Četiri zmaja Vilijama Blejka

Džon Linel, „Muškarac koji je u snu učio Blejka da slika“, 1825.

Engleski pesnik i slikar Vilijam Blejk između 1805. i 1810. godine dobio je porudžbinu da ilustruje određene biblijske knjige. Četiri akvarela koja prikazuju zmaja, čudovište koje se pominje u Knjizi Otkrivenja, nastala su u tom periodu. Svaka od slika ima određeni narativ koji prati tok biblijske knjige koju je napisao sveti Jovan jevanđelista.

Blejk je oduvek bio inspirisan bibliskim tekstovima, podjednako Starog i Novog zaveta. O tome sam već pisala u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga Otkrivenja u kome se pominju anđeli. Blejkovi crteži vrhunski su primeri vizionarskog zanosa i kreativnog iščitavanja halucinantnih scena kojima pomenuta biblijska knjiga obiluje.

Blejkov odgovor svešteniku, izvesnom doktoru Trasleru, povodom napada na njegovu umetnost i načina na koji Blejk predstavlja kroz stvaralaštvo svoje vizije značajan je za našu temu. On ilustruje umetnikov odgovor prema imaginaciji, prema unutrašnjem oku koje vidi, za razliku od spolajšnejg koje gleda.

Stvarno mi je žao što ste se razišli sa duhovnim svetom. Dokazao sam da je Vaše rezonovanje neproporcionalno, što Vi nikada ne možete dokazati za moje figure; to su figure Mikelanđela, Rafaela i starine, i najboljih živih modela. Opažam da Vam je oko iskvareno karikaturalnim grafikama, kojih ne bi trebalo da ima tako mnogo. Ja volim zabavu, ali previše zabave je najgnusnija od svih stvari. Veselost je bolja od zabave, a sreća je bolja od veselosti.

Ja osećam da čovek može biti srećan u ovom svetu. I znam da je ovaj svet svet Imaginacije i Vizije. Vidim sve što slikam u ovom svetu, ali ne vide svi isto. Očima tvrdice gvineja je daleko lepša od Sunca, a vreća izlizana od nošenja novca ima lepše proporcije nego loza puna grožđa. Drvo, koje nekima mami suze radosnice, u očima drugih je samo zelena stvar koja stoji na putu.

Neki vide prirodu kao smejuriju i deformitet, i po njima ja neću da određujem svoje proporcije; a neki jedva prirodu i vide.

Ali očima Čoveka Imaginacije, priroda je sama Imaginacija. Kakav je čovek, tako i vidi. Kako su oči formirane, takve su im i moći. Vi sigurno grešite kad kažete da se vizije mašte ne nalaze u ovom svetu. Meni je sav ovaj svet jedna stalna vizija mašte ili imaginacije, i laska mi kad mi se to kaže.

Šta postavlja Homera, Vergilija i Miltona tako visoko u umetnosti? Zašto je Biblija zabavnija i poučnija od bilo koje druge knjige? Zar to nije zato što su one upućene Imaginaciji, koja je duhovni opažaj, a samo posredno razumevanju ili razumu? Takvo je istinsko slikarstvo.

Romantizam favorizuje lik Satane polazeći od Miltona a ishodište pronalazeći u Bajronovim junacima. Pali anđeo simbolizuje dva čina: pobunu i slobodu. Oba čina su bliska čoveku doba u kome Blejk stvara, dobu prosvećenosti pred Francusku revoluciju. Mario Parac, čije poglavlje „Metamorfoze Satane“, u okviru njegove studije Agonija romantizma, može biti odlična smernica za ispitivanje fenomena, poreklo interesovanja za Satanu vidi još u italijanskom baroku, ali i u delima i ličnosti Markiza de Sada.

Zli je lep, on je „veličanstven mada srušen“, mračni heroj koji je u književnosti zadobio oreol heroja oštre ironije (Bulgakovljev Voland kao daleki potomak ove vrste heroja). „Prokleta lepota je stalno Satanino svojstvo“, piše Prac. Satana je i energija: „Ništa ne može da se meri s energijom i sjajem Satane kakvog nalazimo u Izgubljenom raju. „, pisao je u Odbrani poezije Persi Biš Šeli. Dakle, Milton, uz Eshilovog Okovanog Prometeja, kome Šeli u svom vremenu, konačno, skida okove.

Citat: Ketlin Rejn, Knjiga o Blejku, Dveri, Beograd, 2007.