Café de Flore, kultni pariski kafe, bio je sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe priložene fotografije možemo videti poznati par filozofa, Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao mađarski umetnik u egzilu, Đula Brasai, poznat po prizorima bistroa, dnevnog i noćnog života grada.
Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.
Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra, deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih.
Sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci.
Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je važno. Čestica u cevi zraka koluta se u mestu, prisutna je a deluje nevidljivo.
Samoća usmerava na drugačiji tok osećanja. Dinamika, ma koliko neprimetna, oduvek je prisutna, naročito u formi epifanija. Božanstva se pojavljuju u oblicima sećanja ili nekada davno proživljenih trenutaka, misli i asocijacija koje su figurativne, lebdeće slike sećanja na san. Nisam sigurna da je takva vrsta pomešane lucidnosti sa nežnošću moguća u javnim prostorima.
Sanjarije osamljenog posmatrača u kafeu bile bi izneverene, svet bi bio nepodnošljivo mračan, bilo bi isuviše bolno, kada bismo ono što nas dovodi u zabludu ostavljali po strani, prepuštajući se razumu, postajući njegova žrtva (Sacrificium intellectus).
Nalik srednjevekovnim mirakulima, predamnom bi se stvarala bića, događaji, neočekivana blaženost u neznanju, lucidnost zbog koje sam retko kad ostajala nekažnjena. To je bila moja soba i svet u njoj. Sa druge strane, i tu se vraćamo na početak teksta, odlasci u kafe podrazumevali bi drugačije utiske.
To mesto koje volim da obilazim ima tamne zelene tapete. Poseduje starinski izlog, prozor-sobicu u kojoj vlasnici smeštaju lutke ili papirno cveće, a dvokrilni drveni prozori po sredini imaju jednu tanku daščicu i podsećaju na prozore srednjeevropskih kuća, za nijansu isturenijim u odnosu na spoljašnji zid (kibic fenster).
Unutra miriše na jaku prženu kafu i topljenu čokoladu. Omiljeni recept? U čašicu, nalik one za rakiju (u stvari, neznatno dublju) staviti kornfleks i politi ga otopljenom čokoladom, ostatak dopuniti jakom crnom kafom. Ponekad, padne mi na pamet da pitam gospođicu u crnoj suknji i prsluku za kap ruma. Tu je i jedan pas koji me podseća na Firencu, a crvena daska kojom su pojedini delovi zida obloženi na rečenicu: „Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.“ Preterivanja su dopuštena.
Žan-Pol Sartr je rekao: „Osuđeni smo da budemo slobodni“. Ja se pitam: „Je li moguće biti osuđen na neki grad? Je li to stvar predestinacije ili stvar izbora? Gde se stvara grad? Šta je sloboda, zašto ne odem? Ima li stvarnosti ili je sve prepušteno našoj unutrašnjoj alhemiji? Eto, recimo, nekih od maštarija u prostorima koje sam pomenula.
Sobe bivale bi svetovi iza sunca a kafei njihove bašte. Reč je o unutrašnjem enterijeru i unutrašnjem eksterijeru. Jednom, padala je kiša. Prazan vremenski sled trebalo je osmisliti. Otišla sam u kafe i čitala jednu knjižicu o zabranjenoj ljubavi. Tek poneko ušao bi da naruči kafu i čim bi ista bila na pultu, dotična osoba žurno bi uzimala okrugli karton, stavljala ga oko oboda i užurbano odlazila. To su one coffee to go. Ti proizvodi obesmislili su ritual. Simboli su bitni. Otkrivaju se svakog dana. Čak i onda kada pada kiša.
Lakoća, pre svega. Akvarel aleksandrijskog Sunca koje zalazi, a koje se, za razliku od Sunca u Kairu, drugačije oslikava. Je li papir isti? Čovek koji žuri nije više čovek. Potrebna je aleksandrijska dokolica, tek potom vreva Kaira. Prva je gusta boja, druga je tanka linija. Koliko je samo glasova koje treba stići, potom i prevesti. Polako. Potrebno je razumeti boje i oblike zahvaljujući posmatranju. Kapi koje imaju istu moć kao DA i NE pomoći će. Onaj koji degustira ih – crne kao što je crna duša koju tlače – zar nije on poput Šekspirovog maga? Sve je moguće. Papir nije prazan, papir je otvoren.
Ovo nije esej, bar ne onaj koji teži da bude konkretan i zaokružen, o crnim kapima već o dva prostora koja dopunjuju umetnikove prazne fioke. Krov nad glavom, fioka nad papirom. Večnost sinegdohe nad umetnošću. Soba i kafe u kojima čitam ili pišem, jesu Aleksandrija i Kairo, dva različita papira, dva različita Sunca, na kraju krajeva. Oba žele da po njima olovka ostavi nekoliko reči, tanke ožiljke sećanja na radost. Na svim mapama sveta jasno se vidi naša soba.
Stvaranje je blagoslov. Hvala sobama i samoći. Hvala lutanju i glasovima. Hvala Suncu i kiši. Hvala gradovima, hvala prolaznicima. Oni pišu moju knjigu. Jednostavnost. Vetar se igra sa listovima i površinom kafe u šolji. Pogled se gubi u daljini, ka Aleksandriji i Kairu. Malo šta mi može naškoditi kao vlastite sanjarije, ali malo šta me može učiniti srećnom kao vlastite sanjarije.
Ana Arp
Beograd, 23. jul 2015.
Fotografije: Đula Brasai, Simon de Bovoar i Sartr u pariskom Café de Flore, 1945.
A . A . A 