Četiri godine bloga A . A . A

Pravo da kažem, ja sam zaista uveren da imam malo talenta da bi me ljudi čitali. Ponekad nalazim veliko zadovoljstvo u pisanju. I to je sve.
Stendal, iz pisma Balzaku

Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.
Đakomo Kazanova

Volim da pišem. Ipak, nisam smatrala da je samo voleti dovoljno pa sam pisanje, baš kao i ukus, morala da formiram vežbajući ga, pre svega, čitanjem. Takođe, pisanje se uči i pisanjem, stalnim pisanjem. Tek tada shvatala bih koliko je misao apstraktna i koliko je napora potrebno da je artikulišem. Misli dati konkretan oblik kroz govor uvek mi je bilo lakše nego misli dati konkretan oblik kroz pisanje.

Nije svako pisanje stvaranje, ali iziskuje napor duha koji ja doživljavam kao radost. Kao kad zanatlija uzme dleto i počne da kleše kamen. Negde u toj neuobličenoj masi krije se suština, ali treba doći do nje. Kamen pruža otpor isto kao što i reči pružaju otpor. Često, ni sama ne znam šta želim dok ne sednem i počnem da pišem. Razmišljanja, nacrti, predumišljaji, sve to malo pomaže. Tek u samom činu pisanja odmotavam svoje misli, poput tela u tepihu koje će, na kraju, na njemu i poleteti.

Biti hrabar. Šta to znači? Biti i imati, jesu li to suštinski dva ista glagola? Biti hrabar, je li to isto što i imati hrabrosti? Biti hrabra dovoljno da imam hrabrosti da budem to što jesam. Ali,  šta sam to ja? Na to bi mi pitanje, ipak, bilo teško da odgovorim. Znam šta volim, znam šta mi pričinjava radost ali… ko sam ja? To pitanje ostaje, i dalje, nataloženo prašinom. Pisanjem pokušavam da doprem do odgovora ali, često, klupko se još više oko sebe obmotava, ne odmotava, pa mi tako hod lavirintom biva otežan. Iznova, cilj bi bio tamo odakle sam krenula.

Volim šume, na primer, ali retko sam bivala u njima, posebno u onim pravim, visokim, gustim šumama. Ali, utisak da sam tamo bila postoji i ja ga koristim kao dokaz. Svetlost, mnogo zvukova, ali tihih, krhkih, pritajenih. Eno, tamo su pečurke, a tamo tanani mlaz vode koji se sliva niz zemlju, tamo žbun, a tamo već položeno stablo, posuto mahovinom, trulo. Sve to mene navodi na pomisao da volim šume! Ali, ako bi me neko pitao u kojoj sam šumi bila, nisam sigurna da bih mogla da se pozovem na nešto konkretno i činjenično, mada ja sasvim poudano znam da ih volim i da sam tamo bila.

Isto je i sa ulicama grada, drugoj lutalačkoj krajnosti kojoj sam sklona. Volim da lutam Beogradom i da zalazim u unutrašnja dvorišta starih zgrada, da iznalazim najmanje ulice, da okružujem parkove i reke, ali kada bi me neko pitao koju ulicu smatram najlepšom,  ja ne bih umela da odgovorim. Sadržim milion misli, impresija, asocijacija, ali konkretnih činjenica koje treba u trenutku verbalno da izrazim – to mi ne polazi za rukom. Zato, da bih se bolje upoznala, ja sedam da pišem. Pisanjem uobličavam trenje svoje svesti, racionalizujem misli, slike prevodim u reči.

Umetnost, prožeta idejama i uvek otvorenom mogućnošću putovanja kroz vremena i prostore, bila je nešto čime sam blagoslovena. Proučavanje umetnosti, podjednako koliko i stvaranje iste, jeste dar. A dar, to je nešto sveto. Pitam se šta bi bilo samnom da nije bilo nečega čemu sam mogla da se okrenem i da, jednostavno, zatvorim vrata. Naravno, mislim na Blejkov tip vrata. Da bi se vrata zatvorila potrebna je, prethodno, prostorija koju ona štite, ograđuju i odvajaju od svega što je ispred. Proučavanje umetnosti, i duhovna putovanja posredstvom nje, moguća su jedino u sopstvenoj sobi. A sopstvena soba je kutija. Nekad Pandorina, ponekad Nojeva.

Tišina je neophodan element. Razumem zašto su sanatorijumi na tako izdvojenim područjima, okruženi zelenilom i tišinom. Potreba za tišinom je poslednji vapaj za detinjstvom. Sva moja interesovanja, sve moje navike, strahovi, osećanja, afiniteti formirani su u detinjstvu, a moje detinjstvo bilo je ispunjeno tišinom. Meni je bilo dosadno, ja sam bila usamljeno dete. I danas osećam kako je moja potreba za tišinom proizašla iz želje da vratim vreme, da se vratim u detinjstvo. A zašto bih se vraćala tamo, tamo gde ničeg nema za mene, osim prašine? Ipak, nešto me vuče da se okrenem. A onaj ko se okrene gubi i zauvek ostaje zarobljen u svetu senki.

Putovanja. Koliko tek kod ovog poglavlja moje ličnosti ima izreka upisanih u mnogobrojne sveske, fotografija, maštarija. „Kosti mu sada postaju korali“, napisao je Vilijam Šekspir u svojoj poslednjoj drami. Kosti mi postaju korali pred mogućnostima putovanja. Ježim se, skupim, postajem poput oraha, spolja tvrda, iznutra puna lavirintnih pregrada mogućnosti, utisaka, radosti. Zato sebe određujem kao pisca i putnika. Ne kao pisca i kao putnika, već kao jedno koje se imenuje „pisac i putnik“. Kao i sa pisanjem, i ovde je odlučujuća radost kretanja, radost stvaranja. Bilo da je u pitanju kretanje ruke po papiru ili kretanje tela po gradovima kamenih pločnika Evrope.

Najzad, snovi. Tek pred ovim činom, poslednjim pred svršetak drame, neću moći da do kraja spoznam ko sam ja. A možda i neću objasniti sebe kroz svoje snove dok traje predstava nego tek kada se spuste zavese pa kad ugledam, krajičkom oka, nečiji pokret, lišenog svesti da ga posmatraju. Zapisujem svoje snove, ali konac mi izmiče, ne mogu da uhvatim početnu i krajnju nit, kolaži se, poput plesnjivog lišća, jedan preko drugog talože i ja se gubim u nerazjasnim bojama, scenama, slikama. Ipak, ne odustajem, zapisujem ih. I njima pripada deo zasluge za ovo što radim na blogu, deo zasluge za ono što me je estetski formiralo.

Moj blog, kome danas obeležavam četri godine postojanja, dao bi se podvesti pod elemenat bez koga ne bih mogla da živim onako kako bih želela. Način da svoja interesovanja, rezultate pretraga po knjigama, bibliotekama i internetu smestim u istu knjigu, da im dam konkretan format, jeste ovo mesto, internet magazin posvećen umetnosti  koji sam nazvala A . A . A. Tri A su skraćenica za slobodu, putovanje i stvaranje. A je početak i ova tri elementa za mene su preduslov egzistencije. Slede ih entuzijazam, prijateljstvo i obrazovanje.

IMG_0362 IMG_0093