Povodom izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić

tk

IKAR U GRADU

U pesmi Icarus Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. One su nekada nosile teška krila zahvaljujući kojima je leteo. Tu je i metod izbegavanja direktnog pogleda svojih sagovornika, ljudi kojima je naš postmoderni junak uvek okružen. On zna da oni neće prepoznati odblesak sunca koji je još uvek u njegovim očima, jer kako on, koji je gledao put zraka, on čiji je pogled bio uprt naviše, da razume one čiji je pogled uprt naniže – ka časovniku? Gomila koje se gnuša ista je ona kojoj i sam pripada. Otuda odbojnost i nemogućnost prevazilaženja teskobe u gomili koja je modernom Ikaru bila zamena za – strah.

U drugom poglavlju knjige Umeće ljubavi Eriha Froma stoji da „doživljaj odvojenosti izaziva teskobu; on je u stvari, izvor svake teskobe.“. Jedna od osnovnih postavki Fromove knjige, od koje Tijana Kojić – umetnica čije je delo u fokusu – polaziglasi da je u srži pojedinca želja da prevlada svoju usamljenost kroz drugog, kroz sjedinjavanje u iskustvu ljubavi koje je podjednako čulno,emotivno i duhovno. Intezivna čovekova potreba da prevaziđe svoju odvojenost, svoju dvostruku otuđenost – od prirode i od ljudi – navodi ga da svojim postupcima večito tezi premošćavanju tog jaza. Ta potreba, ispostavice se,izvor je čovekove dinamike,procesa sazrevanja i nadgradnje samosvesti,ali i najdubljih zabluda. Pitanje koje se nameće pojedincu od najranijeg doba jeste kako da pomiri sebe sa svetom,kako poeziju ideala i prozu prilika da uskladi i da dosegne sklad. U osnovi ovog problema,neumitne postavke koja je a priori nametnuta,leži čitava tema mita o Ikaru.

U savremenom društvu uklapanje u dati i unapred utvrđeni poredak jedna je od vodećih nedaća pojedinca jer on, u dubokoj zabludi, misli da taj poredak može prevladati,izmeniti ili preokrenuti u sopstvenu korist. Prilagođeni mit pesme o Ikaru Edvarda Filda ili figure u okvru rada Tijane Kojić govore suprotno. Načini prevazilaženja usamljenosti su razni: uniformisanost posredstvom oblačenja, prihvatanje zadatih obrazaca komunikacije, poštovanje rutine. Takođe, moderni čovek u tom cilju ponavlja i neke drevne rituale. Oni se naročito ogledaju u korišćenju droga,kao i u seksualnim/orgijastickim radnjama kada se pojedinac zapravo najmanje oseća izolivanim. Bog Dionis otuda je uvek praćen gomilom. Ipak, taj samozaborav i iluzija pripadnosti traju kratko. Pojedinac teži uklapanju u celinu kako bi ublažio svoju usamljenost ali ta težnja okrenula se protiv njega. U grupi, okružen ljudima,lišen individualnosti,pojedinac je usamljeniji nego ikada.

Modernost teži poništenju razlika. To poništenje podrazumeva, ne da svi budemo ravnopravni, već da svi budemo isti. Otuda naš moderni poetski Ikar, depersonalizovan i lišen mitske uzvišenosti, jedinu svoju visinu ostvaruje onda kada se popne na stolicu da zameni sijalicu. Poništavanje razlika, kao tendencija modernosti, briše individualnost, ali ne i socijalnu, sve više prisutnu i rastuću nejednakost. Svi smo isti (ali ne i ravnopravni). Stoga, zagrade su podrazumevane kada govorimo o mogućnostima slobode kao preduslovu identiteta. Na slikama Tijane Kojić nelagoda ključa u očima ljudi gomile (njen rad zato često podseti na određene slike Edvarda Munka). Koliko je Ikara medju njima? Ekumenu, mesto naseljeno pojedincima, možemo poimati kao područje pada. Okupljeni na radu Tijane Kojić čine se istima,otuda ponavljanje figura. Mladić u odelu deluje poznato? Devojka uznemirenih ociju ima razloga za nemir?

Ono što stoji izmedju pojedinca i ideala jeste strah. Strah svoj najočigledniji oblik dobija u konformizmu. Prevazilaženje istog moguće je kroz drugog, kroz iskustvo ljubavi. Istrajavanje u davanju most je ka pronalaženju sebe, ka poništenju razlika izmedju subjekta i objekta,pojedinca i gomile. From piše: „Davanje je najvisi izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo,svoju snagu.“ Stoga, u gomili postoji jedna mogućnost: prepoznavanje drugog kome bismo pružili radost, interesovanja, znanja, humor, tuge – sve ono što u jednom biću postoji. Potreba za drugim, kao put ka ostvarenju sopstvene individualnosti, nikada nije bila jača, ali ni potisnutija nego među drugima. Pakao, to su drugi. Spasenje, to je drugi (?). Neka pitanja treba preformulistai ili ostaviti otvorenim, za svaki slučaj.

* Ovaj tekst napisan je povodom izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić. Tekst se našao u katalogu koji je pratio izložbu održanu tokom aprila 2015. godine u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Za ovu priliku tekst je neznatno izmenjen i dopunjen u odnosu na tekst iz kataloga.

Fotografija umetnice: Katarina Ćirković

Fotografije sa izložbe: Milan Kralj (Gallery Shots)

Tilda Svinton o romanu „Orlando“ Virdžinije Vulf

Engleska glumica Tilda Svinton u filmu „Orlando“ rediteljke Sali Poter, snimanom po motivima istoimenog romana Virdžinije Vulf, odigrala je nekoliko uloga po kojima će biti upamćena kao jedna od ikona sedme umetnosti. U tekstu objavljenom na internet sajtu magazina Telegraph ona evocira svoje impresije o ovoj knjizi:

A tourist guide to human experience, the best of wise companions. At least, it was my first: a message in a bottle from an imaginary friend.

I reread it now, 35 years later, and I am struck by its capacity to change like a magic mirror. Where I had originally seen it as a book about writing, about becoming a writer, I now see it as a book about reading, about taking one’s place in the chain. Where I once assumed it was a book about eternal youth, I now see it as a book about growing up, about learning to live.

For five years I was privileged to work alongside Sally Potter’s development of her feature-film adaptation of this book. I played the part of Orlando. Twenty years later, Orlando is still the name by which I am best known in Russia, to which I readily answer on streets throughout the world. In my attic is a box containing two of the costumes Orlando wore in the film. One day, I know my son will find them and try them on. One day – soon, I expect – my poetry-writing daughter, his twin, will pick up Woolf’s book and try it on for size.

Barok nedeljom: Gi Debor – Barok i društvo spektakla

188. Kada umetnost postane nezavisna i počne da slika život u raskošnim bojama, to je znak da se život već približio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade nikakve boje, ma koliko jarke, već samo sećanje. Veličina umetnosti vidi se samo u sumrak života

189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se ispoljava u baroku. Barok je bio umetnost sveta koji je izgubio središte s kolapsom poslednjeg mitskog poretka: srednjevekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstva i duha jednog Carstva, koja je uspostavila harmoniju između nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno je odisala prolaznošću koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je izabrala „život umesto večnosti“ (Eugeni d’Ors). Najveća dostignuća baroka bili su, pre svega, teatar i festival ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinačnog umetničkog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja. Ta scena je bio pasaž, izraz ugrožene ravnoteže unutar vladajuće dinamike haosa. Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest da umetnički klasicizam više nije moguć: svi pokušaji, tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotrajne veštačke konstrukcije, koje su govorile zvaničnim jezikom države (bilo apsolutne monarhije, bilo revolucionarne buržoazije zaogrnute u rimske toge). Ono što je sledilo posle baroka, bila je umetnost u još većoj meri individualistička i negatorska, koja je u talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje napade, sve dok nije potpuno rasparčala i uništila celu sferu umetnosti. Nestanak istorijske umetnosti, koja je bila deo interne komunikacije jedne elite i koja je za društvenu osnovu svoje polunezavisnosti imala donekle razigrane uslove koje su poslednji izdanci aristokratije uspevali da održe, takođe ukazuje na činjenicu da je kapitalizam prvi oblik klasne vladavine koji priznaje totalni nedostatak ontološkog kvaliteta; svoj smisao on nalazi samo u bavljenju ekonomijom, što ukazuje na gubitak svakog ljudskog umeća. Skladno jedinstvo baroknog ansambla, kojeg već dugo nema u svetu umetničke kreacije, u izvesnom smislu oživljen je u današnjoj mahnitoj potrošnji celokupne dosadašnje umetnosti. Pošto su sve umetničke forme prošlosti prepoznate i priznate istorijski, a zatim retrospektivno reklasifikovane kao faze jedinstvene „svetske umetnosti“, ta umetnost je postala deo globalne pometnje koja sama po sebi predstavlja neku vrstu barokne strukture višeg nivoa, strukture koja apsorbuje i sam barok i sve njegove moguće reinkarnacije. Naime, po prvi put u istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu se sagledati i prihvatiti zajedno, a sama činjenica da je danas moguće sakupljati te umetničke suvenire i prebirati po njima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo doba muzeja, u kojem je umetnička komunikacija postala nemoguća, svi raniji umetnički izrazi prihvataju se na isti način: svi eventualni problemi u komunikaciji s nekim od tih izraza pomračeni su današnjom nemogućnošću komunikacije u celini.

O priloženoj Karavađovoj slici:

Ovo platno je rađeno za bankara Otavija Kostu, u vreme kada je započelo Karavađovo prijateljstvo s kardinalom Del Monteom. Jednoj od omiljenih tema slikarstva XVII veka Merizi je pristupio s veličanstvenom hladnokrvnošću. Delo pripada grupi njegovih slika rađenih posle 1600, na kojima je sve drugačije u odnosu na dela iz mladalačke faze. Karakterišu ih dramatične scene, s jasnom, fiksiranom svetlošću koja stvara gotovo skulptorski efekat. Moglo bi se reći da je tema dekapitacija Karavađova opsesija, koja će poprimiti elemente autobiografskog posle 1606. godine kada pod optužbom za uistvo slikar bude osuđen na smrt.

Dramatičnost scene najbolje se ogleda u intezivnom Juditinom pogledu, kojim kao da želi da se udalji od svoje žrtve, svesna strašnog čina ubistva koje je upravo počinila. Pored nje je sluškinja Abra, koju je Karavađo namerno predstavio kao ružnu staricu da bi pojačao i naglasio kontrast između nje i lepe, mlade, otmene Judite. Nepomično, precizno svetlo on odlučno usmerava na jezive detalje, poput Holofernove odsečene glave, krvi koja šiklja, uznemirenog Juditinog lica, saučesničkog pogleda njene stare služavke. U intezivnoj dramatičnosti gestova i jasno vidljivih emotivnih reakcija uočava se Merizijeva sposobnost da svoje junake slika uživo, bez prethodnih pripremnih studija. Zapažamo da u ovoj fazi Karavađo počinje da radi tamnu pozadinu, koja će uskoro postati jedno od osnovnih obeležja njegovog slikarstva i po kojoj će biti prepoznatljivi i njegovi mnogobrojni sledbenici širom Evrope.

Izvor 1:  Gi Debor, „Društvo spektakla“, preveo Aleksa Golijanin, Anarhija – Blok 45

Izvor 2: Stefano Cufi, „Karavađo“, prevela Bojana Aleksić, Knjiga-komerc, Beograd, 2012.

Slika: Mikelanđelo Merizi-Karavađo, „Judita i Holofern“, oko 1599.

Razmišljanja o propustljivosti (skica)

ivo-wessel-freunde-von-freunden-4797

Naizgled okrutna scena asocira na bezbroj motiva. Mene je podsetila na pitanje koje sam postavljala: šta bi se desilo kada pojedinac ne bi imao emocije? Da li su isključivo one zaslužne za njegovu osetljivost, koju ja ovde poistovećujem sa „propustljivošću“.

U pitanju je SF postavka: šta bi se desilo kada bi neko mogao da živi, makar jedan dan, sa osećanjem empatije i moralnih načela, ali bez slabosti, iluzija i predstava koje emocije stvaraju? Kako bi se tada osećao i, najzad, kakva bi bila njegova percepcja ljudi i pojava?

Da li bi to bilo „prirodno“, i šta je zapravo „prirodno“? Kao što znamo, u prirodi retko ko umire prirodnom smrću već biva povređen i uništen od drugih, po pravilu jačih. Sada, kada smo usavršili (ili bar to pokušavamo) civilizacijske tekovine posredstvom zakona, teško je ubiti ili fizički povrediti bez adekvatne kazne, ali je, još uvek, lako povrediti nečija osećanja.

Ljudskoj agresiji nema kraja. Oblici izražavanja i manifestovanja iste različiti su i poseduju bezbroj formi. Učinak je uvek prisutan, ali uvek drugačiji. Kada gledam ovu sliku ja vidim nerešiv sukob dualiteta: meko-tvrdo, oštro-oblo, jako-slabo, nepropustljivo-propustljivo.

Sve spoljašnje u odnosu na subjekt probija. Slabosti doprinosi i on sam, „materijal“ od koga je, pasivan je, jer je nedovoljno otporan. Dakle, šta bi se desilo kada bi neko došao na ideju da iskoristi domete medicine i ubrizga sebi injekciju, na jedan dan, koja bi ga lišila emocija?

Upravo zbog ovakvih pitanja ne bih mogla da budem žanrovski pisac. Žanr podrazumeva formulu po kojoj je uvek ponuđen odgovor i (bar približno) rešenje, a ja ne verujem u rešenja i odgovore koji mogu da zadovolje obe strane.

Tekst: Ana Arp

Umetnik nepoznat. Kolekcionar: Ivo Wessel

Slika: Freunde von Freunden