Simbolika i pojavljivanje crne boje u zapadnoj umetnosti

Robert Fludd, 1617.Lawrence Sterne’s The Life and Opinions of Tristam Shandy, 1759.Kazimir Malevich, 1915.

KVADRAT

1. Robert Flad, Et sic in infinitum, 1617.

2. Stranica romana Tristram Šendi Lorensa Sterna iz 1759. godine. Crni kvadrat kao integralni deo teksta.

3. Kazimir Maljevič, Crni kvadrat, 1915. Light flowing forth from the blackness, from Fludd’s Utriusque Cosmi (1617

(17989) by Goethe and SchillerHenry Draper.

KRUG

1. Robert Flad: Svetlost koja prosijava iz tame, 1617.

2. Gete i Šiler: Raspored boja prema temperamentima, 1798.

3. Henry Draper: Fotografija pomračenja Sunca, 1878.

HAMLET

Danski kraljević, jedan od mnogobrojnih, ako ne i prvi junak svetske književnosti, odeven u potpunosti u crnu odeću. Ovde na slici Ežena Delakroaa. Veza crne odeće i melanholije.

NOKTURNA

Moj način da lakše razlikujem dva Šopenova nokturna, jednu od čestih formi klasične muzike doba romantizma, jeste da ih imenujem prema naslovu romana Srce tame Džozefa Konrada koji se savršeno uklapa u romantičarski senzibilitet, kao i Crno Sunce, čest alhemičarski simbol koji Viktor Igo preuzima i koristi u svojoj poeziji.

SRCE TAME

 

CRNO SUNCE

SEDMI PEČAT

Jedna od najboljih scena sedme umetnosti, sam kraj filma Sedmi pečat švedskog reditelja Ingmara Bergmana. Junak posmatra na horizontu Smrt koja predvodi kolo u kome igraju njegovi dotadašnji prijatelji.

Kulturološki artefakt srednjeg veka i čestu scenu u umetnosti toga doba, kao i kasnijih perioda uostalom, Bergman transponuje na film. Pored fotografije i same scene, reči su takođe bitne. U pitanju je monolog poetskog zanosa.

Marija, vidim ih, vidim ih!

Tamo na olujnom nebu, svi su tamo. Kovač i Lisa, vitez, Raval, Jons i Skat. I stroga Smrt ih moli za ples, želi da se uhvate za ruke i zaplešu u dugoj liniji. Na vrhu je strogi Gospodar sa kosom i peščanim satom. Ali, Luda je na kraju sa svojom lautom. Odmiču od zore u ponosnom plesu, tamo ka tamnim zemljama, dok kiša sa njihovih obraza i gorkih suza spira so.

MODA NA ZAPADU

1. Nicholaes Eliasz, Portret muškarca, 1632.

2. Nicholaes Eliasz, Portret devojke, 1632.

Nicholaes Eliasz, 1632 IINicholaes Eliasz, 1632

ROPSTVO

And I am black, but O! my soul is white
White as an angel is the English child
But I am black as if bereav’d of light

Blejk, kao i mnogi Evropljani njegovog doba, znali su za postojanje ropstva i ekspolataciju afričkog i domorodačkog stanovništva na područuju novootkrivenog kontinenta i na svoj način reagovali su protiv takvih zločina. Pored priloženih radova, Blejk je u okviru zbirke Pesme nevinosti i iskustva uvrstio i pesmu „Little Black Boy“.

Vilijam Blejk, tri rada na temu ropstva, 1791-76.
(rob-živ obešen, bičevanje robinje, Evropa podržana Afrikom i Amerikom)

'A negro hung alive by the ribs to a gallows'

Flagellation of a Female Samboe Slave c.1791

William_Blake-Europe_Supported_By_Africa_and_America_1796

AFRIKA I EVROPA

Evropa u doba renesanse otkriva ono što je još od vremena rimskog carstva za njene kulturološke i ekonomske potencijale bilo od velikog značaja – Afriku.

Afrički, pre svega, prirodni potencijali oduvek su privlačili Evropu. Takođe, veze dva kontinenta posredstvom trgovine robljem morale su biti vekovima uslovljene i uticale su, samim tim, i na umetnost.

Kao i statius crne boje, tako je i status afričkog stanovništva na belom kontinentu bio izrazito problematičan i nailazio je na strahovite otpore i, pre svega, poniženja.

Najpoznatiji Afrikanac (Mavr) svetske književnosti je Šekspirov Otelo za koga Jago kaže: „Ja mrzim Mavra. Moja je mržnja od srca“. Poreklo i razloge mržnje do kraja tragedije, od vremena prvog izvođenja pa do današnjeg dana niko nije umeo da objasni.

1. Marie-Guillemine Benoist, Portrait d’une négresse, 1800.

2. Jan Mostaert, Portret Afrikanca, 1525.

3. Albreht Direr, Robinja Katarina, 1521.

1.Marie-Guillemine Benoist Portrait d'une négresse 1800.2. Jan Mostaert Portret van een Afrikaanse man3. DurerKatharina1521FlorenceUffizi450

U okviru ove teme odlično se uklapa i može biti korisna za dalja istraživanja knjiga Revealing the African Presence in Renaissance Europe. Sadržaj pripada The Walters Art muzeju iz Baltimora koji je knjigu štampao, a kasnije i u pdf formatu objavio, povodom istoimene izložbe, organizovane 2013. godine.

RASIZAM

Posle Drugog svetskog rata jedan od dominantnih oblika izražavanja prezira prema čovečanstvu bio je rasizam, naročito izražen u SAD prema afro-američkom delu stanovništva. Danas zvuči nezamislivo da tim ljudima nije bilo dozvoljeno da sede u javnom prevozu ili da su pili vodu sa posebnih česmi iznad kojih je pisalo „za obojene“.

Govori Martina Lutera Kinga, jazz muzika, rock’n’roll bili su načini da se na pomenute nepravde odgovori, ovoga puta bez prisustva nasilja. Nina Simon bila je među aktivnijima na tom polju.

Abel Meeropol je pod pesudonimom Lewis Allan 1937. godine napisao pesmu Strange Fruit kao odgovor na seriju linčovanja afro-američkog stanovništva. Linčovanje je smatrano prihvatljivom kaznom, odobrenom od strane zakona, i regularno sprovođenom u pojedinim državama SAD.

Pesmu su u više navrata obrađivale Bili Holidej, Ela Ficdžerald i Nina Simon. Nokturalna atmosfera, postignuta glasom i kratkotrajnim zvucima klavira uznemirava, baš kao i stihovi pesme. Idiličnu atmosferu američkog juga narušava čudno voće, mrtva tela koja okrvavljena od linča vise sa drveća.

NASLEĐE AFRIKE

Autorski tekst na blogu A . A . A Kuća izlazećeg sunca o folk standardu „House of Rising Sun“, pesmi afro-američkog anonimnog Homera, koju je tokom 20. veka obrađivalo više autora, među kojima sam za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dylana i Lauren O’Connell.

achasma: “Nicolás de Tolentino (detail) by Juan Pantoja de la Cruz, 1601. ”

MIŠEL PASTURO O CRNOJ

Crna je povratila status koji je imala stolećima, možemo reći i hiljadama godina – status boje sa karakterom i bila je osnovni stub u čitavom sistemu boja. Kao njena suprotnost – bela, s kojom nije uvek bila vezana, crna je postepeno gubila status boje između kraja srednjeg veka i XVII stoleća: napredovanje štamparstva i graviranih slika, crnim mastilom po beloj hartiji, dalo je posebnu ulogu ovim dvema bojama, koje su najpre protestantska reformacija, a zatim napredak nauke konačno istisnuli iz sveta boja. Kada je Isak Njutn otkrio spektar boja 1665-1666, uveo je njihov novi poredak u kome od tada neće više biti mesta za belu ili crnu. To je označilo početak istinske hromatske revolucije.

Tako su skoro tri stoleća crna i bela posmatrane i doživljavane kao „neboje“, čak se činilo da žive u sopstvenom univerzumu, nasuprot onome koji su činile boje: „u crnoj i beloj“, na jednoj stranu, „u boji“, na drugoj. U Evropi su desetine generacija bile upoznate s tom suprotnošću; iako je zaista danas ne prihvatamo, to nas više ne iznenađuje. Pa ipak, naš senzibilitet se promenio. Od druge decenije XX stoleća umetnici su prvi crnoj i beloj počeli da vraćaju status autentičnih boja, koji im je pripadao do kasnog srednjeg veka. Za njima su pošli naučnici, iako fizičari čak dugo nisu bili voljni da crnoj pripišu hromatska svojstva. Najšira javnost im se na kraju i sama pridružila, tako da danas u svojim socijalnim kodovima i svakodnevnom životu teško da imamo ikakav razlog da svet boje suprotstavljamo svetu crne i bele.

Jedna boja nikada ne postoji sama; ona ima značenje, u potpunosti „funkcioniše“ u društvenoj, umetničkoj i simboličkoj perspektivi samo onoliko koliko je u vezi ili u suprotnosti s jedom ili s više drugih boja. Isto tako, nije moguće posmatrati jednu boju samu za sebe. Govoriti o crnoj, kao što ćete čitati na stranicama koje slede, takođe znači – neizbežno – govoriti i o beloj, crvenoj, smeđoj, ljubičastoj i čak plavoj.

Dualni simbolizam pratiće crnu boju tokom čitave njene istorije. Krajem 15. veka Leonardo da Vinči objavljuje da crna nije istinska boja (šta bi mu na to odgovorio Rembrant koji je većinu svojih dela stvorio zahvaljujući crnoj?).

Oko 1665. Njutn otkriva spektar boja i uvodi poredak u kome nema mesta za belu i crnu. Po njemu to nisu boje. Tokom istorije, naravno, bilo je i onih koji nisu mislili tako. Jedan od njih bio je Johan Volfgang Gete.

U Parizu je, danas to izgleda bizarno, u galeriji ‘Maeght’, 1946. godine organizovana izložba pod nazivom Crna je boja. Na tom mestu otkrivamo promenu paradigme, ali i potvrde odnosa prema svakoj boji: njena afirmacija u velikoj meri zavisi od društvenog i istorijskog konteksta.

Izvor: Mišel Pasturo, Crna – istorija jedne boje, preveo Dragan S. Babić, Službeni glasnik, Beograd, 2009.