Frensis A. Jejts – „Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa“

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju. Nastavite sa čitanjem

Vladeta Popović: „Dante Gabriel Rozeti“

Slavni engleski pesnik i slikar, vođa Pre-Rafaelitskog pokreta, Dante Gabriel Rozeti (1828-1882), koji je imao mnogo uticaja na razvitak engleskog ukusa u drugoj polovini devetnaestog veka, imao je u sebi veoma malo engleske krvi. Otac njegov bio je Italijan,  profesor u Kings Koledžu u Londonu, gde se istakao kao poznavalac Dantea. Ali Rozeti se rodio u Londonu, odrastao u njemu, i umro u njemu, tako da po svom intelektualnom životu pripada engleskoj naciji.

Još u ranoj mladosti Rozeti je pokazao neobičan slikarski dar, i rano se odao slikarskim studijama. I njegov pesnički genije se rano otkrio, jer je najslavnija njegova pesma, Blažena Devica, u svome prvobitnom obliku, štampana kad je Rozetiu bilo osamnaest godina.

Začetnici ideje o Pre-Rafaelitskom pokretu u slikarstvu bili su londonski slikari Mile i Holman-Hant. Rozeti je postao stvarni vođa pokreta zato što je bio ne samo slikar nego i pesnik, što je bio veoma rečit i privlačan kao ličnost. Pre-Rafaeliti su ustali protiv akademizma u engleskom slikarstvu, i tražili inspiracije u italianskim slikarima pre Rafaila, u Botičeliju i Mantenji. Oni su hteli, ne podražavajući, da povrate slikarstvu vernost prema prirodi i ljubav prema detalju, i da vaskrsnu duh mističnoga, koji je odbegao sa pojavom Rafaila. Rozeti je te iste težnje preneo i u poeziju.

Rozeti, relativno govoreći, nije mnogo napisao. Ostavio je svega dve zbirke originalnih pesama i jednu zbirku prevoda. Ali gotovo sva njegova poezija je savršena po svojoj formi. Ta težnja da svoje stihove glača i ulepšava ponekad je odveć osetna, i u mnogim slučajevima, naročito u sonetima, pesma kao celina nema one svežine koju nalazimo kod spontanijih pesnika kao što su Herik, Blejk, Kits.

Prva štampana zbirka (1861) sastoji se iz prevoda Dantea i nekih njegovih savremenika i prethodnika. Prevodi se čitaju kao neki sjajni original. Dante je bio njegov omiljeni pesnik, i njegov uticaj na Rozetievu dušu bio je veliki, kao što je bio i Šekspirov i Kitsov, da ne pominjemo druge. Razume se, ovo ni malo ne umanjuje originalnost Rozetieve poezije. Druga zbirka bila je gotova uskoro posle prve, ali je ostala u rukopisu, zbog smrti njegove žene (1862) sve do 1870. Tu je bilo nešto više od deset pesama i od pedeset soneta. Treća, upravo druga zbirka originalnih pesama, štampana je godinu dana pre pesnikove smrti. To su bile balade i soneti. Balade, po događajima koje opevaju, po zamahu svojih ritmova, po savršenstvu stihova, po preciznosti i lepoti dikcije, po istinitosti tona kojim zvuče, po živosti imaginacije, imaju čarobno dejstvo na dušu, i neke od njih mogu se uporediti sa Kolridžovim i Kitsovim narativnim pesmama. Naročito treba pomenuti Sestru Jelenu, Belu lađu, Kraljevu Tragediju. Niz najboljih soneta, sto dva na broju, Rozeti je nazvao Kuća Života, i smatrao ih je kao svoje najbolje delo. Njihova glavna tema je ljubav i lepota, koji su za njega u stvari jedno, i nešto što je doživljavao u najvišoj ekstazi. Osećanja, slike, ideje, prelivaju se jedno u drugo u savršenom skladu.

Rozeti nije bio od onih umetnika koji se drže daleko od misaonog sveta i žive samo u mašti i osećanjima. Umnome naporu pri stvaranju svojih pesama pridavao je mnogo važnosti, a u mnogim slučajevima zadivljuje nas snagom svoje misli, i njenim prodiranjem u neprozirne dubine života, kako u sonetima, tako i u svojoj meditativnoj pesmi o ogromnom, krilatom, kamenom biku, bogu stare Ninive. Rozeti nije voleo dodir sa sadašnjicom i njenim problemima; on je bio pesnik prošlosti, naročito srednjega veka; ali ipak je dao jednu divnu pesmu, Dženi, o devojci koja u savremenoj civilizaciji prodaje telo; pesma u kojoj izbija sva njegova bolećivost za one koje je život zgazio.

Svoju misao Rozeti je uneo u svoje osećanje Lepoga. Lepota za njega imala je dublji smisao nego za jednog običnog estetu. On je u njoj osećao neku zanosnu tajnu, i naslućivao prisustvo Božje, onako kao i Kits kad je kazao „lepota je istina, istina lepota“. I tu je Rozeti bio neka vrsta mističnog umetnika. Lepota koja ga je najviše opijala bila je lepota ženskog lica, a oličenje Večne Lepote našao je u jednoj nežnoj devojci, Eleonor Sidal, koja se javlja na mnogim njegovim slikama. Posle višegodišnjeg odlaganja, usled nezgodnih materialnih prilika, najzad se oženio svojom dragom (1860). Kad je ona umrla, svoj veliki bol izrazio je na taj način što je sa njom u njen grob zakopao i rukopis svoje prve originalne zbirke pesmama, koji je, tek posle više godina, na neprekidna navaljivanja svojih prijatelja, pristao da otkopa i štampa.

U jednom sonetu, u Kući Života, Rozeti je izrično kazao da je lepota njegove drage za njega značenje života :

Ponekad izgledaš ne kao ti sama,
Već kao značenje svih stvari na svetu.
(Opseg srca)

Lepota i genije za Rozetia su isto, i on kaže:

Lepota ko njena jeste genije. Ni glas
Divnog srca Omira i Danta,
Ni ruka Mikela što zone vremena brazda, —
Ne obuhvata milozvučnije tajne;
Ne, pod slatkom nogom Proleća i Leta
Život ne ostavlja sabranih darova
Više no ovo carsko lice,
Čije ljubavne čari odišu
Čak i sa njene senke na zidu.
(Genije u Lepoti)

Ovakva opijenost i pokloništvo pred lepotom, koje se osećalo u svakom potezu Rozetievog pera ili kičice, dovodilo je u zabludu ljude, i oni su ustajali, kako se njima činilo, protivu senzualizma u poeziji i slikarstvu. U stvari, Rozetievo osećanje je oduhovljeno i uzvišeno. On je bio jedan od retkih ljudi koji osećaju u večnosti odgovornost  za svoja dela; kojima je Život ili Bog dao da svrše jedan određen posao na zemlji, da iscrpu svu svoju silu, i izraze sve svoje darove. U jednom od najlepših soneta, koji, kao i većina poezije gubi u prevodu — a Rozetia je teško verno a lepo prevesti — kaže:

Izgubljeni dani mog života do sad,
Šta su bili, mogu l’ da ih vidim
Gde ulicom leže gde su pali?
Da li će biti klasje od žita,
Nekad posejano za hranu, zgaženo ?
Il’ zlatan novac bačen, al’ zadužen ?
Il’ mrlje krvi na nogama krivca?

Il’ prosuta voda što u snu muči
Za navek žedna grla u paklu?
Ne vidim ih ovde ; ali posle smrti,
Bože, ja znam lica koja ću videti;
Svako ubijeno ja, sa zadnjim dahom.
„Ja sam ti, — šta mi učini?“
„I ja — i ja sam ti“, (gle sva vele),
„I ti si ti — za vek vekova“.
(Izgubljeni dani)

U svojoj težnji da dostojno izvrši svoju misiju u životu, da što savršenije ovaploti večnu lepotu, Rozeti je utrošio najveći deo svojih životnih sila. Žudnja za savršenstvom tako je bila probuđena u njemu, da njegova duša nije ni noću mogla da mu da mira. Pateći od nesanice, podlegao je u pedeset i četvrtoj godini svoga živoga. Posledice njegovog pesničkog i slikarskog napora osetile su se u jakoj meri ne samo u Engleskoj nego i na kontinentu Evrope.

Izvor: Vladeta Popović, Kroz englesku književnost, Izdavačka knjižarnica Rajkovića i Đukovića, Beograd-Terazije, 1929.

Slika: Dante Gabriel Rossetti, Proserpine, 1882.

Mita Jovanović o Bodlerovoj zbirci „Cveće zla“

Pour_retirer_ce_contenu_d'internet,_nous_vous_invitons_à_contacter_le____[1]

„Slavni pesnici odavna su razdelili među sobom sve najcvetnije domene poezije“, kaže Bodler. „Izgledalo mi je zanimljnvo, a utoliko prijatnije što je posao teži, da izvlačim lepotu iz Zla“. „Zaista ima i drugog cveća“, piše Tjeri, „ima cveća koje niče i na kužnim mestima, koje klija u prljavom smetištu, ima i flore otrova, flore otrovne vegetacije, ima i cvetova zla.“ Te cvetove zla, nikle u zlu, znao je da pronađe i uzabere prevodilac mračnog Edgara Poa, artist ove neobične zbirke vanredno lepih strofa. Sam naslov, srećno nađen, iznosi u sažetoj i poetskoj formi opštu ideju i označava tendenciju.

U jednom spremljenom, a neupotrebljenom, predgovoru za svoju zbirku piše Bodler: „Ova knjiga nije pisana ni za moju ženu, ni za moju kćer, niti za moju sestru, a ni za ženu, kćer i sestru moga suseda. Taj posao ostavljam onima koji imaju interesa da brkaju dobra dela sa lepim govorom.“ A jednom prijatelju: „U ovu užasnu knjigu stavio sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju…“

Možda je malo preterana, za danas svakako, ova ograda prema ženama, jer iz Bodlerovih cvetova, ma gde bili uzabrani, bije jedan dubok kult, predana služba lepom. I ko bi smeo i da pomisli, da će taj buket izvanrednih, snažnih, sočnih, novih stihopa, ta knjiga tople i eklatantne duhovnosti, po rečima samog autora, biti u svoje doba predmet sudskog progona i osude za povredu javnog morala, da će se zgrbljeni paragrafi hvatati kao polipi za gravure jedne smele muze. Ipak zato Bodler postavlja jedan datum; stare forme i izražaji klonu prod nasrtajem novog, zaprepašćenje istapa se u ushićenje, Bodler obeležava početak nove epohe u francuskom pesništvu.

„Ako je njegov buket“, kaže Teofil Gotje čijim pogledima i mislima začinjavamo dalja izlaganja, „i sastavljen od neobičnog cveća, i metalne boje parfema koji zanosi do vrtoglavice, čije su krunice, mesto sveže rose, pune gorkih suza i kapljica akva-tofane, Bodler bi mogao da odgovori, da drugo cveće i ne niče na zemljištu crnom i presićenom truleži, kao što su groblja prestarelih vekova. Zaista, nezaboravak, ruže, margerite, ljubičice su prijatnije proletnje cveće; ali ono ne raste mnogo u mračnom glibu velikovaroških ulica.“ Uostalom, Bodler nije taj koji će se oduševiti, kao Hajneovi filistri, romantičnim procvatom novog zelenila i cvrkutom vrabaca. On voli da prati čoveka bleda, zgurena, iskrivljeva, zgrčena od veštačkih strasti i stvarne savremene čame, da ga prati kroz lavirint te ogromne naseobine polipa kao što je Pariz, da ga zatiče u njegovim nezgodama, njegovim strepnjama, nevoljama, smalaksavanjina i razdraženjima, u njegovim nervozama i očajanjima. Kao klupko guja ispod razgrnutog smetnšta, on posmatra kako kipte zli instinkti što se rađaju, gadne navike lenjo zgurene u svom glibu; I pri tom prizoru koji ga privlači i odbija, njega obuzima neizlečiva melankolija, jer on za sebe ne nalazi da je bolji od ostalih, i on pati gledajući čisti svod neba i čedne zvezde zastrvene prljavim isparenjima.

Mešajući u svom kotlu svaku vrstu sastojaka i začina fantastično bizarnih i kabalistički otrovnih, Bodler može da kaže kao Magbetove veštice: „Lepo je užasno, užasno je lepo!“ Ta vrsta željene ružnoće nije u protivnosti sa krajnjm ciljem umetnosti. „Vi ste obdarili nebo umetnosti ne znam kakvim mračnim zrakom, vi ste stvorili nove jeze.“ (Viktor Igo)

Pustimo i pesnika da nam govori o svojim idejama:

Poezija, ako čovek hoće i najmanje da siđe u sebe sama, da ispita svoju dušu, da se seti svojih oduševljenja, nema drugn cilj do sebe samu; a ne može ni imati drugih ciljeva, i nijedan pesnik neće biti tako velik, tako plemenit, ni tako istinski vredan imena poeme, kao onaj koji bude pisao jedino iz zadovoljstva da napiše pesmu.

Ja neću da kažem da poezija ne oplemenjuje naravi, da ona na kraju ne uzdiže čoveka iznad vulgarnih interesa. To bi bila očevidno apsurdnost. Ja samo velim, da ako pesnik ide za moralnim ciljem, on umanjuje svoju pesničku moć, i tada će njegovo delo biti loše. Ne može se poezija, ako neće da umre ili propadne, izjednačiti sa naukom ili moralom. Njoj nije predmet Istna, ona ima za predmet Sebe. Na drugi način i drugde se pokazuje istina. Istina nema ničeg zajedničkog sa pesmom; sve što čini čar, draž, to što je neodoljivo u jednoj pesmi, oduzelo bi Istini njen autoritet i moć. Hladna, neosetljiva, dokazivačka priroda Istine odbija dijamante i cvetove Muze: ona je, dakle, apsolutna protivnost poetskoj prirodi.

Princip poezije je, strogo i prosto uzevši, ljudska težnja lepoti, i manifestacija tog načela je u oduševljenju, u uzdizanju duše, oduševljenju sasvim nezavisnom od strasti, koja je pijanstvo srca, i istine što je hrana razuma. Jer strast je stvar prirodna, čak i suviše prirodna, da ne bi unela uvredljiv i neskladan ton u domen čiste lepote; odveć prisna i suviše plaha, da ne bi skandalizavala čista Čeznuća, graciozne Melankolije i plemenita Očajanja, koja stanuju u natprirodiim regionima poezije.

Iako romantičar po intenciji i sklopu, ne bismo mogli Bodlera vezati dosta vidljivim vezama ni za kog velikog majstora ove škole. Čitalac ostaje iznenađen njegovim stihovima, tako različitim od onih koje je dotle čitao. Da bi naslikao pokvarenost koja ga užasava, Bodler je umeo da nađe one bolesno bogate nijanse slabije ili jače truleži, tonove sedefastih školjki kojima blistaju ustajale vode, ono bledilo malokrvnosti, žutilo razlivene žuči, olovno sivi ton kužnih magli, crnoću dima što ga kiša razvlači duž zidova, zemljaste smole prepečene i ispržene u svima pržištima pakla, koje su tako podesne da posluže za osnovu lividnoj avetinjskoj glavi, i celu onu gamu ogorčenih boja isteranih do najintezivnijeg stepena, koje odgovaraju jeseni, suncu na zalasku, krajnjoj zrelosti plodova i poslednjem času civilizacije.

Zbirku otvara posveta Čitaocu kome pesnik nimalo ne laska, kome on kaže najteže istine, optužuje ga da, uprkos svog licemerstva, ima sve poroke zbog kojih prekoreva druge i da hrani u svom srcu veliko moderno čudovište Čamu, dosadu, koji, sa svojim građanskim kukavičlukom, sanja, u svojoj niskosti, rimske svireposti i razvrate. Druga jedna pesma, jedna od najlepših, a nazvana svakako ironičnom antifrazon, Blagoslov, slika dolazak na svet pesnika, koji je predmet zaprepašćenja i gnušanja majke što se stidi ploda utrobe svoje, pesnika koga gone glupost, zavist i sarkazam, koji je žrtva perfidnosti svoje Dalile, i koji, najzad, dospeva, posle svih uvreda, nevolja i mučenja, prečišćen u talionici bola, do večne slave, do krune od svetlosti, namenjene čelu mučenika koji stradaju za Istinito i Lepo.

Jedna mala slika pod naslovom Sunce sadrži neku vrstu pesnikova prećutna pravdanja za njegova skitnička tumaranja. Veseo zrak blista nad kaljavim gradom; pesnik je izišao i prolazi, „hvatajući stihove na mamac“, kao što se živopisno izražava Renije, prolazi nečistim raskrsnicama, uličicama gde spuštene roletne kriju, otkrivajući ga, tajni blud, kroz svu crnu, vlažnu i blatnjavu zbrku starih ulica sa prljavin i gubavim kućama, gde svetlost obasja, ovde-onde, na nekom prozoru, saksiju sa cvećem ili glavu mlade devojke. I zar nije pesnik zvao to sunce koje ulazi sasvim samo svuda, u bolnicu kao i u palatu, u ćumez kao i u crkvu, uvek čisto, uvek svetlo, uvek božansko, stavljajući indiferentno svoju zlatnu svetlost i na lešinu i na ruže.

Uznesenje nam pokazuje pesnika koji plovi nebesina, dalje od zvezdanih sfera, u sjajni etir, preko granica naše vasione koja iščezava u dnu beskraja kao mali oblak, i opija se retkim i zdravim vazduhom u koji ne dopire nijedna od kužnih mijazmi zemlje i koji je parfimisan dahom serafima; jer ne treba zaboraviti da je Bodler, koga često osuđuju za materijalizam, prekor što ga glupost dobacuje talentu, naprotiv, obdaren visokim stepenom duhovnosti. On ima i dara za „saglasnosti“, da upotrebimo isti mistički izraz, tj. on zna da otkrije tajnom intuicijom harmonije, veze nevidljive drugima, i da približi tako nečekivanim analogijama koje samo vidovit može da uhvati, predmete na izgled najudaljenije i najsuprotnije. Svaki pravi pesnik obdaren je ovim darom, više ili manje razvijenim, koji je i suština njegove umetnosti.

U dnu Bodlerove poezije izbijaju različite figure žena, jedne zaogrnute velom, druge polunage, ali im se ne može odrediti ime. To su više tipovi, nego neke određene ličnosti. One pretstavljaju ono večno žensko, i ljubav koju pesnk prema njima iskazuje je ljubav, ali ne jedna ljubav, jer smo već videli da on, u svojoj teoriji, ne dopušta individualnu strast, jer nalazi da je ona odveć sirova, prispa i plaha. Od tih Bodlerovih žena, jedne simbolišu prostituciju, nesvesnu i skoro bestijalnu, sa maskama olepljenim rumenilom i belilom sa nagaravljenim očima, sa usnama obojenim crvenilom da liče na rane koje stalno krvare, sa lažnom kosom i nakitom suhog i tvrdog sjaja; druge, hladnije pokvarenosti, učenije i perverznije, premeštaju porok tela na dušu. One su ohole, ledene, gorke, nalaze zadovoljstva samo u zadovoljenom nevaljalstvu, nezajažljive kao jalovost, sumorne kao čama, s fantazijama samo histeričnim i sumanutim, a lišene, kao Demon, moći da vole. Obdarene jednom strahovitom lepotom, skoro avetinjskom koju ne oživljava crveni purpur života, one koračaju svom cilju blede, neosetljive, gordo degutirane preko svih srdaca, koja mrve svojim šiljatim potpeticama. Ali ni jednoj od tih stvorenja od gipsa, mramora ili abonosa, ne daje on svoju dušu. Iznad crne gomile gubavih kuća, iznad labirinta u kome se kreću aveti telesne naslade, iznad tog gnusnog gamizanja bede, grdobe i razvrata, daleko, veoma daleko, u večnom azuru, lebdi obožavano priviđenje Beatriče, ideala uvek željenog, nikad dostignutog, lepote uzvišene i božanske, u obliku etirične žene, spiritualisane, sačinjene od svetlosti, plamena i parfema, koja je kao magla, san, refleks aromnog i serafinsvog sveta. Sa dna svoga pada, svojih zabluda, svojih očajanja, toj nebeskoj slici kao madoni, pruža pesnik ruke sa bolnim krikom, grčevitim plačem i dubokom odvratnošću prema sebi samom. U časovima ljubavne melankolije on bi sa njom hteo da beži i da sakrije svoje savršeno blaženstvo u nekom misterioznom vilinskom pribežištu ili pod tropskim palmama Indije, u palatama, izatkanim od mramornih čipaka, Benaresa ili Hajderabada. Da li u toj Beatričn, toj Lauri, treba da gledano neku stvarnu mladu devojku ili mladu ževu (gospođu Sabatije?), koju pesnik strasno i religiozno voli za vreme svog prolaska ovim svetom? Bodler mnogo govori o svojim idejama, veoma malo o svojim ličnim osećanjima, ali nikad o svojim postupcima. A za ljubavno poglavlje on je svoja usta zapečatio ćutanjem. Najsigurnije bi bilo gledati u toj idealnoj ljubavi samo žudnju duše, zanos nezadovoljenog srca i večiti uzdah nesavršenog koje čezne za apsolutnim.

Bodler, kao i svi rođeni pesnici, odmah stvara svoj oblik i postaje majstor svog stila. Njega često osuđuju za koncentriranu bizarnost, za originalnost traženu i dobivenu po svaku cenu, a naročito za izveštačenost. Da se zadržimo na ovome. Ima ljudi koji su po prirodi izveštačeni, neprirodni. Jednostavan način izražavanja kod njih bi bio čista afektacija i neka vrsta obrnute izveštačenosti. Oni vide stvari pod neobičnim uglom, koji menja izgled i perspektivu. Od svih slika njima uglavnom padaju u oči one najbizarnije, one najneobičnije, najfantastičnije i oni umeju da ih odmah utkaju u svoju potku tajanstvenin koncem. Takav je bio i Bodlerov duh i onde gde je kritika htela da nađe posao, napor, prekomerno naprezanje i pristran paroksizam, beše samo slobodno i lako razvijanje jedne neobične individualnosti.

Pesnik Cveća zla voli ono što se zove stil dekadencije i koji nije ništa drugo do umetnost dospela do krajnje tačke zrelosti koju prouzrokuju, pod svojim kosim sunčevim zracima, civilizacije koje stare; to je stil oštrouman, dovitljiv, komplikovan, vešt, pun nijansa i istraživanja, koji uvek razmakuje granice jezika, uzimajući reči u svim rečnicima, boje sa svih paleta, note iz cele klavijature. On se trudi da iskaže i ono što je najneiskaznije i da dade formu i najnejasnijim i najrasplinutijim konturama. Taj dekadentni stil je poslednja reč jezika nagnanog da sve izrazi, do krajnosti. Uostalom, nije laka stvar taj stil prezren od pedanata, jer on izražava nove ideje novim oblicima i rečima koje se još nisu čule. Nasuprot klasičnom stilu, on dopušta tamninu i u toj tamnini miču se zbunjeno larve sujeverja, unezverena priviđenja nesanice, užasi noći, griže savesti koje zadrhte i okreću se na najmanji šum, monstruozni snovi koje zadržava jedino nemoć, mračne fantazije koje bi začudile dan, i sve što duša, u dnu najdublje, zadnje kaverne skriva mračnog, nagrdnog i užasnog.

Među snažnim pesmama da spomenemo vanredno lep vajarski rad od crna mermera, koji nosi naslov Don Žuan u paklu. To je slika tragične veličine naslikana majstorski na mračnom plamenu svodova pakla. Mrtvačka barka klizi po crnoj vodi i odnosi don Žuana i njegovu svitu žrtava i uvređenih. Prosjak na koga je uticao da se odrekne Boga, jedan atletesi razvijni žebrak, gord u svojim ritama kao atinjanin Antisten, vesla mesto starog Karona. Na krmi ljudina od kamena, bezbojni fantom, ukočena pokreta kao kip. Stari don Luis pokazuje prstom na svog licemerno bezbožnog sina koji se rugao njegovim sedim vlasima. Zganarel traži platu od gospodara koji više neće moći da plaća svoje dugove. Dona Elvira pašti se da izazove nekadašnji ljubavni smešak na usnama prezriva supruga, a blede ljubavnice, napuštene, izneverene, zgažene kao uvelo cveće prethodnog dana, otkrivaju mu rane srca koje stalno krvare. U tom koncertu ridanja, jecaja i kletava, don Žuan ostaje ravnodušan, ni da se osvrne. On je učinio što je hteo, pa neka ga sad nebo, pakao i svet sude kako im drago, njegova gordost ne zna za grižu; munja je mogla da ga ubije, ali ne da ga nagna na kajanje.

Vedrom melankolijom, svetlom mirnoćom i istočnjačkim štimungom pesma Raniji život, koja se prijatno izdvaja iz mračnih slika nagrdnog Pariza i pokazuje da artist na svojoj paleti, pored crnih, smolastih i mrkih boja pečene zemlje ima i čitavu gamu nijansa svežih, lakih, providnih, nežno ružičastih, idealno plavetnih kao daljine raja, boja podesnih da izraze edenske pejzaže i opsene sna.

Starice zadivljuju i Viktora Iga. Pesnik se šeta ulicama Pariza, vidi kako prolaze male starke, skromna i tužna držanja i on ih prati, isto onako kao što bi pratio i lepe žene, raspoznaje u njima po starom kašmiru, oveštalom, poabanom i krpljenom hiljadu puta, ugašene boje, a koji se pripija sirotinjski uz mršava ramena, ili po krajičku izlizane i požutele čipke, po prstenu, dragoj uspomeni često s mukom otimanoj iz čeljusti zalagaonice i koji tek što nije skliznuo sa istanjena prsta, raspoznaje on jednu prošlost punu sreće i elegancije, jedan život ljubavi i odanosti možda, jedan ostatak lepote još vidljive pod poremećajem od bede i haranja godina.

Ima nečeg danteovskog u pesniku Cveća zla. Ali, dok je Danteova muza videla pakao kroz svoje snove, muza Cveća zla udiše ga stisnutnm nozdrvama. Jedna dolazi iz pakla, druga tamo odlazi. Ako je prva uzvišenija, druga je možda uzbudljivija. Bodler je umeo da iščupa tajne demonima noći, da nađe poezije i tamo, gde niko ne bi ni pomislio da se može uzabrati i izraziti. On savlađuje smrt, sveti se za gnusno trulenje ljubljena tela besmrtnošnću uspomene u strofi Lešine:

A crvima reci, lepoto, kad krenu
Poljupcima gristi u te,
Da oblik i bitnost čuvam božanstvenu
Ljubavi mi raspadnute!

Šarl Bodler je rođen u Parizu 21. aprila 1821. u jednoj od onih starih karakterističnih kuća sa kulicom na uglu u ulici Otfej, kakve danas više ne postoje. Sin gospodina Bodlera, prijatelja Kondorseova i Kabanisova, čoveka vrlo otmena, veoma obrazovana, koji je bio sačuvao onu uglađenost iz osamnaestog veka, koju pretenciozno divlje naravi iz republikanske ere nisu izbrisane. Ta osobina prešla je i na sina pesnika, koji je uvek znao da sačuva formu najveće uglađenosti. Ne može se reći da je Bodler, za svog detinjstva, imao mnogo uspeha u školi. Ali u rasejanom i drugim stvarima obuzetom đaku malo po malo formira se budući čovek, nevidljiv profesorskom i roditeljskom oku. Otac Bodler umire, a mati se preudaje za generala Opika, kasnije ambasadora u Carigradu. Ubrzo nastaju nesuglasnce u porodici zbog prerane naklonosti koju mladi Bodler ispoljava prema literaturi. Zamera se poočimu, majka zbog toga gleda popreko na sina i ti njeni pogledi inspirišu jednu od najlepših pesama Bodlerovih, Blagoslov. Da bi ga otrgli od njegovih ideja, šalju ga na put, na vrlo daleko putovanje. On proputuje pod nadzorom poznanika, jednog pomorskog kapetana broda, mora Indije, vidi ostrvo Mauricijus, Burbon, Madagaskar, možda Cejlon, obilazi neka mesta na poluostrvu svete reke Gangesa, ali se ne odriče literature. Naprotiv, egzotika i snažni parfem dalekih zemalja bije sad iz njegovih dela. Uzalud pokušavaju da ga zainteresuju za trgovinu sa dalekim Istokom, on se slabo brine gde će da unovči svoju robu. Sa dalekih putovanja u egzotične zemlje on donosi samo neobične inspiracije, bujna nadahnuća jer se onde divi nebu na kome blistaju zvezde koje se ne vide u Evropi, bujnoj veličanstvenoj džinovskoj vegetaciji sa snažnim mirisima koji omamljuju, bizarnim pagodama, egzotičnoj prirodi, tako jakoj i toploj, punoj bujnih boja, i u njegovim strofama često navrati odvode ga iz pariske magle i gliba tim predelima svetlosti, azura i mirisa.

Nepriznat od svojih savremenika, osim malog kruga sveštenika u istom hramu, kuđen I osuđen, izmučen bolom I tugon, teškim splinom, nedaćama i bedom mučeničkog života poete, a verovatno i prekomernim uživanjem uzbudljivih droga, Bodler vene polako ali stalno, da usahne još mlad u snojoj četrdeset šestoj godini, 1867.

Kaže se da stihovi imaju svoju punu snagu samo u svom izvornom jeziku, da se, dakle, ne mogu prevoditi. Stih prenesen u drugi jszik pretrpi mnoge gubitke i sakaćenja, nema sumnje. Teško je, nekad i nemoguće, da se onaj unutrašnji plamen koji probija kroz stih, učini vidljivim i u drugom jeziku. Ipak Cveće zla prevođeno je na sve kulturne jezike sa manje ili više uspeha. Neka se, stoga, ne zameri ni ovom pokušaju, na koji goni samo oduševljenje za Bodlerovu poeziju, zanos od snažnog izraza njegovih strofa i jačine boja slika.

U ovoj zbirci preveden je najveći deo, oko stotinu, pesama iz Cveća zla, među kojima su i one najlepše. Možda je trebalo još kojom dopuniti ovu rukovet ali nije se, zasad, uspelo presaditi svo bez mnogo čupanja i kidanja korena, listova i cvetova egzotične biljke.

Januar 1937.    M. J.

Izvor: Šarl Bodler, Cveće zla, preveo Mita Jovanović, Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd, 1937.

Božidar S. Nikolajević o „Tajnoj večeri“ Leonarda da Vinčija

Leonardo je postavio „Tajnu večeru“ kao idealno produženje manastirske trpezarije. Kaluđeri obeduju naporedo s apostolima i Hristom, imajući tako uvek nad sobom neku vrstu nebeskog nadzora: da sofru ne smatraju mestom uživanja, već podmirivanja jedne telesne potrebe. Radnja se na slici zbiva u odaji, kroz čija tri prozora navire meka predvečernja svetlost, ozarujući lica apostolska osim Judinog, na koje pada senka greha i zločina. Ali je zato lik Učiteljev čudesno obasjan. Izgleda kao da je Sunce, koje maločas zađe za lombardijske bregove, poslednjim zracima celivalo Božjega sina. Crte mu se lica gotovo ne razaznaju više od svetlosti, i ne zna se kakva ga misao raspinje u tom mučnom trenutku. O čemu razmišlja propovednik bratsktva među ljudima? Možda o neprijemčivosti njihovoj za tu veličanstvenu ideju, ili o tom kako je puno Juda među nama? Pa da li nas on zbog toga sažaljeva ili prezire? Ni jedno ni drugo. On nam prašta, jer – ne znamo šta radimo. Sunce njegovog Nebeskog Oca, koje je tamo u daljini oblilo večernjim rumenilom visove Lombardije, ogrejaće nas i sutra. A mi ćemo, u znak zahvalnosti, raspeti Božjega Sina…

Sredstvo pomoću kojeg je umetnik potresao i uzbunio dotle mirnu, svečanu večernju trpezu, jesu kobne reči Učiteljeve: „jedan između vas izdaće me“. Kao grom iz vedra neba padoše one među učenike i poraziše ih. Cela se zajednica prenerazi i uskomeša, samo njen vođa osta miran, nem i oborena pogleda, kao da u sebi ponavlja reči: „Zaista, zaista vam kažem: jedan između vas izdaće me“. Zagonetka svega silnoga života, koji vri u ovoj slici, jeste kretanje, upravo igra ruku. Gete, pišući naročitu raspravu o „Tajnoj večeri“, veli da je samo jedan Talijan moga tako nešto pronaći (1). U njegovog je naroda celo telo savitljivo, svi udovi sudeluju pri iskazivanju osećaja i strasti, pa čak i mišljenja. Takva jedna narodna osobina nije mogla ostati neopažena od Leonarda, koji je umeo da iznađe i mnogo manje karakteristične odlike. U tom je pogledu ova slika jedinstvena i čovek je se ne može dovoljno nagledati. Kroj lica i svi pokreti stoje u savršenoj saglasnosti, tako da su i celina i uzajamni odnosi oku odmah shvatljivi.

Likovi s obe strane Gospoda daju se po troje posmatrati, jer svaka trojica obrazuju zasebnu grupu, koja opet stoji u svezi sa susedima. Prvo s desne strane Hristove: Jovan, Juda i Petar. Petar, krajnji, shodno svojoj žestokoj naravi, razabravši reč Gospodnju, naglo skoči iza Jude; ovaj, opet, bacivši uznezvereno pogled u vis, nagnu se prema stolu, držeći kesu čvrsto stisnutom desnicom, a levicom praveći grčevite pokrete kao da bi hteo reći: šta to znači? – Šta li će sad biti? Petar je međutim ščepao Jovana, koji mu se priklonio, levom rukom za desno rame i ukazujući mu na Hrista, tutka omiljenog učenika da pita Učitelja: ko je izdajnik. Pri tom je desnom rukom nesvesno upro dršku astalnog noža u Judina rebra, što je i nehotice pojačalo izdajnikovu prestravljenost, tako da je, povivši se u napred, preturio slanik. Ova se grupa može smatrati kao prava i najsavršenija.

Dok je tako na desnoj strani Gospodnjevoj izražena gnevna pretnja, dotle na levoj izbija užasnutost i gnušanje zbog izdaje. Jakov stariji se povio od straha unazad, i raširenih ruku gleda ukočeno preda se, kao čovek koji je saznao o nekoj nesreći, pa mu se čini da je i očima gleda. Iza njegovih leđa Toma prilazi Spasitelju i upire desni kažiprst prema čelu. Filip, treći ove grupe, divno je zaokrugljuje. On je ustao, nagao se prema Učitelju, i stavivši obe ruke na grudi, jasno izgovara: „Gospode, ja nisam! Ti zanš to! Ti poznaješ moje čisto srce! Ja nisam!“

Tri dalja apostola na ovoj strani razgovaraju među sobom o strašnoj vesi. Mateja je žurno okrenuo lice dvojici drugova, a ruke isturio naspram Učitelja, vezavši na taj način svoju grupu s prednjom. Tadija ispoljuje silno iznenađenje, sumnju i zloslutnost. Levu je rasklopljenu šaku stavio na sto, a desnu je tako podigao, kao da će sad pljesnuti njom o levu, i uzviknuti: „Nisam li ja rekao? Nisam li uvek slutio?“ – Simon sedi dostojanstveno na dnu stola i vidi se celom figurom. On je najstariji i sav pokriven borama. Lice i pokreti mu pokazuju, da ga je vest ganula, ali on o njoj mirno razmišlja.

Na protivnom ćemo kraju stola ugledati prvo Vartolomeja, koji se digao, prebacio desnu nogu preko leve i odupro se rukama o sto. Osluškuje da bi, bez sumnje, čuo šta će Jovan dokučiti od Učitelja. Jakov mlađi, do Vartolomeja ali iza njega, stavio je levu ruku na rame Petrovo, ako što je ovaj učinio s ramenom Jovanovim, samo Jakov mirno i blago, a on burno i preteći. Na posletku, ispred Jovana sedi Andreja, s otvorenim i napred pruženim šakama, u znak najvećeg užasa i odvratnosti prema onom što će se zbiti.

Vrlo su važni za proučavanje „Tajne večere“ dva bakroreza. Prvi je radio 1800. godine firentinski bakrorezac Rafael Morgen, a drugi Nemac Rudolf Štang krajem prošlog veka. Oni imaju tu dobru stranu, da su na njima sve pojedinosti jasno i matematički tačno reprodukovane. Naročito je Morgenov bakrorez u tom pogledu nenadmašan i svojom živopisnošću ne zaostaje ni za slikarskim kopijama.

Napomena:

(1) Gete je posetio Milan 1788, a spomenutu je raspravu pisao 1817. i 1818, povodom dela Čuzena Bosija „Del Cenacolo di L. da Vinci“ (Milan, 1810). Rasprava je prvi put štampana u časopisu „Ueber Kunst und Altertum“, sveska I (1818). Na osnovu je nje izvršen i ovde opis slike.

Izvor: Božidar S. Nikolajević, „Leonardo da Vinči“, Liber, Atc, Tisa, Beograd, 2006.

Božidar S. Nikolajević o ženskim portretima Leonarda da Vinčija

Leonardo_da_Vinci__Female_Portraits,_Female_Nature[1]Portrait_of_an_Unknown_Woman_(La_Belle_Ferroniere)[1]leonardo-da-vinci-mona-lisa[1]Božidar S. Nikolajević (1877-1947), srpski istoričar umetnosti i pesnik, ovako je pisao o ženskim portretima koje je naslikao Leonardo da Vinči:

Ženska je lepota u prvom redu interesovala Leonarda. Među njegovim se crtežima nalaze studije sviju onih milokrvnih glava, koje srećemo na njegovim slikama, a ima i drugih, ne manje lepih. Tu vam je jedna Marija, krupnih, meko čulnih očiju; i sočnih, za poljubac spremnih usana; zatim, nekoliko strožijih žena, datih u profilu, i klasično otmenih; pa onda slede druge, zavodljive, nežnije, s izvesnim umorom u očima i erotično drhtavim usnicama. Može se reći da je Leonardo tražeći lepotu, nalazio u Milanu vrlo pogodne modele. Jer Milan leži blizu francuske granice, a posle su i okupacije od strane francuza doprinele , da se njihov duh tamo ukoreni. Zato Milan i danas budi utisak malog Pariza, i dok je Firentinka više koščata, dotle Milanka skriva nečega požudnog, meko francuskog. Nema spora da je ova etnografska razlika sudelovala pri stvaranju Leonardovog ideala žene, mada bi takav umetnik umeo svaku vrstu lepote da preobrazi po svom ukusu.

Izvor: Božidar S. Nikolajević, „Leonardo da Vinči“, Liber, Atc, Tisa, Beograd, 2006.

Božidar S. Nikolajević o crtežima dlanova Leonarda da Vinčija

What_Wine_Drinkers_Can_Learn_from_Leonardo_Da_Vinci[1]Image__Leonardo_da_Vinci_-_Study_of_a_hand[1]File_Leonardo_da_Vinci_-_Study_of_hands_-_WGA12812[1]

Božidar S. Nikolajević (1877-1947), srpski istoričar umetnosti i pesnik, ovako je pisao o Leonardu da Vinčiju:

Još je veštije Leonardo crtao ruke. U tom ga niko nije nadmašio, mada je i pre njega bilo nekoliko dobrih umetnika u tom pogledu, kao što su Verokio, Kriveli i Botičeli. Ali ruke kod Leonarda mnogo više kazuju. Nisu to samo nežne, odnegovane i gospodske ruke, sa vitkim prstima i ružičastim noktima, nego u njima ima i duše i temperamenta. Kao i oči, tako i one kod Leonarda prikazuju tajnu unutrašnjeg života; one su ogledalo onoga, što se tog trenutka zbiva u duši naslikanih likova – ogledalo koje zaluđuje posmatrača savršenstvom i lepotom. Samo je jedan dubok psiholog bio kadar da od ljudskih prstiju stvori tako rečitu klasifikaciju duševnog stanja.

Izvor: Božidar S. Nikolajević, „Leonardo da Vinči“, Liber, Atc, Tisa, Beograd, 2006.

Intervju i poetika: Ali Ahmed Said (Adonis)

C__Data_Users_DefApps_AppData_INTERNETEXPLORER_Temp_Saved_Images_11209577_852097548206208_6806286307943726981_n[1]

 

Kakvo je značenje krugova o kojima govorite u pesmi i za koje kažete da vas guše?

Unutrašnjost je preuska, a spoljašnjost nije za mene. Unutrašnjost – to je moja domovina, a spoljašnjost je sav ostali svet; no moj lični problem nije mesto boravka. Mesto nije rešenje. Kad napuštamo naše tiranske, diktatorske zemlje zamišljamo da ćemo rešenje svojih teškoća i problema naći na nekom drugom mestu, ali to nije tačno, barem ne na zemaljskoj kugli. Ako se udubimo u suštinu ljudskog življenja vidimo da je takvo uverenje bez ikakvog osnova. Ono je naivno i površno.

Kada se pesma o kojoj govorimo počela stvarati u Vama?

Pesma se u meni počela stvarati davno. Ona je za mene sjaj na horizontu. I od trenutka kad počnem tumačiti taj sjaj, interpretirati ga svojim zapisom, sjaj počinje da se širi i raste, raste sve dok se u meni ne pojavi osećaj da i sam uranjam u taj horizont i ne znam gde mu je kraj. Već odavno sam navikao da polagano pišem svoje pesme, ne predajući se prvim utiscima. Počinjem pisati tek kad mi se telo pretvori u vulkan. Zato i jesam napisao mali broj pesama.

Kao što ne prihvatate odnos Istok-Zapad, Vi isto tako, u pesmi koju spominjemo, ne prihvatate ni podelu vremena na prošlost, sadašnjost i budućnost. Za vas je vreme krug, a ne, kao za većinu arapskih intelektualaca, prava linija. Znači li to da se protivite i odnosu arapskog intelektualca prema vremenu?

Stvaralaštvo ima drugačije vreme od matematičkog i naučnog vremena. To je horizontalno vreme, teorija sledi teoriju… Stvaralačko vreme je vertikalno i sem toga, kružno… Ovo doba staro je 2000 godina, a ja lično smatram da vreme nije počelo. Vreme je eksplozivno, ono dolazi i odlazi, menja se i obnavlja.

Ali Ahmed Said, libanski pesnik koji piše pod pseudonimom Adonis.

Izvor:  Časopis Kulture Istoka, 1989.

O violini

Saint Cecilia, Guido Reni, 1606.

Gvido Reni, „Sveta Sesilija“, 1606.

Italijani su oduvek bili poznati po izradi odličnih violina. Antonio Stradivari, najpoznatiji među njima, poreklom je bio iz Kremone, grada u severnoj Italiji. Ovako glasi jedna izreka, verovatno poreklom odatle, koja se tiče tog instrumenta:

Živela sam u šumama,
oštrom sam sekirom oborena.
Živa sam ćutala,
mrtva pevam slatko.

Feliks Mendelson bio je jedan od najvećih kompozitora klasične muzike doba romantizma i njegov violinski koncert primer je veličanstvene upotrebe ovog instrumenta. U jedno od njegovih najpoznatijih dela spada Koncert za violinu u E molu koji na sledećim snimcima izvodi Filadelfijski simfonijski orkestar u pratnji violiniste Isaka Sterna.

VIOLIN CONCERTO

 

Violina je vodeći zvuk i najbrojniji instrument u modernom orkestru. Prosečan orkestar ima oko trideset pet violina. Četri violinske žice daju instrumentu opseg od preko četiri oktave.

Mada niko ne zna ko je izumeo violinu, neke od najranijih instrumenata su napravili Italijani, među kojima se izdvaja Andrea Amati (1525-1611) iz Kremone, koji je postao osnivač kremonske škole izrađivača violina.

Porodica violina (violina, viola, čelo) bila je glavna potpora simfonijskom orkestru od njegovog uspona u 17. veku, iako se za violinu sa tri žice izvesno znalo još 1508. godine jer se pojavila na jednoj zidnoj slici iz tog vremena u Ferari.

Sredinom 16. veka četiri žice su postale standard a graditeljske škole violine bile su smeštene u Veneciji i Kremoni. Italijani su ubrzo svoje violine počeli da izvoze za Englesku, Francusku, Holandiju i Nemačku. Francuski kralj Šarl IX kupio je od Andrea Amatija dvanaest violina. Veliki iznosi novca bili su davani za dobre violine.

Bez sumnje, najveći od svih konstruktora violina bio je Antonio Stradivari (1644-1737). Vodeći poreklo iz stare porodice iz Kremone, mladio Antonio je bio prvi šegrt u rezbarenju drveta. On se udružio sa Nikolom Amatijem, Andreinim unukom i najboljim konstruktorom iz porodice Amati, koji ga je naučio umetnosti pravljenja violina. Najstarija Stradivarijeva violina, koja je sačuvana do današnjih dana, datira iz 1666. Smrću učitelja, Stradivarijeva slava počela se širiti i on je postao prepoznatljiv kao najbolji konstruktor violina u svoje vreme.

Stradivari je svoj vrhunac dostigao 1715. godine kada je počeo da se pojavljuje njegov dobro poznati narandžasto-braon lak, koji je sušenjem postajao svetla, delikatna, elastična obloga. Mada lak ne može da poboljšta zvuk violine, on može negativno da utiče na njega. Debeo sloj laka uzrokuje da instrument proizvodi dubok zvuk, sa malo ili nimalo boje u tonu. Debelo uljano lakiranje, u drugu ruku, koči vibracije drveta i lak koji je loše nanet može da spreči ostvarenje najboljih tonova. Na nesreću, recept za Stradivarijevo lakiranje je izgubljen.

Uprkos činjenici da je violina postala kičma orkestara i opera Evrope 18. veka, ovaj period se podudara sa opštim padom u proizvodnji violina u Italiji. Krajem veka Francuska je postala centar proizvodlnje odličnih violina. Jedan od najvećih proizvođača bio je Nikolas Lupot (1788-1824) koji je uzimajući Stradivarija za svoj uzor povezao francusku i italijansku izradu.

Izvor: Maks Vejd-Metjuz, Muzika: ilustrovana enciklopedija muzičkih instrumenata i velikih kompozitora, prevele Nada Vuković i Vesna Jeremenko, JRJ, Beograd, 2006.

Preporuka: Design is Fine

Ilustrovana pisma Eduarda Manea

em1

Ta stara pisma, moja i njena
Samo su trošna uspomena
A neka pisma nisam ni čitao
Tvoja sam pisma mirisao – Arsen Dedić: „Pisma“

Datum nastanka Maneovih pisama – posebnih kurioziteta istorije umetnosti – nije poznat. Takođe, nije poznato ni kome su upućena i šta bi mogao biti njihov sadržaj. Ona svojim likovnim motivima predstavljaju skice za žanr mrtve prirode, iako ne možemo biti sigurni je li to isprva bila slikareva namera. Ipak, lepa su, naročito zbog rukopisa i požutele hartije. O pismima, dnevničkim zabeleškama i skicama različitih umetnika o kojima je pisano na blogu  A . A . A možete čitati ovde.

em2em3em4stilllifequickheart: “ Edouard Manet Letter (Three Plums) 1880 ” Oh! Manet’s still lifes are ravishingly beautiful, though usually dark and intense, in the nature morte tradition. (A favorite: peonies, newly cut with pruning shears). This one is so...

Milutin Ružić o Sandru Botičeliju

1280px-Sandro_Botticelli_-_La_nascita_di_Venere_-_Google_Art_Project_-_editedMilutin Ružić, zaboravljeni srpski istoričar umetnosti iz Sarajeva, ovako je u svom udžbeniku Kratak pregled istorije umetnosti pisao o Botičeliju:

Njegova kompozicija je potpuno slobodna, kod njega nema harmonije svetla i sene, njegov crtež je anatomski netačan a i perspektiva nije besprekorna, ali to nije bilo iz neznanja. Znao je on sve što su znali njegovi savremenici, ali je on to namerno zaboravljao da bi mogao pustiti mašti na volju i da bi u svojim slikama dao svoje snove.

BOTIČELI

Na drugom mestu, povodom slike Primavera, a verovatno imajući u vidu Vazarijevo delo Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, iz koga je mogao dobiti određene podatke, Ružić je zapisao:

Na proletnjem turniru u Firenci 1475. Lorencov mlađi brat Đulijano Mediči bio je pobednik, a njegova dama na tom turniru bila je Simoneta Vaspuči i oboje mladih doživeli su kasnije tragičnu sudbinu. Simoneta je umrla od tuberkuloze aprila 1476, a  Đulijano je pao kao žrtva jedne zavere dve godine kasnije. Da bi se ovekovečila uspomena na Simonetu, nastala je najznačajnija Botičelijeva slika Primavera – Proleće, a kasnije, izgleda, još nekoliko njegovih slika. Na primaveri je predstavljeno Venerino carstvo u proleće, ali sve je obavijeno setom i tugom, jer je Simoneta u proleće umrla. U sredini je Venera a desno su Primavera i Flora, koje iznenađuje Zefir. Levo su Merkur i tri gracije. Grupe na slici ne čine celinu, jer Botičeli, kao što je rečeno, često ne pazi na kompoziciju a i na perspektivu. U figuri Primavere prikazana je Simoneta, ali Botičeli se držao daleko od banalne portretske sličnosti. To je anemična i bolesna žena sa još živim, skoro grozničavim očima. Tri gracije su najuspelije figure na ovoj slici i ova grupa predstavlja vrhunac Botičelijeve umetnosti.

Izvor: Milutin Ružić, Kratak pregled istorije umetnosti, Samostalno izdanje, Sarajevo, 1968.