaginacija“

Ako bismo hteli da izdvojimo jednu osobenost engleskih romantičara, po kojoj se razlikuju od pesnika 18. veka, našli bismo je u njihovom viđenju imaginacije i važnosti koju su joj pridavali. Ovo shvatanje je, iako se bitno razlikuje u detaljima, kod Blejka, Kolridža, Vordsvorta i Kitsa jedinstveno, i kod svakog od njih čini osnovu duboko osmišljene poetike. U 18. veku imaginacija se nije nalazila u središtu poetike. Za Poupa i Džonsona, kao i Drajdena pre njih, bila je malo važna a kada je i pominju, daju joj uži smisao. Odobravaju maštu, ali pod uslovom da je pod kontrolom onoga što nazivaju „rasuđivanjem“, veoma ceneći veštu upotrebu slika, koje su za njih više od vizuelnih utisaka i metafora. Za njih su u poeziji najvažnije istinske emocije ili, kako bi se oni izrazili – osetljivost. Žele da običnim rečima iskažu opšteljudsko iskustvo, ne predajući se ličnim ćudima da bi stvorili nove svetove. Po njihovom shvatanju, pesnik je više tumač nego stvaralac, ne vi[e onaj koji nam pokazuje čari poznatog, nego onaj što nas vodi u nepoznato i neviđeno. Više od tajne života, pesnike 18. veka zanima njegov uobičajeni pojavni vid, i smatraju svojim zadatkom da ovaj izlože sa što više draži i stine.

Romantičarska vera u imaginaciju bila je deo tadašnjeg verovanja u individualno biće. Pesnici su bili svesni izvanrednih mogućnosti za stvaranje imaginarnih svetova, ne smatrajući ih ni zaludnim ni lažnim. Naprotiv, mislili su da bi obuzdavanjem imaginacije poricali jednu životnu potrebu svog bića. Verovali su da ih upravo ona čini pesnicima i da, radeći na njoj, mogu stići mnogo dalje od onih koji su je žrtvovali oprezu i zdravom razumu. Uviđajući da je poezija najmoćnija kada je stvaralački podsticaj nesputan, po sebi su znali da se to dešavalo kada trenutnim vizijama daju konkretan oblik, a neobuzdane misli gone dok ih ne zarobe i ovladaju njima. Upravo, kao što su se ljudi u oblasti politike od postojećeg poretka okrenuli ka velikim perspektivama naprednog čovečanstva, tako su u umetnosti napustili uobičajeni nivo života da bi se bavili ličnim pustolovinama koje su zračile nadahnućem. Kao što su pesnici renesanse otkrili ogromne mogućnosti ljudskog bića i izrazili ga u smeloj i dalekosežnoj umetnosti, koja je sigurno bila više nego obično podražavanje života, tako su romantičari, svesniji sopstvenih snaga, osetili sličnu potrebu da te snage upotrebe u stvaranju novih duhovnih svetova.

Naglašavanje imaginacije kod romantičara je bilo potkrepljeno i metafizičkim pobudama. Lokove teorije vladale su čitav vek u engleskoj filozofiji. On je pretpostavio da je pri opažanju duh pasivan, samo naprava za beleženje spoljnih utisaka, „lenji posmatrač spoljašnjeg sveta“. Njegov sistem je sasvim odgovarao dobu naučne spekulacije koje je u Njutnu našlo svog glavnog predstavnika. Mehanicističko objašnjenje sveta, koje su dali i filozofi i naučnici, pokazuje da je čovekovo ja nedovoljno uvažavano, a posebno njegov instinktivni, mada ne i manje moćan deo. Tako si i Lok i Njutn u svojim sistemima našli mesta za Boga: prvi polazeći od toga da „prirodne sile, svakim svojim delom dovoljno svedoče o postojanju božanstva“, a drugi od pretpostavke da je svet velika mašina koja, da bi radila, zahteva mehaničara. Ali ovo nikako nije bilo ono što su romantičari tražili od religije. Za njih, ona je bila više stvar osećanja nego razuma, iskustva nego obrazloženja, i žalili su što ove mehanicističke teorije protivreče njihovim najdubljim unutrašnjim uverenjima. Isto je i sa poezijom. Lok je imao svoje shvatanje poezije, kao i većine ljudskih delatnosti, ali je nije mnogo cenio. Za njega je ona stvar „visprenosti“ (Wit), koja ima zadatak da združuje ideje i „time u mašti stvara prijatne slike i dopadljive predstave“. Visprenost je, po njegovom shvatranju, potpuno neodgovorna i ne vodi računa o istini ili stvarnosti. Romantičari su s porugom odbacili ovu teoriju jer njihovo delo lišava je osnovne veze sa životom.

Lok je meta i Blejka i Kolridža; njegovo shvatanje prirode postojanja za njih je nepodnošljiva jeres. Više su nego nepoverljivi prema njegovom poimanju Boga i poezije: neprijatelji su njegovog sistema koji podržava ovakve poglede i, što je još gore, ne priznaje značaj čovekovog ja. Stoga odbacuju njegovu koncepciju kosmosa i zamenjuju je sopstvenim sistemima, koji se s pravom mogu nazvati „idealističkim“, jer je duh njihova središna tačka i vladajući činilac. Budući da su pesnici, oni podvlače da je imaginacija najvitalnija delatnost duha, sam izvor duhovne enegije; veruju da je božanska i da oni, razvijajući je, na neki način učestvuju u delatnosti samoga Boga. Blejk kaže ponosno i proročki:

Svet imaginacije je svet večnosti; to je božanski zagrljaj kome ćemo se svi vratiti posle smrti našeg vegetirajućeg tela. Svet imaginacije je beskonačan i večan, dok je svet rađanja, ili vegetacije, konačan i vremenom ograničen. U tom večnom svetu postoje neprolazne suštine svih stvari čije odraze mi vidimo u ovom biljnom staklu prirode. Sve stvari spoznate su u svojim večnim oblicima u božanskom telu Spasitelja, istinskom vinu večnosti, ljudskoj imaginaciji.

Za Blejka, imaginacija je ne manje nego Bog koji dejstvuje u ljudskoj duši. Iz toga sledi da je svaki stvaralački čin koji imaginacija izvede božanski, i da je u imaginaciji čovekova duhovna priroda potpuno i konačno ostvarena. Kolridž ne govori o njoj sa takvom apokaliptičnom sigurnošću, ali se njegov zaključak ne razlikuje mnogo od Blejkovog:

Primarnu imaginaciju smatram glavnom pokretačkom snagom života i sveta ljudskog opažanja;

Ovaj veoma važan zahtev ne postavljaju samo Blejk i Kolridž. Unekoliko mu se pridružuju Vordsvort, Šeli i Kits. Uvereni su da je imaginacija ne samo najdragcenije što poseduju već i da je u nekoj vezi sa natprirodnim. Nikada ranije nije postavljen ovakav zahtev, i iz njega proističe najveći deo magičnog u romantičarskoj poeziji. Ova smela pretpostavka nosi opasnost da pesnik toliko utone u vlastiti svet i ispitivanje njegovih najskrivenijih kutova da ne uspe da drugima saopšti svoje osnovno iskustvo, niti ih preobrati u svoju naročitu veru. Romantičari su stvarali sopstvene svetove, uspevši da i druge ubede da nisu ni besmisleni, ni plod puke uobrazulje. Zahvaljujući tome, bili su zaista bliži zemlji i običnom čoveku nego neki njihovi nemački savremenici. Nije im bila bliska ona nezadovoljena čežnja koja je sama sebi cilj, ili vera u privid i magiju koja zauzima tako značajno mesto u Brentanovom duhu, niti nalaze ono nihilističko uživanje u odvojenosti od života, o kome Novalis piše Karolini Šlegel:

Znam da je imaginacija iznad svega obuzeta onim što je najnemoralnije i najviše životinjsko; ali, isto tako, znam koliko je ona nalik snu, koliko voli noć, besmisao i samoću.

Engleski romantičari nisu ovako mislili. Verovali su da je imaginacija u vezi sa istinom i stvarnošću. Ovde su, međutim, naišli na jednu staru teškoću. Ako čovek pusti na volju razigranoj mašti, šta garantuje da je ono što on kaže na bilo koji način istinto? Može li nam ona saopštiti ono što ne znamo, ili je toliko daleko od svakodnevnog života da predstavlja bekstvo iz njega? Lok je na ovo pitanje dao jedan odgovor kada se nehajno pozabavio poetskom visprenošću, a lično je odgovorio i Blejkov revolucionarni prijatelj Tom Pejn u delu Age of Reason (Doba razuma):

Bio sam naklonjen poeziji, a verujem i nadaren; ali ovo sam više potiskivao nego hrabrio jer me je suviše vuklo u predeo imaginacije.

Ovo gledište nije novo. Zasnovano je na pretpostavci da su tvorevine imaginacije čista uobrazilja i, kao takve, odvojene od života. Zadavala je brigu još elizabetancima, i Šekspir u ovim Tesejevim rečima pokazuje koliko mu je bilo poznato:

A oči pesnika u nekoj skladnoj
Pometenosti glede na nebo
Sa zemlje i s nebesa na zemlju;
I dok u mašti rađaju se slike
Još nepozšnatih stvari, pjesnikovo
Njih pero pretvara u likove
Te zračnom ništa stan i ime daju.

Ovo može potvrditi mišljenje italijanskog filozofa Pika dela Mirandole, koji je imaginaciju smatrao gotovo bolesnom osobinom, i sigurno bi pozdravio Tesejevo mišljenje koje pesnika dovodi u vezu sa maloumnim ili zaljubljenim. Čak su i oni koji se nisu usudili da odu tako daleko verovali da imaginarne tvorevine imaju malo veze sa stvarnim životom i da su samo ugodno povlačenje iz njega. Ovo je Bekonovo gledište koje zastupa u delu Unapređenje znanja (The Advancement of Learning):

Budući da imaginacija ne zavisi od zakona materije, ona može po svojoj volji spajati ono što je priroda razdvojila, a razdvajati ono što je priroda spojila; tako nezakonito venčava i razvodi predmete.

Bekon imaginaciju promatra tek kao prijatnu delatnost koja ne može da naškodi. Iako su pisci elizabetinskog doba u stvaranju imaginarnih svetaova nadmašili gotovo sva druga, najozbiljniji tadašnji mislioci nisu se na to posebno obazirali, sasvim se zadovoljavajući mišljenjem da pesnici treba da budu samo predah od svakodnevnih briga.

Ovako stanovište nimalo ne zadovoljava pesnike; oni veruju da je imaginacija božanska moć koja se bavi suštinskim problemima postojanja. Doista, verovatrno je skoro svakom pesniku teško da ono što stvara smatra imaginarnim u onom ograničenom smislu koji Bekon i njemu slični daju ovom pojmu. Pesnici obično veruju da se njihova dela na izvestan način bave stvarnošću i ovo verovanje ih podržava u radu. Njihov pristup nije analitički, ali ni manje prodoran. Oni smatraju da se poezija u izvesnom smislu zanima za istinu, iako ta istina može biti drukčija od naučne ili filozofske. Da je Šekspir razumeo ovo pitanje vidi se iz Hipolitinog odgovora na Tesejev govor o imaginaciji:

Al’ sve što o toj noći pričaju
I što je ćud promijenilo im tako,
Svjedoči više nego slike mašte
I neku veću stalnost dobiva,
A ipak čudno je i divotno.

Hipolita je dovoljno razumna da uoči kako pesnikove maštarije nisu „vazdušasto ništa“, već da imaju neke veze sa stvarnošću. Ovaj njen stav je suprotan platonističkom stavu Pika dela Mirandole, ali je donekle srodan Guarinovom, po kome su poetske tvrdnje, simbolički, ne doslovno, istinite. Po Hipoliti, proizvodi imaginacije su u vezi sa životnim iskustvom i odražavaju jedan vid stvarnosti.

Romantičari se otvoreno i smelo suočavaju sa ovim problemom. Daleko od mišljenja da se imaginacija bavi nepostojećim, ističu da ona obelodanjuje važnu istinu. Veruju da imaginacija, kada deluje, vidi stvari za koje je običan intelekt slep, i da je tesno povezana sa posebnom vrstom uvida, opažanja ili intuicije. Imaginacija i uvid su, u stvari, neodvojivi, i u praksi uvek čine jedinstvenu moć. Uvid pobuđuje imaginaciju, a imaginacija izoštrava uvid. Ovo je pretpostaka od koje su romantičari polazili pišući poeziju. Dakle, kada je njihov stvaralački dar na delu, osećanje za tajanstveno ih podstiče da ga potpuno istraže naročitim sagledavanjem i otkivenom daju imaginarne oblike. Ovaj postupak nije teško razumeti. Većinu nas, kada se služimo imaginacijom, prvo podstiče neka primamljiva zagonetka koja vapi za rešavanjem, a zatim nam tvorevine našeg duha omogućuju da bolje vidimo ono što je ranije bilo u mraku i neshvatljivo. Kada naša maštanja dobiju povezane oblike, jasnije vidimo ono što nas je dovodilo u zabunu i neodumicu. Upravo to čine romantičari. Oni povezuju imaginaciju sa istinom jer njihovim stvaranjem rukovodi naročiti uvid. Hvaleći Vordsvorta, Kolridž donosi sledeći zaključak:

Bilo je to jedinstvo dubokih osećanja i dubokih misli; tanana ravnoteža između istinitosti u opažanju i primene moći imaginacije u menjanju opaženih predmeta; i, iznad svega, jedinstvena nadarenost za prenošenje tona, atmosfere i sa njima dubine i uzvišenosti, jednog savšenog sveta, u oblike, događaje i okolnosti kojima je, za obično oko, navika pomračila sjaj i osušila njihove svetlucajuće kapi rose.

Sve dok imaginacia deluje na ovaj način, nemamo pravo da je optužujemo da je beg iz života ili samo ugodno opuštanje.

Odbacivši senzualističko poimanje spoljašnjeg sveta, Blejk i Kolridž su utrli put ponovnom uspostavljanju nadmoći duha koju je Lok ranije poricao, ali koju su u to vreme zagovarali nemački metafizičari. Blejk o njima nije ništa znao i njegovi zaključci su proistekli iz vlastitog vizionarskog pogleda, po kome materija nikako nije mogla biti onoliko stvarna koliko je to bio duh. Kolridž je čitao Kanta i Šelinga i kod njih je našao veliku podršku svojim shvatanjima, ali su ona proistekla manje iz njihovih dela, nego iz njegovog instinktivnog ubeđenja da duhovni svet predstavlja jedinu stvarnost. Budući prvenstveno pesnik,  a tek potom metafizičar, njegovo poimanje duhovnog sveta potiče iz veoma jakog osećanja za unutrašnji život i iz verovanja da imaginacija u saradnji sa intuicijom ima više izgleda od analitičkog uma da otkrije stvari koje se nas zaista tiču.

Odbacujući Lokova i Njutnova objašnjenja vidljivog ssvta, romantičari su poslušali unutrašnji zov da celovitije istraže duhvni svet. Na različite načine, svaki od njih je verovao u poredak stvari dugačiji od onog koji vidimo i poznajemo, i to je bio cilj njihovog strastvenog traganja. Želeli su da prodru u jednu postojanu stvarnost, da istraže njene tajne, i tako potpunije razumeju smisao i vrednost života. Bili su ubeđeni da predmeti, iako predstavljaju sredstva pomoću kojih pronalazimo ovu stvarnost, nisu sve, i doista malo značajni ukoliko nisu povezani sa nekom sveobuhvatnom, podupirućom snagom. Ovo nije teško razumeti. Mnogi od nas osećaju da fizički svet nije dovoljan i traže neki sistem koji bi opravdao našu veru i ubeđenja i objasnio zašto u jednom prividno mehaničkom poretku stvari imamo skale vrednosti koje nikakav mehanizam ne može da objasni. Lok i Njutn objašnjavaju šta je opažajni svet, ali ne i koliko vredi.

Upravo je traganje za jednim neviđenim svetom pobudilo nadahnuće romantičara i stvorilo pesnike od njih. Snagu njihovom delu delimično daje pokretačka sila njihove žudnje da dosegnu ove krajnje istine, a delimično oduševljenje koje su osetili kada su mislili da su ih pronašli. Za razliku od svojih nemačkih savremenika – koji su se zadovoljavali uzbuđenjima Sehnsuchta ilu čežnje, i koje nije mnogo zanimalo šta bi ro Jenseits ili „onostrano“ moglo biti, sve dok je dovoljno tajnovito – engleski romantičari su sledili stazu ispitivanja imaginarnog sve dok nisu našli odgovore koji su ih zadovoljili. Njihov cilj je bio da ličnim ispoljavanjem izraze tajnu stvari i na taj način pokažu njen smisao. Oni se ne pozivaju na logički um, već na celokupno biće, na čitav raspon intelektualnih sposobnosti, čula i osećanja. Samo individualno predstavljanje imaginativnog iskustva može ovo postići. U njemu nalazimo primere za ono što ne može biti izraženo direktno, rečima, što može biti samo nagovešteno. Snage koje je Vordsvort video u prirodi, a Šeli u ljubavi, toliko su velike da ih možemo sagledati samo ako su ispoljene u pojedinačnim, konkretnim primerima.

Doista, tek kad ih obasja božanska svetlost imaginacije, plmjiemo da im razumemo značnje i draž. Zato je Blejk tako strog prema mišljenju da se umetnot bavi opštim istinama. Kod njega nema ništa od poštovanja koje Samjuel Džonson pdaje „večičanstvenoj opštosti“ i energično bi se usprotivio njegovim rečima da „nita ne može ugoditi mnogima i zadugo, kao verno prestavljanje opšte prirode stvari.“ Blejk je mislio sasvim drugačije:

Uopštavati znači biti malouman. Upojedinjavanje je jedina odlika od vrednosti. Opšta znanja su ona znanja kojima maloumnici raspolažu. Šta je to opšta priroda stvari? Postoji li takva stvar? Šta je to opšte znanje? Postoji li takva stvar? Strogo govoreći, sve znanje je pojedinačno.

Blejk je ovako mislio zato što je živeo u svetu imaginacije. Znao je da za njega ništa nema puno značenje dok se ne pojavi u posebnom obliku. U ovome su se svi romantičari slagali. Njihova umetnost je težila da što ubedljivije predstavi trenutke vizija, koji čak i najširim načelima daju povezanost i jednostavnost posebnih događaja. Čak i u Kublaj Kanu, koji zadržava toliko mnogo obeležja sna iz koga je rođen, nalazimo prevashodno ličnu predstavu neodređenog i misterioznog iskustva koje je, u stvari, osnovno iskustvo čitavog stvaranju u njegovom dionizijskom uživanju i razdraganom slaganju mnogih elemenata u jedan. Kolridž možda nije bio sasvim svestan šta radi kada ga je zapisao ali iskustvo koje on ocrtava je stvaralačko u svojim najčistijim momentima, kada izgleda da se neograničene mogućnosti otvaraju pred njim. Upravo su u dalekom, čudnom, vančulnom romantičari tragali za poezijom, shvatajući da ih jedino u posebnim slučajevima i primerima mogu preneti drugima.

Jedna od prednosti koju su stekli oslobodivši se apstrakcija i uopštenih istina bila je sloboda da se služe vlastitim čulima i da posmatraju prirodu bez konvencionalnim predrasuda. Pažljivo, posmatračko oko koje je Blejka učinilo majstorom linije i boje dejstvuje i u njegvovoj poeziji. Istina je da se retko zadovoljavao prostim opisom onoga što vidi, ali kada koristi opis u višu svrhu, da iskaže kakvu ogromnu tajnu, reči su mu precizne i žive i čine simbole jasnim i blistavim pred čitaočevim okom. Mada je Kolridž neka od svojih nadahnuća našao u snovima i ekstazama, on je njihovim pojedinostima podario jedinstven sjaj kontura i karaktera. Mada je Šeli živeo sa visokoumnim idejama i neuhvatljivim apstrakcijama, dobro se snalazio i u vidljivom svetu, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je sam bio ogledalo večnosti i stoga dostojan pažnje. Možda ima pesnika koji žive isključivo u snovima i jedva primećuju svakodnevne prizore, ali romantičari ne pripadaju njima. Doista, njihova snaga ponajviše potiče iz načina na koji bacaju novo i magično svetlo na znani lik prirode i mame nas da potražimo neko objašnjenje njene neodoljive privlačnosti. U prirodi su svi romantičarski pesnici našli svoje prvobitno nadahnuće. Ona im nije bila sve, ali bez nje ne bi bili ništa; jer, posredstvom nje su dospeli do onih trenutaka zanosa u kojima im se vid pretvarao u viziju, proničući, kako su mislili, u tajne svemira.

Iako su svi romantičarski pesnici verovali u neku drugu stvarnost i na njoj zasnivali svoju poeziju, pronalazili su je i koristili na različite načine. Razlikovali su se među sobom u stepenu značaja koji su pripisivali vidljivom svetu i sopstvenom tumačenju toga sveta. Jednu krajnost predstavlja Blejk, koji je smatrao da je imaginacija božanska sila i da iz nje potiče sve što je stvarno. Ona deluje kroz dati materijal – prirodu – ali će doći čas kada će priroda nestati a duh postati slobodan da stvara bez nje. Dok je još tu, čovek iz nje uzima svoje simbole, i koristi ih da bi protumačio neviđeno. Blejkovo pravo boravište bilo je u viziji, u onome što je video kad je davao punu slobodu svojoj stvaralačkoj imaginaciji i kroz nju preuobličavao čulne podatke. Po njemu, imaginacija otkriva stvarnost prikrivenu vidljivim stvarima. Znani svet daje nagoveštaje koji se moraju primetiti i slediti i razvijati:

I videti svet u zrnu peska
i nebesa u divljem svatu
držati beskraj na dlanu ruke
i večnost u jednom stu.

Posredstvom vidljivih stvari Blejk je postigao ono transcedentno stanje koje je nazvao „večnošću“, i osetio se slobodnim da stvara nove i žive svetove.

On nije bio mistik koji sumorno i s naporom stremi ka Bogu, već vizionar koji je za sebe mogao da kaže:

I danju i noću ja stojim u prisustvu Boga,
Od mene on nikad ne odvraća lica svoga.

Od svih romantičara, Blejk je najstoži u svom shvatanju imaginacije. Mogao je ubeđeno reći: „Samo jedna sila čini pesnika – imaginacija, božanska vizija“, jer, po njemu, imaginacija stvara realnost a realnost je božanska delatnost našega „ja“ u njegovoj neometanoj energiji.

Veliki romantičari su se slagali da je njihov zadatak da posredstvom imaginacije pronađu neki onostrani poredak koji objašnjava svet i opravdava ne samo postojanje vidljivih predmeta već i dejstvo koje oni imaju na nas, ono iznenadno kucanje srca u prisustvu lepote, ono uverenje da što nas u tom trenutku pokreće ne može biti prevara ili iluzija jer svoju moć crpi iz sile koju pokreće kosmos. Za njih sva stvarnost može biti samo duhovna, i time oni sasvim nezavisno daju primer Hegelovog učenja po kome je samo duh stvaran.  Romantičarski pokret bio je čudesan pokušaj da se svet duha otkrije samostalnim naporima usamljene duše. Bio je poseban izraz one vere u vrednost pojedinca koju su upravo u to vreme filozofi počeli da propovedaju.

Prevele Ivana Živković i Ivana Spasić

Izvor: Delo, jun-jul 1988, godina XXXIV, broj 6-7.

Napomena: Baurina studija The Romantic Imagination pojavila se 1950. Ovde je prenet deo teksta koji se odnosi na stvaralaštvo Vilijama Blejka prema izdanju Oxford University Pressa iz 1980. godine.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.