Barok nedeljom: Egon Fridel

Umjetni iracionalizam. Crkveni neprijatelj br. 1 je racionalizam. Pa kako ga crkva ne može potpuno istrijebiti, kuša ga potisnuti senzualizmom. Tako je nastala ona čudnovata psihoza, koju nazivamo barokom. Barok nije prirodni povratak iracionalizmu, nego izvještačena terapija, umjetni surogat, istjerivanje đavola jakim podražajima. Čovjek ne mogavši naći put, koji bi ga povratio istinskoj naivnosti, stvara za svoju potrebu lažnu naivnost, služeći se raznim drogama, eliksirima, opijatima, sredstvima, koja opajaju i omamljuju. Ne odriče se svoga razuma, jer to nadilazi njegovu snagu, nego ga kuša zamagliti, smutiti, utopiti, izlučiti. I stoga nije čudo, da barok predstavlja silni i možda jedinstveni trijumf artistike svake vrsti.

Obilježje novog stila. Novi je stil krajnja reakcija na renesansu. Dok je renesansni ideal mirna ozbiljnost, „odmoreno“ dostojanstvo (gravita riposata), ideal je baroka razularena strast, pokret, egzaltacija. Arhitektura i plastika, slikarstvo i ornamenat povode se za onim, što je burno i šumno, dahtavo, što se vijuga, lebdi, isparuje. Dok je umjetnost renesanse otmjena i distancirana, a umjetnost gotike pobožno povučena u se, barokna umjetnost vrši bezočnu propagandu, deklamira, viče, gestikulira, te čovjeku naprosto ne daje do riječi. Uvijek je spremna da pođe do kraja. Bilo da se topi od pobožnosti i pokajnički prevrće očima, bilo da u vizionarnim grčevima vjersko čuvstvo potencira do histerije, ili zbilju bezobzirno reproducira, ne prezajući ni pred najvećom rugobom, uvijek se povodi za onim, što je pretjerano i abnormalno, jarko i kreštavo. Najradije obrađuje predmete, koje hladna renesansna estetika oholo odbacuje: crta ono, što je bolesno, kljasto, šugavo i staro, iscrpljeno i odrpano, trošno i natrulo, smrt i raspadanje. Barokni se likovi ne smiješe, nego cere, dršću i previjaju. Ova umjetnost voli ono, što je ekstravagantno i ružno, jer je jače i istinskije od onoga, što je prirodno i skladno. A dok je vrhovni cilj renesanse da omeđi i osvijetli sve stvari, da ih uskladi i sredi, barok nastoji, služeći se najrafiniranijim sredstvima, da sva svoja djela prožme vječitom čežnjom, koja ne može biti ispunjena, da im poda čar zagonetke, da ih smuti, zaplete, oneskladi. Artistička je majstorija baroka, da i samu svjetlost (koja je umjetnosti oduvijek služila kao sredstvo jasnoće) upotrijebi u svoje svrhe. Neodređenim prijelazima od svijetla k sjeni, barokni slikar stvara neku auru, koja briše obrise i obavija sve predmete, tako da se neprozirni objekt tako rekavši rasplinjuje u prostoru. To je svakako jedna od najvećih revolucija u povijesti ljudskog gledanja.

Barokne umjetnine odišu nekom omarnom atmosferom skrovite erotike. Umjetnik oblači svoje likove, no ovo odijelo djeluje mnogo putenije od prijašnje golotinje. Čovijek renesanse, koji je bio samo anatomski lijep, dobiva sada i seksualnu ljepotu: pod decentnom draperijom diše mnogo toplija put. A katkada je odjeća tako drapirana, kao da će sad na pasti, a lice odiše plamenom čulnosti. Okrutnost i razbluda stapaju se u jedno. Umjetnik se opaja krvavim prizorima, mučenjem i ranama, veliča slast patnje. A konačno erotika, algolagnija i čežnja za onim, što je natprirodno, stvara bizarnu mješavinu, kao na primer u Berninijevoj „Sv. Tereziji“, koja se odlikuje i sublimnom vještinom iluzionističkog djelovanja, što se inače postizava samo na pozornici. Spomenuto je djelo svakako duboka religiozna umjetnina, a ipak se osjeća u svemu, skupnoj kompoziciji i udešavanju pojedinosti, kazališna šminka i rampa. Vjerska je umjetnost baroka ekshibicija Božjeg veličanstva, Božje kazalište, Theatrum Dei.

Prirodna neprirodnost. Nema sumnje (premda se često tvrdilo obratno), da je barokna umjetnost naturalističkija od renesansne umjetnosti. Kako god „barokno“ u svagdašnjem životu znači pretjerano, nategnuto, izvještačeno – geslo baroka je prirodnost (naturalezza), a usporedimo li barok sa renesansom, uvidjet ćemo da nova umjetnost oslobađa zatomljene instinkte, te je bez sumnje bliža prirodi. Barok je zato i tako prirodan, jer je neprirodan. Normalnost nije pravilo, nego velika iznimka. Na deset tisuća ljudi otpada možda jedan jedini, koji je građen prema anatomskom kanonu, a valjda nijedan čija bi duša pravilno funkcionirala. „Normalan“ je čovjek abnormalan i zato potiče naše estetsko zanimanje i moralno saučešće, premda valja priznati da je i ovo mjerilo subjektivno, kao što je subjektivno i merilo klasicizma.

Izvor: Egon Friedell, Kultura novoga vremena, priredio dr Ivan Hergešić, Minerva, Zagreb, 1940.

Slika: Peter Paul Rubens, 1610. (detalj)

Arhitektura: Gotika

Gothic plans and elevations  Graphic History of Architecture by John Mansbridge:

The parts of a Gothic cathedral Graphic History of Architecture by John Mansbridge::

Romanska arhitektura je nastala u krugu manastira i sedišta knezova i stvorila kao svoje najveće delo mirnu ravnotežu između pritiska i nošenja i odmerene srazmere unutrašnjeg prostora. Gotika, koju u velikom stepenu nose građani u gradovima, odražava u svojoj dinamici, koja teži u visinu, i u raznobojnom i tajanstvenom raspoloženju unutrašnjosti crkve, čežnju za drugim svetom.

Oko sredine 13. stoleća, kada se grade prve gotske katedrale, prilike u Evropi su se veoma izmenile. Srednji vek, sa svim neobuzdanim, žestokim, ali i snažnim i smelim što je u sebi krio, primiče se kraju. Probijaju se nove snage, dešavaju se politički prevrati i korenite promene u socijalnom poretku. Evropa je razdirana između obe najveće srednjevekovne institucije, crkve i cara, koje se međusobno iscrpljuju u borbi o prevlast. Protiv njihovih aspiracija dižu se kraljevi u pojedinim pokrajinama; oni hoće da, nezavisno od nadređene duhovne ili svetovne moći, sami poseduju najvišu vlast. Ova težnja opet stoji u najoštrijoj suprotnosti sa interesima i zahtevima plemstva, koje pravo mešanja vrhovnog vazalnog gospodara u njihove poslove sve jače osećaju kao nasilno zadiranje u njihova prava. Ali cvetno doba plemstva već je prekoračilo svoju najvišu tačku. Plemstvo još daje obeležje društvenom poretku u zemlji i vlada njime, ali već klija i izbija nova snaga. U prvo, veoma krato vreme, plemstvo još određuje duh svog vremena, ono se usavršava u veštini dvorsko-viteške uljuđenosti. Nežni prelivi u društvenim manirima, nijansiranost osećajnosti koju doživljujemo u viteškoj pesničkoj umetnosti, sve to pokazuje da se ovde ne žele da uobliče mlade, neobuzdane snage, nego da se iskustvo i zrelost još jednom uzdignu u najlepšem produhovljenom obliku.

Tada je vreme feudalnog sistema prošlo. Ali ne dolazi do nagle smene sloja koji nosi kulturu. Malo-pomalo plemstvu izmiče vođstvo, nova snaga ustaje i uzima mu ga iz ruku: gradovi. U Italiji su se osnažili opredeljivanjem u borbi između cara i pape. Oni obezbeđuju svoju moć trgovačkim vezama. Zarađuju na transportu krstaša u Svetu zemlju i trguju proizvodima sa istoka. Javljaju se prvi bogati bankari. Stvara se stalež krupnih trgovaca, koji, svestan svoje moći, počinje politički da je iskorišćuje. Ovaj razvitak najpre počinje u Italiji, jer je tradicija stare gradeske države Rima još živa, te poziva na podražavanje.

U severnim krajevima Nemačke i Francuske, i u Engleskoj, ovaj razvitak nastaje docnije. Ali onda se i tamo počinje da pokreće nezavistan gradski duh. Gradovi smeju da ubiru porez, da naplaćuju carinu, kuju novac i dele pravdu. Najzad su sa sopstvenim grbom i s pravom da upotrebljavaju pečat postali svoji gospodari i govore s pravom: gradski vazduh čini čoveka slobodnim. Gradovi postaju politički centri moći sa kojima kralj mora da računa. On može da se sa njima združi, i pre svega može od njih da uzajmi novac i da poruči ratnu opremu. Uskoro, može postaje mora, i gradovi u velikoj meri određuju politiku vladara.

Religija i teologija, ostaju duhovni temelj vremena, ali se u granicama ovih presudnih moći menjaju shvatanja i osećanja. Iz neospornosti vere niče s jedne strane religiozna čežnja koja čini da katedrale sve više rastu u visinu; s druge strane dolazi do oštrog raspravljanja koje sa strašću izoštrava misaone snage što se bude. Prvi prevodi sa grčkog i arapskog krče put budućim naukama. Filozofsko delo Tome Akvinskog (1224-1274) pokušava da izvede sintezu između ortodoksne vere i naučnog mišljenja. „Božanstvena komedija“ Dantea Aligijerija s početka 14. stoleća, koja je još prožetasrednjovekovnim osećanjem, iznenađuje istodobno svojim novim posmatranjem čoveka, prirode i društva. Kultura, koja se bila zatvorila u opatije i manastire, ili je bila privilegija crkvene i dvorske okoline, dobiva sada širok životni prostor. To dovodi do osnivanja univerziteta u Parizu, Oksfordu i Padovi. Pored ovog proširivanja i produbljivanja učenosti stvara se u pojedinim nacionalnim jezicima laička kultura, koja ume da ceni snage naroda.

Početak i kraj gotske arhitekture ilustrovaćemo ovde dvama događajima u arhitekturi. Prvi je građevina Sen-Deni na periferiji Pariza, koju je 1137. godine u gotskim formama započeo opat Siže, drugi je završetak zasvođeog hodnikaKatedrale Norič u Engleskoj 1430. godine. Ali tamo gde se nikakav novi stil ne suprotstavlja gotskom i ne odmenjuje ga, a to se desilo u Italiji, gotski stil traje često još u 16. veku. Konačno određen datum za to nije moguće dati.

Za prikupljanje iskustava gotika ima na raspolaganju mnogo duže razdoblje nego romanska epoha, razdoblje u kome se svesno razračunava sa postavljenim konstruktivnim problemima. Svaka zemlja, štaviše svaki graditelj a time svaka građevina, pruža svoja specifična rešenja, i onda kad se ne uzimaju u obzir regionalne karakteristike ili naročite naklonosti pojedinih kaluđerskih redova. Pa ipak: uprkos raznih orijentacija ukusa i ornamentalne raskoši, uprkos raznih tehnika i različitosti materijala, uprkos nejednakog vezivanja za romansku tradiciju, ogroman broj gotskih spomenika pokazuje bitno jedinstvo. Sve su to varijacije jednog jedinog problema u vezi sa konstrukcijom: kompenzacija i rasterećivanje pritiska u dinamičnom smislu. Statično rešenja bila je već našla romanika.

Gotska arhitektura rasprostire se na još šire područje nego romanika. Mada je katedrala tipična manifestacija gotike, gotika više nego romanika naginje mnogostranosti svojih građevinskih projekata. Pored crkava, opatija i krstionica, podižu se gradske većnice, zgrade esnafa i korporacija, zamkovi, tvrđave, gradski zidovi. Izgrađuju se zidine oko čitavih gradova sa kućama, kulama, odbrambenim hodnicima, kao u Karkasonu sa 53 kule u dvostrukom vencu zidova, ili u Eg-Mortu sa 25 kula u bedemu.

Stilski elementi koji potiču iz arhitekture prenose se u svim zemljama u druge umetničke grane. Ukus za linearno, šiljatolučno, uglasto uobličavanje pojavljuje se u dekoraciji u kamenu, drvetu ili mermeru i prodire čak i u umetničko zanatstvo. Časovničar, umetnički stolar, prihvataju gotski stil. Sada se više ne radi poglavito o priboru i primenjenoj umetnosti u službi crkve, o spravama kulta ili ukrasima oltara, kao u romanici; gotski stil ulazi sa skupoceno i brižljivo izrađenim predmetima u patricijske kuće.

Ali gotska arhitektura nalazi svoj savršen izraz u katedrali. To proizilazi i iz samih društvenih stanovišta: katedrala, koja se veličanstveno izdiže iznad krovova, liči na molitvu zadržanu u kamenu, koja se od gradske  zajednice diže Bogu. Opština se oseća obaveznom da svim silama unapredi izgradnju. Bio siromašan ili bogat, svako oseća kao počast i kao nešto što se samo po sebi razume da učestvuje u izgradnji. Ako čovek i provodi svakidašnjicu u najbednijim prilikama, za građenje crkve nikakva žrtva nije prevelika. A ako čovek pripada najuglednijima u gradu, i patricij smatra čašću da se pošteno maši džepa, pa i rada da se prihvati. Iz ovog osećanja prave religiozne zajednice nastaju crkve džinovskih razmera, sa prostorom za više vernika nego što grad ima stanovnika. Takva građevina nije samo obraćanje celog grada za milost, ona je istodobno monumentalna potvrda sopstvene snage i ličnog pouzdanja. Tako ponekad katedrala i u slici grada predstavlja srce, duhovno-religiozno središte – štaviše, isto tako, privredni centar sa trgom koji šaroliko vri oko uzvišene građevine.

Zajedničko kod gotske i romanske arhitekture jeste potpuno integrisanje svih delova građevine u jednu harmoničnu celinu. Ali statično romansko rešenje zamenjeno je kod gotike bitno dinamičnim. To se već poznaje po šiljatom luku koji je karakteristično obeležje gotike. U romanskom kružnom luku težina je ležala ravnomerno na svim delovima, dok kod šiljatog luka cela težina zidova pritiskuje njegovu bazu. Gotski krstasti svod, ukrštanje šiljatih lukova, premešta još više težinu rema bazi luka i preko zidnih stubaca koji nose lukove prema zemlji. Time se cela situacija statičke konstrukcije menja nasuprot romanici. Iz statičkog odnosa ravnomerno podeljenih opterećenja nastaje dobro smišljena koncentracija opterećenja u nekoliko važnih tačaka, gde ih izvesni zidani konstruktivni noseći elementi, kao što su luci, noseće konstrukcije, pilasteri, moraju prihvatiti. Ranije kompaktni građevinski organizam pretvara se u zidani skelet od spleta zidova koji se stalno drži u napetosti. Da se pod pritiskom ne raspukne ili ne sruši, dolaze spolja u pomoć zidne konstrukcije da podupru ili da pruže protivpritisak. To su potporni stupci koji se naslanjaju na spoljašnje zidove i to u tačnom rasterećivanju stubaca u crkvenom prostoru. Na potporne stupce priljubljuju se potporni luci i uzvijaju se ka gornjim delovima crkvenih brodova. To je potrebno da se pod pritiskom svoda opterećeni zidovi ne bi raspukli; potporni luk savladava pritisak.

Ovaj sklop dinamičnih i funkcionalno-strukturalnih rešenja postavlja u svom razvoju gotskom arhitekti još dva druga zadatka. Prvi se sastoji u tome da se vertikalno uzvinuće brodova ostvari do velikih prostornih visina, drugi da se u delove zidova umetnu tanki zidovi od lakog materijala koji se nalaze između nosećih građevinskih elemenata i onih opterećenih pritiskom i protivpritiskom. Za građevinsku konstrukciju važni su samo ovi poslednji, sve ostalo je ispuna, izlišno, može da se eliminiše. Ovde se bez štete mogu otvoriti zidovi i umetnuti veliki raznobojni gotski prozori.

Otprilike tako, sumarno gledano, treba razumeti jedinstveno rešenje građevinskih problema gotike. Sve ostalo je važno i karakteristično, ali, funkcionalno gledano, ipak su to samo dodaci. Ovih dodataka ima u rasipničkom izobilju: venaca na potpornim stupcima (fijale), istecišta na olucima, šiljatih vetrokaza, bogatstva skulpture na portalima sa šiljatim lucima, zupčastih otvora na zidovima i malih zvonika.

Dinamična građevinska misao menja takođe osećanje za prostor. Katedrala izgleda spolja gotovo kao vrlo visok brod što leži u doku. Ničeg više nema od sigurnih temelja na zemlji. U unutrašnjosti crkve romanika je pokušala prostor da uobliči, da ga poveže u celinu, da ga olakša. Sada se teži za savlađivanjem prostora u beskrajnost. Raznobojni prozori daju prostoru mističnu svetlost, a sa vertikalnim linijama od poda do vrha svoda kao da katedrala hoće da se odvoji od zemlje.

Izvor: Đina Piskel, „Opšta istorija umetnosti“, preveo Dušan Lovrić, Vuk Karadžić, Beograd, 1969.

Arhitektura: Romanika

71514umbriaC2465Web

Doba romanike stoji još i danas pred nama sa najdivnijim svedočanstvima te epohe, sa ogromnim građevinskim spomenicima. Crkva i država, sveštenstvo i plemstvo našli su se zajedno u oduševljenoj želji da grade. Crkva se, blagodareći zaveštanjima, veoma obogatila i mogla je sebi dozvoliti da podiže džinovske katedrale za svoje opatije. Kraljevi su tražili vidljiv izraz svoje sile i svog bogomdanog položaja. Plemstvo i sveštenstvo nije htelo da zaostaje ni iza crkve ni iza kralja i takođe se intezivno zalagalo za izgradnju crkava.

Tako je niklo obilje crkava i katedrala u svim značajnim zemljama Evrope, ogromnih po dimenzijama, bogatih po ukrasu.

Rasplamsava se verski žar i obuzima celu Evropu. On se ispoljava u verskom podvigu krstaških ratova, u veličanstvenoj sakralnoj građevinskoj delatnosti i u reformama dvaju kaluđerskih redova, klinijanaca i cistercita. Od oba ova reda potekli su presudni podstreci. Njihovi opati nisu bili samo reformatori; oni su svoje manastire učinili središtima ekonomskog, kulturnog i umetničkog života. Iz Klinija su proizašli impulsi za pokret krstaških ratova, koji se kao opšti evropski pokret, prelazeći preko pojedinačnih interesa zemalja, javlja kao zajednička snaga koja daje obeležje vremenu.

Dvama pravcima koji određuju romaniku, narodnom zbijanju i opštem evropskom duhu, Klini pridružuje i treću komponentu: rivalstvo crkve i države. Carstvo i papstvo dosada su sadejstvovali u evropskom redu. Njihovo jedinstvo počinje sada da se cepa. Klinijanci odbijaju carev zahtev za univerzalnim vladanjem i zastupaju ubeđenje da crkva sme da polaže pravo na vođstvo svetom. Ta velika napregnutost postaje umetnički plodna. Benediktinski red postaje vodeći religiozni pokret a time počinje da raste i njegova moć. Dolazi do osnivanja ženskih redova, nove opatije dobivaju velelepne crkve koje treba da naglase nezavisnost moći crkve prema državi.

U romanskoj umetnosti odražavaju se duhovna strujanja vremena. Silna zategnutost između crkve i države stišava se u snažnoj građevinarskoj delatnosti. Evropski duh ogleda se u obaveznosti umetničkog stila za sveukupni Zapad. Tendencije prema osobenim nacionalnim formama pokazuju se u raznim delovima zemlje, i postaju tako izrazite da se uobičajilo da se romanika svrstava po zemljama.

Dela romanske umetnosti gotovo isključivo su dela crkvene umetnosti, a građevine gotovo sve sakralna arhitektura; vajarstvo i slikarstvo stoje u službi izgrađivanja crkava. Uprkos njihovog podređenog položaja nije im dodeljen beznačajan zadatak. Skulptura baš u vezi sa arhitekturom doživljuje bujan procvat. U preromanskoj umetnosti nije još tako neodvojivo pripadala crkvenom prostoru kao ovoj. Crkvena građevina ispoljava u svojoj zatvorenosti, u čvrstini sličnoj tvrđavi i svojim proporcijama božanski red i božansku bezvremenost. Skulptura ima zadatak da u plastičnim slikama ispriča biblijske događaje i da uobliči ono što uzbuđuje ljudsku dušu. Pošto su vernici onoga vremena bili nepismeni, to su vajarska predstavljanja biblijskih tema velika vajana slikovnica za posetioce službe božje. Pored scena iz Starog i Novog zaveta nalazimo još druge krugove tema. Susrećemo likove iz života crkve, pobožne svetitelje u tihoj utonulosti i mirnog pokreta. Pored njih se nalaze dramatična uobličenja duševnog straha: večna kazna za grešnike, zastrašujući demoni, fantastični likovi životinja. Zatim su tu još mirno-ozbiljna i marljiva prikazivanja znanja: znaci Zodijaka, figuralna predstavljanja Meseca i poziva, sedam slobodnih veština, istorijske scene ili čak stara paganska predanja.

Sva ta dela ostaju uvek podređena arhitekturi. Ona ih prisiljava da se kompozicijski uklope u okvir čiji format određuje. To može da bude kapitel, arhitrav, polukrug koji nastaje u jednom luku, ili niša pored polustuba.

Od romanskog zidnog slikarstva malo nam je sačuvano. Veliki nizovi fresaka ukrašavali su crkvene zidove. Bile su rađene na celoj površini, tako da se karakter zidajasno održao. Trebalo je da se naglasisnaga i težina zidova, a ne da se, kao u ranohrišćanskoj umetnosti, svetlosnim dejstvima mozaika poništi. Upotrebljene boje bile su jake i sjajne.

Arhitektura odražava stabilnost i sigurnost svog vremena u čvrstim statičnim formama. Ona predstavlja snagu, trajnost, težinu. Ali ova težina ne opterećuje potištenošću pri posmatranju. Romanska crkva je, štaviše, umetničko delo ravnoteže pritiska i protivpritiska, masa koje su nošene i masa koje nose. Ali težina mase i nosioci mase odgovaraju jedno drugom u statičnom smislu; izgrađena je snaga protiv snage, bez ikakve igre dinamičkih naprezanja, tako  da vlada potpun mir.

Romanska arihtektura opet prihvata stari tip bazilike iz karolinškog vremena. Klinijski reformatorski pokret podupire ovo vraćanje na građevinske osnovne elemente. Zidovi koji su ranije bili sastavljeni od lomljenog kamena načinili su mesta zidovima od složenog tesanika. Svodove naizmenično nose debeli stupci i stubovi. Stubovi nose kvadratne kapitele. Srednji brod se povišava, pod hora postavlja više ako se ispod njega gradi kripta. Oko 1100. godine graditeljima polazi za rukom da zasvode unutrašnji prostor. Do tada upotrebljavana ravna tavanica bila je drvodeljski posao. Novi bačvasti svod ima jak bočni pritisak, tako da se bočni zidovi moraju veoma pojačati. To ima za posledicu da se zid ne sme više otvarati velikim prozorima. Prozori postaju manji i radi boljeg propuštanja svetlostilevkasto prošireni prema spoljašnjosti ili prema unutrašnjosti. Ali svetlost je omiljena i nije se prestalo razmišljati dok se nije našla mogućnost da se bočni potisak drukčije savlada. Grade se svodovi sa pojasnim lukovima. Kod njih teški pojasni lukovi leže u ravnomernim rastojanjima popreko iznad prostora. Njihov potisak savlađuju stupci srednjeg broda. Kod ukrsnice, ukrštanja podužnog i poprečnog broda, teret svda i iznad njega podignutog tornja ukrsnice počiva na četri ugaona stupca. Ovaj elemenat ukrsnice stavlja se za osnovu celokupne građevine. Glavni brod se podeli u različite kvadrate ukrsnice. Bočni brodovi se podele u kvadrate od pola dužine strane, tako da je cela osnova, izuzev apside, sastavljena od kvadrata. Ceo teret počiva na stupcima. Ovaj oblik građevine, koji je podignut na osnovnom obliku kvadrata, naziva se vezanim romanskim sistemom. On je osnovni oblik za koji postoje mnoge mogućnosti varijacija. Tako se zapadna fasada sa naročitom raskoši izgrađuje kao prednji front. Na Istoku, pridružuju se horu dva sporedna hora, kao produženje bočnih brodova. Ponekad se poprečan brod na obe strane zatvara apsidama, ili od polukružnog hodnika polazi venac kapela. Spolja ili unutra proteže se galerija koja posle postaje patuljasta galerija. Ona već pokazuje da se arhitektura odvaja od funkcionalnog i da teži da rasporedi težinu kamena. Ovo raspoređivanje je osnovna misao gotike koja se već nagoveštava.

Izvor: Đina Piskel, „Opšta istorija umetnosti“, preveo Dušan Lovrić, Vuk Karadžić, Beograd, 1969.

Fotografija: Scott Schuman

Serija fotografija „Ljubav na levoj obali“ Eda van der Elskena

Ljubav na levoj obali, serija fotografija holandskog umetnika Eda van der Elskena nastala je u Parizu između 1950. i 1954. godine, među francuskim studentima, boemima i džez muzičarima. Sjajno vreme za pokret egzistencijalista, predvođen Sartrom i Kamijem, ali i pokret situacionističke internacionale, predvođen Gi Deborom. U nastavku sledi odlomak iz teksta Beda studentskog života koji i pripada jednom od učesnika prethodno pomenutog intelektualnog pokreta posleratne Francuske. Sjajan preludij za proleće 1968.

Opšte je poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji Francuskoj. Zbog svog akutnog ekonomskog siromaštva student je osuđen na određeni oblik preživljavanja. Ali, beskrajno samozadovoljan kao i u svemu drugom, on paradira tom bedom kao da je reč o nekom originalnom „životnom stilu“, praveći vrlinu od svoje odrpanosti i glumatajući boema.

„Boemština“ je u svakom slučaju daleko od toga da bude originalan odgovor na bilo šta, ali ideja da se može živeti uistinu boemskim životom bez potpunog i konačnog raskida sa univerzitetskim miljeom je prosto smešna. Ali, naš student-boem (a svim studentima se sviđa ideja da u njima kuca boemsko srce) uporno drži do te imitatorske i degradirane verzije nečega što je, u najboljem slučaju, samo osrednje lično rešenje. 

Lakoća s kojom ga je moguće mobilisati za bilo koji cilj rečit je dokaz njegove stvarne impotencije.

Nekada davno univerziteti su imali određen prestiž; student istrajava u uverenju da je srećan što je dospeo na takvo mesto. Ali, došao je prekasno. Njegovo mehaničko, specijalizovano obrazovanje je duboko degradirano (u poređenju s ranijim opštim nivoom buržoaske kulture), baš kao i njegov lični intelektualni nivo: moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Univerzitet je postao institucionalizovana organizacija neznanja. „Visoka kultura“ je degradirana na pokretnu traku za proizvodnju profesora koji su svi redom kreteni, a većina zreli samo za to da budu ismejani pred bilo kojom grupom srednjoškolaca. Ali, u svojoj mentalnoj menopauzi, student nije svestan toga; on nastavlja da s dužnim poštovanjem sluša svoje nadređene, svesno potiskujući svaki kritički impuls i potpuno se utapajući u mističnu iluziju uloge „studenta“ – nekoga ozbiljno posvećenog izučavanju ozbiljnih stvari – u nadi da će mu njegovi profesori na kraju otkriti krajnju tajnu sveta. Buduće revolucionarno društvo odbaciće svu larmu amfiteatara i kabineta kao puko verbalno zagađenje. Student je već sada samo loš vic.

Ceo tekst možete pročitati OVDE | Celokupnu seriju fotografija možete pogledati OVDE

Šarl Bodler: Mačke

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKA (LI)

I
Po mome mozgu ide lako,
ko po svom stanu, jedna mila
mačka, i pitoma i čila.
Kad maukne, to čini tako

tanano da se jedva čuje;
al’ vazda, mazno il’ žestoko,
glasi se puno i duboko,
čarolijom mi dušu truje.

Taj glas rominja bićem mojim,
najtamniju dubinu pali,
ko blagoglasan stih me gali,
ko meleman napitak poji.

Svim zanosima raspolaže,
najsvirepija zla zaleči;
nisu potrebne njemu reči
da i najveće stvari kaže.

Ne, nema gudala što tiče
najtreperaviju strunu srca,
od koga ono tako grca,
od koga tako carski kliče,

ko što je tvoj glas, nepojamna
mačko nebesna, lepa tajno,
ti što ko anđeo si trajno
skladna i nežna i omamna!

II

Iz njenog krzna smeđe-belog
diže se miris sladak tako
da samo jednom nju dotakoh,
jednom, a on me prože celog.

Duh domaći je, veličanstvo
što sudi, vlada i ozari
u carstvu svom sve redom stvari;
ili je vila, il’ božanstvo.

Kad mi oči zanesene,
vezane za lepotu njenu,
od tog magneta najzad skrenu
i zagledaju u dno mene,

ja vidim sjanje neobično,
zenice njene proplamsale,
živa svetlila i opale
koji me motre nepomično.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKE (LXVI)

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi maraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Prevod: Nikola Bertolino

Slike: Endre Penovác

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima.

Kao da si još neoktrivena budućnost ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.

Kad govoriš, reču su tako nove i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove. Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada, neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.

Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.

Iz tvojih usana rađaju se ne zvuci ili njihova opovrgavanja, nego mehanizmi s nepoznatom primenom.

Čak i ćutanje kojim se izražavaš ne oslabljuje snagu njihovog delovanja.

Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca, izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.

Kad si tu, dogadja se kao da se Zemlja brže, vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.

Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola, a u prostoru između prstiju uzlaze vetrom rasute konstelacije.

Tvoj dodir razišao se tako potpuno da se objavljuje u svakoj zemaljskoj vrsti. Kao tvoja žeđ koju sam poznavao samo kao svoju vlastitu.

Do sunca nošena gruda zemlje što te poseduje, pre nego što uspem da preživim jedan mig koji na njoj klija, okrilaćuje se i odleće do nekog ne-mitskog i ne-sunčano toplog neba.

S trudom čuvana za misao o tebi, suza vlastitim tokom probija sebi put u vazduhu, tražeći od ptica prihvaćenim instinktom ušće u oblacima.

U tvome licu tama odgaja za svetlost mlade, u astronomskim tablicama još nerođene zvezde. Uče se da nose izgled, da poseduju blesak i inteligenciju budućih uzbuđenja još nesmišljenih ljudi.

Tvoja silueta razvejava se van svoga obrisa, na sve strane, kao da nikada nije služila kao uniforma ljudskom telu, ustaljenom u svojim prostornim mogućnostima.

Istovremeno si visoka i niska, vitka i bez vitkosti.

Prostor koji te smešta u sebi tako je prostran kao da su se svi vidokruzi, koje si bilo kad predvidela, sabrali u jedno mesto.

U njemu si bezgranična.

Takva si kao da te još uopšte nema.

Kada te nema, svi elementi postojećeg sveta vraćaju se u svoju još pre potopa ustaljenu nezavisnost. Ni od kakve koristi nije znanje o njihovoj saradnji obavljenoj dok si tu bila. Međusobno su nezavisni.

Vatra gori bez kisika i bez gradova prepuštenih njenom besu.

Vazduh postaje nepokretan, neuznemiravan bilo kakvim plućima ili razlikama temperatura. Kad bi moglo tako da potraje duže, skamenio bi se i ptice bi u svim mogućim pozicijama za večna vremena učvrstile svoju vrstu. Mogle bi da postoje na javi, u snu i u srednjem stanju, u beskrajnim repordukcijama stvaranim po sistemu beskrajne trake mašte. Čak i obim daha potreban za jednu notu njihovog peva mogao bi biti izmerljiv.

Voda se ne ustručava zbog svojih oblika. Ploveći u nigdinu, ima potpunu slobodu nekoristoljubivog kretanja ili inercije.

Zemlja na proizvoljnom mestu prekida svoje obrtanje oko sunca, ponovo ga počinje i obrće se tamo i natrag. Za nju nema neophodnosti ponavljanja izgleda svoje površine periodima. Dva puta, jedno za drugim, proleće, sedam puta leto… Zakon teže obavezuje u kategorijama drugačijim nego obično.

Ova evo ruža, nakon mnogih vežbanja svoga tkiva, proizvela je boju, koja bi, ustaljena, postala početak nove ere saznanja. Samo od Zemlje zavisi da stanje cvetanja traje do rođenja, do sveže osećajnosti. I traje.

Ovaj pejsaž ispuniće u ovom trenutku nade svih dosadašnjih. Očekuje samo da stigne jedan mrav, koji, udaljen stotinu vidokruga, nosi poslednje zrnce peska, neophodo za uzbuđenje…

Zvuk se razleže bez glasa, samim svojim pojmom.

Svetlost se ispunjava čak i u očima slepih.

Pojavljuješ se i nestaješ.

Takva si kao da te nema.

Kada te nema, jasnost osećanja mojih čula deluje tako da mi se čini da postojiš.

Neuhvatljiva je granica između bezgraničnosti tvoje prisutnosti i osećanja tvoga nedostajanja.

U trenutku kad ta granica postane poznata, postaćeš u poznatom mi stepenu (ili dostupnom mome domišljaju) daleka ili bliska. Bićeš takva, drugačija i još drugačija, a ipak određena, ma i raznoliko određena uspomena.

Tada –

Kad moje sećanje na tebe ostari, kada te mašta izgubi, imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje.

Bez kolebanja sećaću se tih tvojih očiju, tih ruku i te siluete.

Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada, da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice.

ZBIGNJEV BJENJKOVSKI

Mada je u časopisima počeo objavljivati pesme pre rata, kao kasni đak avangarde, Zbignjev Bjenjkovski pripada posleratnom periodu poljske poezije. Već prve posleratne godine objavio je zbirku Problem mašte, koja ga je uvrstila među najznačajnije poljske pesnike. Gotovo petnaest godina kasnije objavio je drugu svoju knjigu stihova, Tri poeme (1959), knjigu koja dolazi u najvrednija ostvarenja poljske moderne poezije i koju treba smatrati značajnom u evropskim razmerama.

Već svojom prvom knjigom Bjenjkovski je pokazao da se misli o ratu, o besmislu umiranja i čovekovoj bespomoćnosti pred apsurdom uništenja mogu izraziti misaonom lirikom, koja je takođe vid borbe i nepokoravanja. Rat je nametnuo razmišljanje o suštinskim problemima, kao što su življenje i neživljenje, postojanje i ništavilo , krajnost i beskrajnost, ja i ne-ja. Bjenjkovski je na ta pitanja reagovao kao pesnik.

Tri poeme su pokušaj da se o poeziji razmišlja sredstvima lirske poezije. To su filozofski eseji o principima umetničkog stvaranja, ali iskazani postupkom pesničkim, a ne filozofskim. To su i poeme, i, istovremeno, pesnički traktati, i himne poeziji kao umetnosti reči i viđenja, i najlirskije pesme što se u naše vreme mogu napisati.

Za Bjenjkovskog je reč sve. Ona ima magično delovanje. Stvar postoji tek onda kada se imenuje, a ime može da otkrije nove, neslućene osobine stvari ili pojava.

Mašta Bjenjkovskoga je stvaralačka. On postavlja pitanje: „Ko će reči dati smisao sveta, a svetu blesak reči?“ Tražeći odgovor na ovo i slična pitanja, Bjenjkovski ponire u problem ne samo stvaranja poezije nego i u mehaniku i u psihologiju svakog stvaranja.

Ma koliko da je daleko od opisivanja intimnih osećanja, Bjenjkovski uzdiže probleme svoje poezije do najopštijih problema, daje im lični ton, bogati ih osećanjima i maštom, prisiljava čitaoca da zajedno sa njim pođe na veliko putovanje u otkrivanje nepoznatog, da zajedno sa njim traži zlatno runo poezije.

Izvor: Savremena poljska poezija, preveo i priredio Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Tanya Ling

CRNA

Robert Fludd, 1617.Kazimir Malevich, 1915.Lawrence Sterne’s The Life and Opinions of Tristam Shandy, 1759.

KVADRAT

1. Robert Fludd, 1617.

2. Kazimir Maljevič, 1915.

3. Stranica romana Tristram Šendi Lorensa Sterna iz 1759. godine. Crni kvadrat kao integralni deo teksta.

Light flowing forth from the blackness, from Fludd’s Utriusque Cosmi (1617

(17989) by Goethe and SchillerHenry Draper.

KRUG

1. Robert Fludd: Svetlost koja prosijava iz tame, 1617.

2. Gete i Šiler: Raspored boja prema temperamentima, 1798.

3. Henry Draper: Fotografija pomračenja Sunca, 1878.

HAMLET

Danski kraljević, jedan od mnogobrojnih, ako ne i prvi junak svetske književnosti, odeven u potpunosti u crnu odeću. Ovde na slici Ežena Delakroaa. U nastavku slede linkovi u vezi sa ovom temom.

NOKTURNA

Moj način da lakše razlikujem dva omiljena Šopenova nokturna, jednu od čestih formi klasične muzike doba romantizma, jeste da ih imenujem prema naslovu romana Srce tame Džozefa Konrada koji se savršeno uklapa u romantičarski senzibilitet, kao i Crno Sunce, čest alhemičarski simbol koji Viktor Igo preuzima i koristi u svojoj poeziji.

SRCE TAME

 

CRNO SUNCE

SEDMI PEČAT

Jedna od najboljih scena sedme umetnosti, sam kraj filma Sedmi pečat švedskog reditelja Ingmara Bergmana. Junak posmatra na horizontu Smrt koja predvodi kolo u kome igraju njegovi dotadašnji prijatelji.

Kulturološki artefakt srednjeg veka i čestu scenu u umetnosti toga doba, kao i kasnijih perioda uostalom, Bergman transponuje na film. Pored fotografije i same scene, reči su takođe bitne. U pitanju je monolog poetskog zanosa.

Marija, vidim ih, vidim ih!

Tamo na olujnom nebu, svi su tamo. Kovač i Lisa, vitez, Raval, Jons i Skat. I stroga Smrt ih moli za ples, želi da se uhvate za ruke i zaplešu u dugoj liniji. Na vrhu je strogi Gospodar sa kosom i peščanim satom. Ali, Luda je na kraju sa svojom lautom. Odmiču od zore u ponosnom plesu, tamo ka tamnim zemljama, dok kiša sa njihovih obraza i gorkih suza spira so.

MODA NA ZAPADU

1. Nicholaes Eliasz, Portret muškarca, 1632.

2. Nicholaes Eliasz, Portret devojke, 1632.

Nicholaes Eliasz, 1632 IINicholaes Eliasz, 1632

ROPSTVO

And I am black, but O! my soul is white
White as an angel is the English child
But I am black as if bereav’d of light

Blejk, kao i mnogi Evropljani toga doba, znali su za postojanje ropstva i ekspolataciju afričkog i domorodačkog stanovništva na područuju novootkrivenog kontinenta i na svoj način reagovali su protiv takvih zločina. Pored priloženih radova, Blejk je u okviru zbirke Pesme nevinosti i iskustva uvrstio i pesmu „Little Black Boy“.

Vilijam Blejk, tri rada na temu ropstva, 1791-76.
(rob-živ obešen, bičevanje robinje, Evropa podržana Afrikom i Amerikom)

'A negro hung alive by the ribs to a gallows'

Flagellation of a Female Samboe Slave c.1791

William_Blake-Europe_Supported_By_Africa_and_America_1796

AFRIKA I EVROPA

Evropa u doba renesanse otkriva ono što je još od vremena rimskog carstva za njene kulturološke i ekonomske potencijale bilo od velikog značaja – Afriku.

Afrički, pre svega, prirodni potencijali oduvek su privlačili Evropu. Takođe, veze dva kontinenta posredstvom trgovine robljem morale su biti vekovima uslovljene i uticale su, samim tim, i na umetnost.

Kao i statius crne boje, tako je i status afričkog stanovništva na belom kontinentu bio izrazito problematičan i nailazio je na strahovite otpore i, pre svega, poniženja.

Najpoznatiji Afrikanac (Mavr) svetske književnosti je Šekspirov Otelo za koga Jago kaže: „Ja mrzim Mavra. Moja je mržnja od srca“. Poreklo i razloge mržnje do kraja tragedije, od vremena prvog izvođenja pa do današnjeg dana niko nije umeo da objasni.

1. Marie-Guillemine Benoist, Portrait d’une négresse, 1800.

2. Jan Mostaert, Portret Afrikanca, 1525.

3. Albreht Direr, Robinja Katarina, 1521.

1.Marie-Guillemine Benoist Portrait d'une négresse 1800.2. Jan Mostaert Portret van een Afrikaanse man3. DurerKatharina1521FlorenceUffizi450

U okviru ove teme odlično se uklapa i može biti korisna za dalja istraživanja knjiga Revealing the African Presence in Renaissance Europe. Sadržaj pripada The Walters Art muzeju iz Baltimora koji je knjigu štampao, a kasnije i u pdf formatu objavio, povodom istoimene izložbe, organizovane 2013. godine.

RASIZAM

Posle Drugog svetskog rata jedan od dominantnih oblika izražavanja prezira prema čovečanstvu bio je rasizam, naročito izražen u SAD prema afro-američkom delu stanovništva. Danas zvuči nezamislivo da tim ljudima nije bilo dozvoljeno da sede u javnom prevozu ili da su pili vodu sa posebnih česmi iznad kojih je pisalo „za obojene“.

Govori Martina Lutera Kinga, jazz muzika, rock’n’roll bili su načini da se na pomenute nepravde odgovori, ovoga puta bez prisustva nasilja. Nina Simon bila je među aktivnijima na tom polju.

Abel Meeropol je pod pesudonimom Lewis Allan 1937. godine napisao pesmu Strange Fruit kao odgovor na seriju linčovanja afro-američkog stanovništva. Linčovanje je smatrano prihvatljivom kaznom, odobrenom od strane zakona, i regularno sprovođenom u pojedinim državama SAD.

Pesmu su u više navrata obrađivale Bili Holidej, Ela Ficdžerald i Nina Simon. Nokturalna atmosfera, postignuta glasom i kratkotrajnim zvucima klavira uznemirava, baš kao i stihovi pesme. Idiličnu atmosferu američkog juga narušava čudno voće, mrtva tela koja okrvavljena od linča vise sa drveća.

NASLEĐE AFRIKE

Autorski tekst na blogu A . A . A Kuća izlazećeg sunca o folk standardu „House of Rising Sun“, pesmi afro-američkog anonimnog Homera, koju je tokom 20. veka obrađivalo više autora, među kojima sam za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dylana i Lauren O’Connell.

MIŠEL PASTURO O CRNOJ

Crna je povratila status koji je imala stolećima, možemo reći i hiljadama godina – status boje sa karakterom i bila je osnovni stub u čitavom sistemu boja. Kao njena suprotnost – bela, s kojom nije uvek bila vezana, crna je postepeno gubila status boje između kraja srednjeg veka i XVII stoleća: napredovanje štamparstva i graviranih slika, crnim mastilom po beloj hartiji, dalo je posebnu ulogu ovim dvema bojama, koje su najpre protestantska reformacija, a zatim napredak nauke konačno istisnuli iz sveta boja. Kada je Isak Njutn otkrio spektar boja 1665-1666, uveo je njihov novi poredak u kome od tada neće više biti mesta za belu ili crnu. To je označilo početak istinske hromatske revolucije.

Tako su skoro tri stoleća crna i bela posmatrane i doživljavane kao „neboje“, čak se činilo da žive u sopstvenom univerzumu, nasuprot onome koji su činile boje: „u crnoj i beloj“, na jednoj stranu, „u boji“, na drugoj. U Evropi su desetine generacija bile upoznate s tom suprotnošću; iako je zaista danas ne prihvatamo, to nas više ne iznenađuje. Pa ipak, naš senzibilitet se promenio. Od druge decenije XX stoleća umetnici su prvi crnoj i beloj počeli da vraćaju status autentičnih boja, koji im je pripadao do kasnog srednjeg veka. Za njima su pošli naučnici, iako fizičari čak dugo nisu bili voljni da crnoj pripišu hromatska svojstva. Najšira javnost im se na kraju i sama pridružila, tako da danas u svojim socijalnim kodovima i svakodnevnom životu teško da imamo ikakav razlog da svet boje suprotstavljamo svetu crne i bele.

Jedna boja nikada ne postoji sama; ona ima značenje, u potpunosti „funkcioniše“ u društvenoj, umetničkoj i simboličkoj perspektivi samo onoliko koliko je u vezi ili u suprotnosti s jedom ili s više drugih boja. Isto tako, nije moguće posmatrati jednu boju samu za sebe. Govoriti o crnoj, kao što ćete čitati na stranicama koje slede, takođe znači – neizbežno – govoriti i o beloj, crvenoj, smeđoj, ljubičastoj i čak plavoj.

Dualni simbolizam pratiće crnu boju tokom čitave njene istorije. Krajem 15. veka Leonardo da Vinči objavljuje da crna nije istinska boja (šta bi mu na to odgovorio Rembrant koji je većinu svojih dela stvorio zahvaljujući crnoj?).

Oko 1665. Njutn otkriva spektar boja i uvodi poredak u kome nema mesta za belu i crnu. Po njemu to nisu boje. Tokom istorije, naravno, bilo je i onih koji nisu mislili tako. Jedan od njih bio je Johan Volfgang Gete.

U Parizu je, danas to izgleda bizarno, u galeriji ‘Maeght’, 1946. godine organizovana izložba pod nazivom Crna je boja. Na tom mestu otkrivamo promenu paradigme, ali i potvrde odnosa prema svakoj boji: njena afirmacija u velikoj meri zavisi od društvenog i istorijskog konteksta.

Izvor: Mišel Pasturo, Crna – istorija jedne boje, preveo Dragan S. Babić, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Kuća izlazećeg sunca

Todd HidoFolk standard „House of Rising Sun“, pesmu afro-američkog anonimnog Homera, tokom 20. veka obrađivalo je više autora, među kojima bih za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dylana i Lauren O’Connell. Iako najpoznatija verzija pripada grupi Animals meni su draže interpretacije navedenih muzičara, ne zato što su bolje, ili manje komercijalne, već zato što su notama i atmosferom bliže poetskom zanosu orginalne pesme o mitskom bolu, mitskom gradu i mitskoj neumitnosti sudbine, dakle svim motivima južnjačke gotike kojoj se američki duh neprestano vraća.

Kuća iz koje prosijava Sunce – veličanstvena poetska vizija. To nije drvo, nije brod, nije pećina, to je kuća, a ta kuća je – bordel. Kuće su bitne za konstituisanje američkog mita, ali kao motiv ne potiču direktno iz američke književnosti. Najpoznatije kuće svetske književnosti, istina, jesu one Edgara Alana Poa, ali on motiv preuzima iz engleskog gotskog romana i obrađuje ga daleko ozbiljnije nego ijedan drugi pisac žanra. Takođe, kuće su značajan motiv u slikarstvu Edvarda Hopera koji kasnije za potrebe Holivuda koristi i Alfred Hičkok. Kada govorimo o ovoj pesmi, kuća je smeštena u drugačiji kontekst, data joj je drugačija funkcija. Ona, čini se, ima „radosniju“ funkciju (zar ne bi idealan naziv svakog bordela bio „Radost“? – Ali, čija?).

Narator pesme je žensko, što je uočljivo zahvaljujući početnim stihovima: „There is a house down in New Orleans, they call ’The Rising Sun’, and it has been the ruin of many poor girls, and me, oh God, I’m one“. Sudbinu deteta određuju dvoje: majka i otac (u pojedinim verzijama muškarac je „father“ a u drugim pak „sweetheart“). Majka je šila „blue jeans“ dok je otac bio kockar kome su bile potrebne dve stvari: kofer i kamion, uz viski, naravno. Nešto od francuskog niskobudžetnog šarma i vonja jeftinog parfema alhemijski je sjedinjeno sa znojem pijanica tvoreći daleki odsjaj sunca koje se proteže nad predelom. Na ovom mestu vidimo koliko se, u južnjačkoj verziji, mit izobličio i koliko je, jedinstvena prirodna pojava, izuzetno često korišćena u tradiciji (evo slike na koju referiram), dobila sasvim lokalnu konotaciju.

Bordelu Novom Orleanu okuplja sav polusvet Starog i Novog kontinenta. Njegov naziv, ako već govorimo o lokalnoj konotaciji, možemo posmatrati figurativno. U tom slučaju bi „Kuća izlazećeg sunca“ zapravo bila metafora za čin muške ejakulacije. Redovni posetilac je možda sreo sopstvenu ćerku u nekoj od tih soba (setimo se poslednje epizode prvog serijala serije „Twin Peaks“, a onda i početka ovog teksta i postavke o cikličnosti američkog mita). Otac junakinje, naše mlade kurtizane koja, zapravo, o njemu najviše peva, glavni je junak ovog epa, tragične američke porodične sage.

Pijanica, kockar i lutalica: „..and the only pleasure he gets out of life is ramblin’ from town to town“. Osim ovim stihom, junak je vizuelno predočen i sa jednom nogom na peronu a drugom u vozu (koliko puta smo identičnu sliku videli u nekom od američkih filmova?), njegova dinamika je neumitna, ali ciklična, njegova putovanja nisu pravolinijska već kružna, on se uvek i opet vraća da stavi lance oko nogu („I m going back to New Orleans to add that ball and chains“). Za razliku od njega, mlada kurtizana svojoj majci poručuje: „Oh, mother tell your children not to do what I have done, spend life in sin and misery, down in ’Rising Sun’“.

Činjenica je da se oboje,uprkos svemu, vraćaju na mesto greha i zločina. Pravolinijska putovanja putanja su volje i ona ne podrazumevaju povratak. Volja je prodorna i zna samo za pravac napred. Ostavlja li bolji dokaz ove tvrdnje išta više od američke mreže autoputeva koja vode od jedne obale do druge, od Atlantika do Pacifika? No, s obzirom da je Amerika veličanstvena, a ogromna, s obzirom da su, posmatrano iz jedne geografske tačke, njena prostranstva nesaglediva, uvek se prenebregnečinjenica da ti autoputevi, koliko god išli pravo, od istoka ka zapadu, od sunca koje izlazi do sunca koje zalazi, zapravo kruže, oni se ne završavaju u jednoj tački već se spajaju sa mrežom drugih puteva i opet nas vraćaju tamo odakle smo krenuli.

Otuda motiv povratka, motiv kruga kao najdominantnije figure u prirodi. Povratak bolu, beznađu, ruševini i pomenutoj neumitnosti, za koju jedino američki duh ima dovoljno drskosti da pomisli da je može prevladati. Luka je stoga, a Nju Orleans je dugo bio najveća luka Amerike, mesto susreta (zamišljamo tvrtku „Kuća izlazećeg sunca“ negde nadomak dokova, zar ne?)Novog i Starog kontinenta, mesto dolaska i mesto odlaska, sastanka i rastanka. Baš kao što su i sve sobe u jednom bordelu.Još jedna priča, mit grubo razdevičene Amerike razotkriven je i pisanje o njemu, evo, bliži se kraju.

Autorski tekst: Ana Arp
Fotografija: Todd Hido

PESME

Bob Dylan

Lauren O’Connell