MUZEJ
Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.
Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.
Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.
Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.
Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.
Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!
REČI
– La Pologne! La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpozudanija klima.
– O, gospođo, – hoću da joj odgovorim – pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne kažem da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadentni, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi prosekao prorub u ledu. O, draga gospođo.
Tako hoću da joj odgovorim. Ali sam zaboravila kako se na francuskom kaže foka. Nisam sigurna ni kako se kaže ledena sveća i prorub.
– La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne?
– Pas du tout? – odgovaram ledeno.
RAZGOVOR S KAMENOM
Kucam na vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Hoću da stupim u tvoju unutrašnjost,
da pogledam oko sebe,
da te upijem kao dah.
– Odlazi – govori kamen. –
Ja sam čvrsto zatvoren.
Čak i razbijeni u delove
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak i smrvljeni u pesak
nećemo pustiti nikog.
Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Život je za nju jedina prilika.
Želim da prošetam po tvojoj palati,
a potom još da posetim list, i kaplju vode.
Dosta malo vremena imam za sve to.
Moja smrtnost treba da te gane.
– Ja sam od kamena – veli kamen –
i po nužnosti moram da sačuvam ozbiljnost.
Idi odavde.
Nemam mišića smeha.
Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Čula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane,
negledane, uzaludno lepe,
gluhe, bez odjeka ičijih koraka.
Priznaj da sam ne znaš mnogo o tome.
– Velike i prazne dvorane – veli kamen
ali u njima mesta nema.
Lepe, možda, ali van ukusa
tvojih ubogih čula.
Možeš me poznati, iskusiti me ne možeš nikad.
Čitavom površinom obraćam se tebi,
a čitavom nutrinom ležim izokrenut.
Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi skloništa za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućna.
Moj svet je vredan povratka.
A za dokaz da sam bila istinski prisutna,
neću predstaviti ništa drugo sem reči,
kojima niko neće poverovati.
– Nećeš ući – veli kamen. –
Nedostaje ti čulo učešća.
Nijedno čulo neće ti zameniti čulo učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zamisao tog čula,
jedva njegovu klicu, predstavu.
Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne mogu da čekam dve hiljade vekova
da bih ušla pod tvoj krov.
– Ako mi ne veruješ – veli kamen –
obrati se listu, reći će ti isto što i ja.
Kaplji vode, reći će ti isto što i list.
Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh
kojim da se smejem ne umem.
Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
– Nemam vrata – veli kamen.
UZ VINO
Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju.
Srećna, progutah zvezdu.
Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.
Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.
Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačaka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.
Smejem se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.
Eva od rebra, Venera iz pene
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivno stvarnije.
Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.
USEKOVANJE
Dekolte potiče od decollo,
decollo znači odsecam vrat.
Škotska kraljica Marija Stjuart
došla je na gubilište u odgovarajućoj košulji,
košulja je bila dekoltovana
i crvena kao krvotok.
U tom istom času,
sama u sobi,
Elizabeta Tjudor, engleska kraljica,
stajala je kraj prozora u haljini beloj.
Haljina je bila pobednički zakopčana pod bradom
i završavala se uštirkanim okovratnikom.
Mislile su u horu:
Bože, smiluj mi se
Pravo je na mojoj strani
Živeti ili sprečavati
U izvesnim okolnostima sova je pekareva kći
Ovo se nikada neće završiti
Ovo se već završilo
Šta ja ovde radim, ovde gde ničeg nema.
Razlika u odeći – da, u to budimo uvereni.
Detalj je
neumitan.
DVA BROJGELOVA MAJMUNA
Ovako izgleda moj maturski san:
u prozoru sede dva majmuna privezana lancem,
napolju se plavi nebo
i kupa se more.
Polažem iz istorije ljudi
Mucam i nastavljam dalje.
Majmun zagledan u mene ironično sluša,
a drugi tobože drema –
a kada posle pitanja nastaje ćutanje,
došaptava mi
tihim zveckanjem lanca.
Sa poljskog preveo Petar Vujičić
VISLAVA ŠIMBORSKA
Šimborska je počela objavljivati u godinama vrlo nepovoljnim za poeziju. Doduše, i tada je njen glas nešto značio, njen talenat nije ostao nezapažen. I valja priznati da je ona jedina svoj boravak u službi dogmatizma prebolela i savladala.
Kao i svaki pravi pesnik, i Šimborska je morala pronaći neki svoj poseban ton, jedini i neponovljiv, onaj koji se nije čuo niti sretao kod drugih. Uvek je najteže definisati u čemu je ta posebnost pojedinih pesnika, jer to najčešće nije ni tema ni forma, nego ono što budi u čitaocu nova osećanja i otkriva mu novu lepotu. Šimborska iznenađuje svojom prividnom jednostavnošću. Sve je kod nje sažeto, odmereno, usklađeno. Nema suvišne stilizacije koja bi posebno padala u oči. Uostalom, Šimborska podjednako dobro negovani rimovani klasični stih kao i beli ruževičevski. Formalna disciplina njenih pesama u skladu je sa sadržajem i misaonom porukom tih pesama. Jer u njenoj poeziji uvek je prisutna želja da se pokrena neka suštinska misao, da se prošire granice ljudskih saznanja, da se kaže nešto novo o odnosima dva bića, o mestu čoveka u svetu. A način na koji pesnikinja objavljuje svoja razmišljanja često predstavlja mala otkrića, jer ona uvek ume da pronađe pravu meru. Prema samoj sebi pesnikinja je uvek pomalo kritična i skeptična, i kad je u pitanju lirsko raspoloženje i kad je u pitanju ljubav. Čovek našeg vremena ne sme da se zavarava iluzijama, i Šimborska se ne boji da ga prikaže u smešnom, gotovo grotesknom položaju, čak i kad govori u ime svoga lirskog ja, što dokazuje da su njene pesme plod dugih razmišljanja i ne malog znanja o svetu i ljudima.
Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored sveg majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena.
Izvor: Vislava Šimborska, Svaki slučaj, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.
Slika: Wilhelm Sasnal
A . A . A 