Žan Luj Žak: „Pejsaži dubokog života“

S DRUGE STRANE KAPIJE OD SLONOVAČE

Ti, ti spavaš, a ja, ja pišem u noćnoj tišini. – Grafit viđen iz voza u predgrađu Pariza

Ti vazda samom sebi pričaš jedan san. A kada ga sanjaš? – Antonio Porchia

Postoji jedan svet, iskopan u našim uspomenama, u našoj mučnini, našim nadama, kao u grudima želatina kroz čiju providnost više ne umemo da gledamo; mi taj svet ne poznajemo. Svako veče ponovo ga zaboravljamo. Svaka noć ponovo ga rađa.

Ponekad, desi se da sećanje zatreperi pod dejstvom sna. Pokušavamo da ponovo uhvatimo Arijadninu nit koju, kroz slike, duh (i telo) snavača predaju samom sebi tokom čitavog tog lova u slikama. Nakon putovanja (kako se dešava u povlašćenim noćima) u neizbežni svemir velikog sna, sećamo se da smo obišli zemlju, surovu i čistu, u kojoj život i smrt, bol i radost, izbijaju u vatrometu zasenjujuće lepote.

Tekstovi koji slede rođeni su iz onoga što je – tokom brojnih godina autorovog života – bila tek šuplja pratnja, doduše toliko važna, zagonetnih trenutaka istine.

Niti materijali koji bi bili podesni za analizu, niti pripovesti mašte, niti čiste pesme u prozi, oni predstavljaju životni put – u lavirint.

Pokoravajući se zakonima skrivenim u vlastitom sazrevanju, ovi tekstovi pokušavaju, spisateljskom alhemijom – koja mnogo zahteva, a vazda ostavlja neuglađen i grub trag – da ponovo stvore jednom domašenu stvarnost, ali koja svaki put izgleda drugačije u oniričkoj alhemiji; pokušavaju da fiksiraju paru na staklu sećanja, refleks pre nego što nestane u doživljenoj tajni noćne očiglednosti.

Oni takođe odgovaraju znacima jedne uznemirene autentičnosti ostvarene u različitim otkrovenjima.

„Aurelija“, ta priča koja se pojavljuje svake noći kao brod-fantom,

raskošni i šareni pejsaži, uzbudljivi kao uspomene iz jednog drugog života, Žana-Pola koji je napisao: „Ti spavaš u Istinskoj Zemlji, ali ljubav sanja“,

i druga svetla otkrovenja nemačkih romantičara,

surovi pejsaži njihovog slikara i vizionara, Gaspara Davida Fridriha,

noćna bdenja Armela Gorna, nepoznatog, usamljenog, bliskog prijatelja Novalisa i „Oblaka nepoznatog“,

odlučna iskustva Renea Domala, izvanrednog genija, mladog, lucidnog, genija apsolutne hrabrosti, i njegovog „Nervala niktaloposa“ čija nas smelost preneražuje.

Lutajući blokovi isprekidanog pisanja svedoče o realnosti koja prolazi kroz nas kao dah. To je sloboda, krv naših noći, ali takođe, možda mnogo ređa, to je i istina, koja se ne može sačuvati osim u opsenama senki.

Pisati takvu slobodu, opisati te slike, to je prihvatanje inicijacije, to je kao da držimo grumenčiće soli u šaci. Za koračanje dalje, za pređeni put: nezamenljiv i iznenađujući putni trošak.

LJUBAVNA PLAVET

Ako voliš jednu ženu, zagnjuruješ se sa njom u vrlo bistru vodu. Vaša tela zaranjaju. Svet okolo vas pretvara se u mlaki kristal.

U laganom tonjenju, držite se za ruke.

U vodi, ti je posmatraš. U vodi, ona te napregnuto gleda.

Tonete obavijeni plavim vazduhom sreće.

Tada dospevate do jedne duboke tačke.

To je mesto na kome se, ti to znaš, gubi osećanje za orijentaciju.

Vi ste istekli tu gde više ne postoji ni visoko ni nisko, ni desno ni levo.

Daleko od sveta, plovite, u zvučnom treperenju svetske plaveti.

U IŠČEKIVANJU

Polje. Široka i prostrana dolina. Vrlo drevan utisak odmerene oporosti koji pruža taj spokojni pejsaž. Gajevi, kao slučajno prisutni. Visoke žitarice u kojima se vetar jedva primetno igra. Šupa ili senjak, napušten već dugo. Samoća.

Tu bi morao da se nalazi put, ali mnogobrojna kola koja su ovuda nekad prolazila nisu sledila isti pravac. Brazde od točkova se proširuju, umnogostručuju, kao šine na železničkoj stanici. Jedan potok je, van svake sumnje, proticao paralelno sa stazom, ali on je izašao iz svog ležišta, preplavio je brazde po putu. Sada se vide barice i lokve, zone mirne vode, u sivoj svetlosti. Jedna ili dve krave stoje nepokretne u opštoj obamrlosti. A nešto dalje, beli konj, išaran sivim pegama, legao je u vodu. Glavu je okrenuo ka meni. Posmatra me.

SVETLO NOĆI

Još samo jednom vratio sam se na mesta koja sam poznavao, ta mesta za posećivanja kao uspomene drevne i drage.

Evo grada, uspavanog u noći.

Evo utišanih kvartova, pustih ulica ispod lampi.

I evo vrta, u noći, skromnog i tihog, tajnog kao da je to središte sveta.

Ulazim u vrt kroz pukotinu koju pronalazim, tamo gde su se razmakle šipke zarđale železničke ograde. Hodam kroz šibljak, po zemlji i lišću.

Vidim mesto, prepoznajem malo uzvišenje gde sam se odmarao, spavao, mesto kome se vraćam.

U noćnoj svetlosti, nekoliko nepomičnih stabala, masiva, i trava, tako zelena, tako lepa. Neka tiha muzika preplavljuje mi dušu.

Vidim takođe, na klupi, usamljenog starca. On sedi skoro nepomičan, na mome mestu. Jede. Pokretima usporenim i neobičnim, prinosi hleb ustima. Njegov zamotuljak sa kriškama hleba, sa nekim premazom, nalazi se pored njega. Starac je ozbiljan, strpljiv, usredsređen na vlastito žvakanje.

Ne približavam se.

U noćnoj svetlosti, nalik muzici, posmatram.

Vidim drveće, klupu, zelenu travu, i starca koji jede.

Povlačim se tiho.

I ponovo počinjem da lutam.

NATPIS

Vapijući za ništavilom završavamo time što stalno živimo u sadašnjem trenutku.

(Postoje haiku-snovi. A katkad, sažeti u slikama, snovi-epigrafi.)

istina svetlosti
je svetlost

istina noći
je svetlost noći

Izvor: Žan Luj Žak, Pejsaži dubokog života, prevela Dubravka Opačić-Kostić, Edicija Tabak, Beograd, 1986.

Crteži: Jean-Pierre Velly, Dessins pour les poésies de Corbière, 1976-1978.