Intervju i poetika: Alija Ahmed Said – Adonis

imageedit_1_3927599167

Alija Ahmed Said, sirijski pesnik koji piše pod pseudonimom Adonis

Kakvo je značenje krugova o kojima govorite u pesmi i za koje kažete da vas guše?

Unutrašnjost je preuska, a spoljašnjost nije za mene. Unutrašnjost – to je moja domovina, a spoljašnjost je sav ostali svet; no moj lični problem nije mesto boravka. Mesto nije rešenje. Kad napuštamo naše tiranske, diktatorske zemlje zamišljamo da ćemo rešenje svojih teškoća i problema naći na nekom drugom mestu, ali to nije tačno, barem ne na zemaljskoj kugli. Ako se udubimo u suštinu ljudskog življenja vidimo da je takvo uverenje bez ikakvog osnova. Ono je naivno i površno.

Kada se pesma o kojoj govorimo počela stvarati u Vama?

Pesma se u meni počela stvarati davno. Ona je za mene sjaj na horizontu. I od trenutka kad počnem tumačiti taj sjaj, interpretirati ga svojim zapisom, sjaj počinje da se širi i raste, raste sve dok se u meni ne pojavi osećaj da i sam uranjam u taj horizont i ne znam gde mu je kraj. Već odavno sam navikao da polagano pišem svoje pesme, ne predajući se prvim utiscima. Počinjem pisati tek kad mi se telo pretvori u vulkan. Zato i jesam napisao mali broj pesama.

Kao što ne prihvatate odnos Istok-Zapad, Vi isto tako, u pesmi koju spominjemo, ne prihvatate ni podelu vremena na prošlost, sadašnjost i budućnost. Za vas je vreme krug, a ne, kao za većinu arapskih intelektualaca, prava linija. Znači li to da se protivite i odnosu arapskog intelektualca prema vremenu?

Stvaralaštvo ima drugačije vreme od matematičkog i naučnog vremena. To je horizontalno vreme, teorija sledi teoriju… Stvaralačko vreme je vertikalno i sem toga, kružno… Ovo doba staro je 2000 godina, a ja lično smatram da vreme nije počelo. Vreme je eksplozivno, ono dolazi i odlazi, menja se i obnavlja.

O PESNIKU

Adonis je pseudonim Alije Ahmeda Saida, pesnika rođenog u Siriji 1930. godine. Zajedno sa Libancem Jusefom al Halom on će pokrenuti slavni i avangardni časopis Šir (Poezija). Oslonjeni na Arčibalda Makliša, delimično uvereni i u Aristotelovo poimanje poezije, stvaraoci okupljeni oko Šira vide pesničko stvaralaštvo kao način da se stigne do istinske spoznaje sveta. Za razliku od nacionalista i levičara okupljenih oko (i danas) vrlo uticajnog bejrutskog Adaba (Književnost), Adonis i „modernisti“ negiraju političko-književni angažman, pa prema tome i socijalnu funkciju književnosti. Njih ne zanima nacionalno pitanje. On poziva pesnike da se oslobode mesta i vremena, svega prethodnog (kakve li jeresi za tradicionaliste!), svega što može biti zajedničko (za njega je pesnik „neprijatelj“ pesniku).

Adonis se služi razvijenom anagogičkom metaforom, feničanskom i kananskom mitologijom. Do danas je ostalo sporno da li je korišćenje pomenutog mitskog nasleđa bilo alegorijsko-političkog karaktera. Ovakvim pesničkim diskursom, Adonis je zajedno sa Al Halom postao najveći i najvažniji inovator među savremenim arapskim pesnicima.

Od 1958. godine Adonis prima libansko državljanstvo i živi u Bejrutu. On 1969. pokreće avangardni Mevakif (Stavovi), polugodišnji časopis. Ovaj arapski Orfej nudi opreznom ali i obaveštenom čitaocu niz mitema i simbola: palmu (istočno sveto drvo), kamen (simbol paganske stočarske kulture), pesak (nomadske), prah (hrišćansko-islamska duhovnost), kapak (surogat nesanice), glad (duhovna kazna čoveku što je posekao sveto drvo), itd. U pustinjama, među peskom i kamenjem, nad stenama i talasima čovek izdaje samog sebe, i Adonis poručuje:

Umrećemo ako ne stvorimo božanstvo,
Umrećemo ako ne ubijemo božanstvo.

Zbirka iz koje su date pesme u ovoj objavi predstavlja izbor iz tri Adonisove zbirke: Knjiga promena i seoba u oblast dana i noći, Pozornica i ogledala, Pesme Mihjara Damaskinskog, koje su možda najviše doprinele njegovoj slavi.

Izvor za intervju:  Časopis Kulture Istoka, 1989.

Izvor za biografiju: Adonis, Lice mora, preveli Rade Božović i Slavko Pavićević, Matica srpska, Cicero, Pismo, Beograd, Novi Sad, 1994.