Pet portreta umetnika romantizma

Autoportret: Leon Konije (1794-1880)

Autoportret: Vilijam Tarner ( 1775-1851)

Gerhard fon Kiglgen: Kaspar David Fridrih (1772-1820)

Orest Kiprenski: Aleksandar Puškin (1782-1836)

Teodor Žeriko: Ežen Delakroa (1791-1824)

Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara.

Namera ovog teksta biće da naznači status i razumevanje umetnika u romantizmu, i to ne u sociološkom (mada ni ta komponenta nije zanemarljiva) već u egzistencijalnom smislu, kao i da skicira snažno prisutnu samosvest stvaralačkog impulsa, samosvest koja, čini nam se, nije u toj meri bila prisutna u umetnosti još od Direreovog autoportreta na kome slikar nedvosmisleno podseća na Hrista i koja će svoju zaokruženost – preko romantizma – ostvariti, najzad, u Manovoj noveli Tonio Kreger. Citirane stihove Vilijama Blejka iz njegove poeme Milton dovela bih u vezu sa samosvešću stvaraoca početkom 19. veka, a njima dodajem i nekoliko (auto)portreta. Subjekt postaje svestan (po prvi put eksplicitno i izražajno) svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik je, sada, tvorac.

Rečeno jezikom Žorža Pulea, kritičara književnosti i pripadnika ženevske škole mišljenja, središte kruga definiše periferiju, ja i ne-ja u potpuno su drugačijem odnosu nego što je to bilo uobičajeno za bilo koji drugi period ljudskog stvaralašta: antički, srednjevekovni, renesansni ili prosvetiteljski. U čemu je razlika? Sam Žorž Pule, čije je poglavlje „Romantizam“ iz knjige Metamorfoze kruga od najvećeg značaja za ovu temu, objašnjava fenomen umetnika romantizma na sledeći način:

Čovek, dakle, samo ponavlja proces božanskog i kosmičkog stvaranja. U sebi, još od svoje sažete verzije koju predstavlja njegovo prvobitno stanje, on sadrži u klici Boga i svet. Pronaći čoveka u toj prvobitnoj tački, to znači pronaći, u zgusnutom obliku, božansku neizmernost i kosmički totalitet. Kao što je govorio Paracelzus, sve izlazi iz čoveka i sve vodi čoveku. On je, po Herderovim rečima, „središnja tačka kruga, kojoj kao da svi zraci teže“.

U umetnosti romantizma glavno mesto pripada tvorcu umetničkog dela koji iz centra, iz središta svoje imaginacije širi postojeći ili iznova stvara novi svet. Otuda, nije slučajno što sam na početku teksta umetnike ovog perioda uporedila sa Direrom. Doduše, alter Deus odlike umetnika renesanse i umetnika romantizma znatno se razlikuju, i na ovom mestu bilo bi dobro uporediti shvatanje čoveka prema Piku de la Mirandoli i prema nemačkom filozofu Johanu Gotlibu Fihteu. Na taj način, verujem, približićemo se shvatanju ovih (auto)portreta koji su za nas slika samosvesti i značaja sopstvenog stvaralačkog i tvoračkog poziva koji, posredstvom imaginacije, prekoračuje granice prostora i vremena i jeste, blejkovski rečeno, obećanje večnosti.

Ukoliko se napravi tek panoramski pregled autoportreta umetnika kroz već navedena doba, retko da ćemo uočiti predstave subjekta na bilo koji način slične sa umetnicima koji su ovde sebe predstavili (autoportreti Konijea i Tarnera) ili koje su drugi predstavili (portreti Fridriha, Puškina i Delakroaa). Umetnik svoju volju bezrezervno projektuje u spoljašnji svet, on je centar i žarište svetlosti imaginacije (setimo se Blejkovih crteža) i svi spoljašnji entiteti pasivni su u odnosu na njega. U subjektu je središte svih doživljaja. To se na osnovu ovih (auto)portreta i uočava, a naročito na osnovu prikaza poze i pogleda umetnika. Zarad racionalne odmerenosti naglašavane u doba prosvećenosti, romantizam kao nemoguće dete toga doba, sada insistira na emociji.

Piko de la Mirandola i Johan Gotlib Fihte imaju istu temu svoje filozofije: čoveka. No, načini na koji obojica poimaju čovekovu ulogu i predstavu u svetu na suprotnim su krajevima. Mirandolin odnos prema čoveku najbolje bi se dao opisati renesansnim izumom perspektive. Čovek posmatra svet u svojoj ravni. On ne predstavlja pojavni svet odozgo, već iz jedinog ugla koji je za njega adekvatan i prihvatljiv: u ravni sa sobom. Čovek je u centru kruga, u tački odakle najbolje može da posmatra svet i da sebe ravna i oblikuje prema tom svetu. Mikrokosmos uvek sebe ravna prema makrokosmosu. Pronaći u sebi ono što pripada kosmosu, u pojedinačnom uočiti i razviti opšte odlika je Mirandolinog (renesansnog) shvatanja čoveka.

Fihteovom subjektu dodeljeno je mesto u centru, ali ne da bi odatle svoje mogućnosti merio sa opštim i da bi sebe oblikovao u odnosu na makrokosmičku stvarnost, već da bi sebe istoj nametnuo. Fihte nedvosmisleno insistira samo na Ja koje svoju volju nameće spoljašnjim pojavama i koje isključivo ono formira. Po njemu, ne stvara kosmos čoveka prema vlastitom uzoru, već obrnuto, čovek prema svojoj meri oblikuje stvarnost i sve što je van njega, sve što je u domenu ne-ja. Kod Mirandole, čovekovo dostojanstvo sastoji se u asimilaciji sebe i sveta, a kod Fihtea u nametanju sebe svetu.

U ovoj razlici sadržan je sav problem romantičarskog pogleda na stvarnost. Jedino rešenje moguće je, možda, potražiti u filozofiji Fridriha Šelinga koji je smatrao da su suprotnosti između centra i periferije, pojedinca i spoljašnjeg sveta, subjekta i objekta nepremostive jer su, u suštini, iste prirode. Šeling poistovećuje suprotnosti. Čovek je u isto vreme i središte i periferija i to bi mogla biti jedna od mogućnosti koju bi valjalo uzeti u razmatranje kada se govori o umetniku doba romantizma. Naime, Šelingova filozofska opcija ostavlja nam da periferiju znanja proširimo, ili da bar to pokušamo, nekim narednim tekstom, podstaknutim nekim novim stihovima i platnima.

Citat: Žorž Pule, Metmorfoze kruga, prevela Jelena Novaković, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993.