Lu Andreas-Salome o očima Fridriha Ničea

1_eLDH_qnNczZ8jOjd0vbbfw

Napola slepe, uprkos tome nisu imale ništa od onog vrebajućeg, škiljećeg, nehotično prodornog izraza koji se sreće kod mnogih kratkovidih osoba; izgledale su pre kao čuvari svoga blaga, neme tajne, koju ne sme da takne nepozvani pogled. Slab vid davao je njegovim crtama jednu sasvim posebnu vrstu čarolije, time što se, umesto da odražava promenljive spoljašnje utiske, okretao onome što je privlačilo njegovo interesovanje. Te oči su gledale u ono unutrašnje i u isti mah – daleko preko najbližih predmeta – u daljinu, ili bolje rečeno: u unutrašnje kao u neku daljinu. Jer u osnovi, čitavo njegovo misaono istraživanje nije bilo ništa drugo do traganje čovekove duše za neotkrivenim svetovima, za „njihovim još neiscrpenim mogućnostima“ (Sa one strane dobra i zla), koje je on sebi neprestano oblikovao i preoblikovao. Kad bi se, takav kakav je bio, upustio u neki razgovor koji bi sam potakao, u njegovim očima je moglo da se pojavi i iščezne neko dirljivo svetlucanje, a onda bi iz njih tmurno, gotovo preteći progovorila usamljenost, kao iz zastrašujućih dubina – iz onih dubina u kojima je on uvek ostajao sam, koje ni sa kim nije mogao da podeli, od kojih ga je i samoga hvatao užas – i u koje je na kraju potonuo njegov duh.

Izvor: Prejaka reč