Bogdan Suhodolski o Brojgelovom slikarstvu

Nazvali su ga seljačkim slikarom jer je u mnogobrojnim slikama prikazao život seljaka, njihov rad i zabave. Prikazao je svadbenu povorku koja prati mladu i mladoženju, svadbenu gozbu u sobi punoj gostiju, divne svadbene igre na otvorenom prostoru, i to u dve različite verzije. Pokazao je rad žetelaca i njihov prost ručak u polju, košenje sena sa prostranim predelom u pozadini, rad u šumi u sumraku koji se spušta, povratak kući pastira sa blagom na pozadini jesenjeg pejzaža.

Značenje tih slika nije bilo samo u tome što su one prvi put prikazivale svet koji do tada nije imao građanskog prava ni u umetnosti ni u društvenom životu; značaj tih slika bio je u tome što su one odista prikazivale čoveka. Nisu to bili samo životni dokumenti, divni u svojim folklorističkim pojedinostima; bili su to dokumenti ljudskog života. Ta lica i gestovi izražavali su neki odnos prema životu, prema naporu, prema zabavi; bila su to lica čvrstih i umornih ljudi, koji su život poznavali drugačije no što se to izražavalo na portretima kardinala, kneževa, vođa, bankara i mislilaca.

Na najkasnijoj i najzrelijoj od tih slika-dokumenata – na Narodnim igrama (muzej u Beču) – možemo da posmatramo ta lica koja izražavaju raznolike ljudske doživljaje; u razigranom kolu ima i lica zanesenih od radosti, sanjarskih, veselih, praznih i punih dostojanstva i snage; ali pored njih, za stolom, kao kontrast pijanim svadbenim gostima, vidimo dva potresna lica seljaka koji su prestali da razgovaraju, prepušteni nekoj viziji punoj tajnovitosti i nade, nekom iščekivanju, punom ganutosti i molbe.

Iz istog razdoblja je i Glava stare seljanke (u Minhenskom muzeju) – slika koja, kao i slavni portret Direrove Majke, pokazuje ljudska iskustva nagomilana u teškom životu i ljudski pogled u mrak, koji je kraj života.

Druga oblast Brojgelovih otkića bila su deca. I ona, kao i seljaci, nisu do tada imala prava ni u umetnosti ni u životu, iako je baš renesansa obećavala u Mantovi da škola treba da postane dom radosti. Ali humanistička škola nije bila mnogo bliža deci nego manastirska škola. Ona je i dalje gledala na njih kao na male odrasle, nije shvatala njihovu detinju posebnost. Umetnost nije zapažala decu: Madona sa Hristom na kolenima zadugo je pregradila put za sagledanje konkretnog, živog, svetovnog deteta.

Brojgel prikazuje decu u njihovom svetu, u igri. Postoji jedna velika slika – Dečje igre (u muzeju u Beču) – ali to je, u stvari, serija od osamdeset četiri sličice, pošto se na toj slici može izdvojiti upravo toliko različitih grupa dece i njihovih raznih igara. Ta slika, ta ogromna serija slika, jeste dokumenat sasvim neobične prirode; ona je, u stvari, jedino tako bogato i tako plastično vrelo našeg znanja o dečjim igrama u XVI veku.

Ali i na toj slici Brojgel iskoračuje van čiste dokumentacije. Ono što pokazuje, to je dečja stihija, koja ne samo da ispunjava okvire slike, nego poplavljuje trgove i ulice grada. Na toj slici ne vidimo odrasle, ne vidimo učitelje. Postoji samo stihijska igra. Život je izgubio svoje dimenzije – život je samo igra. Na nekoliko drugih slika Brojgel je našao mesta za decu, ali nijedna više nije bila posvećena isključivo deci i nijedna više nije predstavljala njihov svet, tako potpuno izdvojen od života odraslih.

Iz perspektive dečjeg izjednačenja života i igre, Brojgel je umeo da pokaže život odraslih na slici Borba karnevala s postom (muzej u Beču). Obe slike potiču iz istog razdoblja, i igre odraslih, koje na sličan način ispunjavaju trgove i ulice gradića, ne razlikuju se mnogo od dečjih igara, iako su komplikovanije i simboličnije. One su istovremeno – jer svet odraslih to dopušta – raznolikije u ekspresiji ljudskih doživljavanja.

Treći teren Brojgelovih otkrića bile su ljudske mase, kao važna stvarnost, dostojna viđenja. Brojgel je prekršio dotadašnje pravilo da se mase prikazuju kao pozadina velikih događaja, kao povorka koja prati moćnike ovoga sveta, kao malo značajno ispunjavanje okvira slike. Na Brojgelovim slikama ljudske mase postaju subjekt događaja; slikar baš o njima govori, upravo za njih dešavaju se važne stvari.

Tako je Brojgel zahvatio Savlovo samoubistvo, eksponujući pre svega velike armije ljudi, a ne ličnosti drame; slično je prikazao Put na Golgotu, na kome jedva pronalazimo lik Hrista koji nosi krst, ali zato vidimo svetinu, raznorodnu i radoznalu, koja hita na Golgotu; tako je koncipirao religijske slike – Poklonjenje kraljeva, Pokolj nevine dece, i naročito, Preobraćanje sv. Pavla i Propoved sv. Jovana; nigde autor ne pokazuje u prvom planu one o kojima je reč u naslovu slike, nego svud pokazuje ljudsku gomilu koja učestvuje u događaju, koja pažljivo sluša, koja je radoznala, kritična, koja veruje. Te gomile sveta prisustvuju smrti Majke Božje, slivaju se sa svih strana u sobu samrtnice, ispunjavaju celu sliku. Tako na dvema najviše bošovskim slikama, Trijumf smrti i Luda Margareta, slikar vidi apokaliptične poraze pre svega u gomilama mučenih i uništavanih ljudi. Stotine leševa i skeleta, desetine stratišta, puna kola ljudskih lobanja; smrt likuje nad masama, istupajući u mnogima likovima i na mnogim tačkama slike; smrt nije pojedinačna, kako je do tada bila prikazivana.

Piter Brojgel, „Seoska igranka“, 1568. (detalj)
Piter Brojgel, „Seoska igranka“, 1568. (detalj)
Piter Brojgel, „Seoska svadba“, 1568. (detalj)

Da je ovaj svet bio svet masa, Bruhel je pokazivao i na svojim bakrorezima koji su u to vreme bili sigurno dostupniji široj javnosti nego njegove slike. Na tim bakrorezima ljudske mase su već diferencirane. Dva najrečitija Brojgelova bakroreza predstavljaju debele i mršave. Na jednom, u sobi punoj hrane, proždrljivost debelih; ima ih jedanaest i jedna žena sa detetom; jadnog, odrpanog mršavka koji hoće k njima da se probije upravo izbacuju napolje i huškaju na njega psa. Na drugom vidimo devet mršavih i izmoždenu ženu sa detetom; na vratima se pokazuje debeljko, koji je tu zalutao i koji, uplašen, vidi kako žele da ga uvuku u taj ponor bede, gde su hrana samo hleb, repa i morski puževi. To su kontrasti uslova ljudskog života.

Uvođenjem masa kao glavnog predmeta priče čovek je, u Brojgelovoj koncepciji, postao učesnik određenih grupa i skupina. Čovek u njegovom zahvatu nije bio biće koje živi usamljeno i koje iz svoje samoće izvlači ono što jeste. Bruhelove slike izražavaju onu koncepciju čoveka po kojoj ovaj treba da bude uobličen preko društva u koje spada, preko staleža, preko zanimanja, preko situacije.

Na slici Pokolj dece ljudi se bore s ljudima; u suštini ljudi koji spadaju u veliku armiju što seje uništenje bore se protiv roditelja dece koja treba da budu pobijena. Na slici Borba karnevala s postom postoje bogati i siromašni, zdravi i bolesni, stari i mladi – uvek raznoliki i međusobno suprotni zbog različitih grupa kojima pripadaju. Na slici Put na Golgotu ljudi trče u izdvojenim grupama.

Nema čoveka. Svuda su samo ljudi u društvenom kostimu. Upravo tako će to videti Šekspir kad bude predstavljao različite maske koje ljudi navlače u životu. Gde je pravi čovek – pitaće Šekspir. To pitanje već je sebi postavljao i Brojgel; misao da je čovek elemenat grupe, ili elemenat gomile, tera nas da se zamislimo nad vrednošću ljudskog života, nad vrednošću čoveka.

Široka dokumentacija masovnosti ljudske egzistencije postaje polazna tačka filozofske refleksije. Na slici Put na Golgotu Brojgel pokazuje suprotnost grupe uplakane i pune bola koja je okupljena oko Bogorodice i mnoštva sveta što stiže u mnogobrojnim i različitim grupama da prisustvuje prizoru; gospoda vitezovi, gradski plebs, pešice, na konjima, na kolima, veselo žagoreći, stižu na brežuljak nad kojim lete gavranovi. Kontrast pravog čoveka i prividnih ljudi – koji je već pokazao Boš – ponovo oživljava na toj slici. Ljudske mase pokazuju se kao okrutna, bezosećajna gomila, željna senzacija.

Možda istu tu misao iskazuje slika koja nosi naziv Pejzaž sa Ikarovim padom (u muzeju u Briselu). Upravo je pao u more onaj koji je pokušavao da stigne do sunca. Ali divni predeo ćuti, ljudi su ravnodušni. Mornari dižu jedra broda što kreće iz luke; orač – koga je slikar postavio u prvi plan – ne prekida svoj rad, ne odvaja oči od brazda koje para njegov plug; samo glupi pastir, sa ovcama mirno okupljenim nad obalom, baca pogled u nebu, ne shvatajući ništa od onoga što se desilo.

Da li je autor hteo da prikaže ravnodušnost ljudi prema velikim delima ili je hteo da im da za pravo što ne dopuštaju da ih ponese ludi postupak i što ne prekidaju svoj posao – teško je danas presuditi; ali ostaje kontrast između velikog ili ludog čina i svakodnevnog rada ljudi. Ko zna gde se u tome kontrastu nalazi pravi čovek?

Brojgelove slike, proširujući horizonte viđenja sveta i ljudi, prestaju da budu samo dokumenti i hronike zbivanja; one postaju aluzija na njihov skriveni smisao, prilika za refleksiju nad čovekom.

I upravo tu se otvara četvrta oblast Brojgelovih otkrića. On je umeo – kao niko pre njega – da predstavi raznorodnost života, mnogostranost situacija u kojima se nalaze ljudi, različitost njihovog stava. Sa te tačke gledišta karakteristična je njegova velika slika koja ilustruje holandske poslovice. Ona predstavlja više od sto poslovica koje pokazuju karaktere ljudi, njihove nade i iluzije, uzajamne netrpeljivosti i prevare, dvoličnost i naivnost. Kao Dečje igre, tako bi se i ova velika slika mogla rastaviti na veliku seriju malih scena koje prikazuju ljudsku sudbinu i ljudsku glupost, a istovremeno ljudske snove o srećnom životu.

Jer ovaj svet je svet naopako, kako to pokazuje amblem krčme, zemaljski globus obešen s krstom naniže, i kako to pokazuje čovek koji se kotrlja kroz život u kugli snabdevenoj krstom, da bi mogao što okretnije da iskoristi priliku. U Hristovim rukama taj svet stoji uspravno, ali ga je prevrnuo lažni monah. Samo mlad, elegantan čovek uspeva da živi tako da mu svet igra u prstima. Za sve ostale život je razočaranje i udaranje glavom o zid, vešto varanje najbližih, borba za bezvredne stvari, lukavstvo i izdaja; jednima dobro beži iz ruku kao jegulja kad je čovek drži za rep, drugi umeju uvek da idu uz vetar; jedni se raspadaju zatvoreni u kuli, drugi se trude, zaneseno i bezuspešno, da dohvate dva hleba, a treći postižu toliko da spadnu s jarca na magarca; neki obilato hrane prasad ružama, a neki uzalud hoće da pokupe ono što su izgubili; gladan čovek zavidljivo gleda na vesele, razigrane medvediće, filozof premišlja o tome zašto guske idu bose, moreplovac nastoji da otplovi možda u bolji svet, gde sija sunce, ali mora da prođe svojim brodom blizu vešala, koja obeščašćuje drugi čovek; na horizontu se tri slepca vode za ruke, ostavljajući iza sebe crkveni toranj.

Eto ljudi – veli Brojgel. Niko pre njega nije umeo tako da ih pokaže, i niko ih, sve do Šekspira, neće prikazati u takvoj raznolikosti i s takvom oštrinom.

Prikazivanje ljudskog života u ogledalu narodne mudrosti, izražene u poslovicama, bilo je za Brojgela polazna tačka za opštiju filozofiju čovekove sudbine u ovom izokrenutom svetu. Na nekim slikama on ju je neposredno nadovezivao na scene prikazane na velikoj ilustraciji poslovica; na drugima će to nadovezivanje biti manje otvoreno, ali filozofska sadržina će biti veoma slična.

Tu Brojgelovu filozofiju naročito predstavljaju slike iz poslednje faze života, u stvari, četiri slike, sve četiri iz 1568. godine. To su: Verolomni svet, Parabola o slepcima i Radosni pohod ka vešalima.

Piter Brojgel, „Trijumf smrti“, 1562. (detalj)
Piter Brojgel, „Trijumf smrti“, 1562. (detalj)

Slika Verolomni svet (u muzeju u Beču), nadovezujući se na ideju poslovica da se sve događa naopako, prikazuje mizantropa koji nosi crninu za pravim svetom i koga potkrada neko ko ume dobro da se snađe na ovom izopačenom, ali stvarnom svetu.

S većom snagom govori slika Bogalji (u Luvru). Brojgel je proširivao pojam čoveka i na bogaljasta i zapostavljena bića. Prikazivao ih je na svojim ranijim slikama – Isterivanje trgovaca iz hrama, Borba karnevala sa postom – ali ovoga puta ova bića predstavljaju celokupan sadržaj slike. Možda su to ratni invalidi, možda su bogalji od rođenja ili zbog nesrećnog slučaja. Najzad, nije važna geneza ubogaljenosti na toj slici, čija je suštinska sadržina potresno svedočanstvo istrajnosti ljudske egzistencije uprkos nakaznom oštećenju. Te ljudske olupine žive i dalje nezajažljivom voljom za životom, žive u strahu, moljakanju i bojazni, koji ništa više ne mogu da poprave i ničim da pomognu. Zdravi ravnodušno odlaze s toga mesta gde su ljudi prokleti, a ipak žive.

Još je stravičnija slika Parabola o slepcima (u muzeju u Napulju). Brojgel je povećao broj slepih, stvarajući na taj način utisak čitavog pohoda slepih i beskućnih ljudi; prvi se već skotrljao u potok, drugi pada na njega, ostala četvorica, držeći se za štapove i za ruke, jure brzo i s povrenjem – u propast. Slika se može shvatiti na razne načine. U njoj je moguće videti još jednu marginu čovečanstva – ljude grozno unakažene, koji ipak ostaju ljudi, u preživljavanju nade, straha, iščekivanja, oduševljenja, preplašenosti. Zajedno sa slikom koja predstavlja grupu bogalja, bila bi to ona okrutna vizija ljudskog sveta u kome nesreća gura ljude na samu granicu postojanja. Tako će armiju bogalja kasnije jednom voditi Falstaf, koji će se suprotstavljati lepoti viteškog i dvorskog sveta.

Slika može da se shvati i simboličnije; možda su to pripadnici neke sekte koji u svojoj zaslepljenosti idu svojim putem, prolazeći pored crkve koja se nalazi u dubini slike, i neizbežno idu u propast. Možda je alegorija i šira; možda predstavlja uopšte ljude, koji slepo traže svoj put u životu. A tada su moguće još dve različite varijante interpretacije: možda oni ne vide crkvu zato što su slepi, pa, zaslepljeni grehom, srljaju ka zasluženoj kazni, a možda crkva danas više ne ukazuje put života ljudima, koji, mimo slepoće, moraju da ga traže sopstvenim snagama, rizikujući čak da dožive katastrofu. Malo znamo o Brojgel životu; biografija nam tu ništa ne objašnjava. Sama slika svojim neposrednim značenjem  čini se da potvrđuje tu najdramatičniju interpretaciju. Šekspiru sigurno nije bila poznata Brojgelova slika, ali on je izražavao slična raspoloženja i preživljavanja kad je pokazivao kako kralj Lir, gotovo slep i nesrećan, beznadežno traći svoj put u svetu.

Najzad Radosni pohod ka vešalima. Vešala se nalaze u samom središtu slike, u išćekivanju; na gornjoj prečki sedi svraka. Nešto niže, u podnožju – manje važan nego vešala – stoji krst; u dubini, u daljini, vidi se gradić, a nad njim visoko dominira srednjovekovni zamak; samo visoko drvo razdvaja u prostoru zamak i vešala. Divna, spokojna priroda ispunjava ostatak platna. Putem, iz gradića, idu grupe seljaka, s veselom razigranom trojkom na čelu; dva čoveka sa strane možda žele da ih zadrže; ali postoji holandska narodna izreka o igri pod vešalima i o tome da put do vešala vodi takođe kroz cveće.

Eto, to je ljudski život; sred zanosne harmonije prirode – vešala, nepomućeni simbol snage feudalnog zamka; prosti narod, koga pred očajanjem i strahom brani samo obešenjačka veselost. Opet se nalazimo u svetu koji će Šekpir pokazati na sceni: njegovi grobari znaju da su vešala najtrajniji element sveta – trajniji od crkve.

Ciklus tih slika, bez sumnje rođenih iz stvarnih iskustava – upamtimo da je 1565. počeo holandski ustanak protiv španske religijske i nacionalne tiranije, a upravo je 1568. knez Alba naredio da se pogube Egmont i Horn, vođe ustanka – pokazuje dramatičnije nego ikada da tada čovekovu sudbinu u tome njegovom ljudskom svetu.

Zajedno sa prethodnim slikama one predstavljaju element one velike epopeje ljudskog roda koju je Brojgel pokazao s pozicije uvređenih i slabih ljudi, prevarenih i uplašenih, koji ipak žive u nadi, koji strasno vole život i radost, naivno traže spasa pred smrću i zlom. Samo će Šekspir – spomenuli smo već nekoliko puta to ime – dati tako veliku panoramu života, još bogatiju u suprotnostima i strastima.

Brojgelovo proširivanje horizonta čovekovog viđenja postajalo je obuhvatanje svih margina, pokazivanje tragičnog smisla ljudskog sveta u kome su takve margine bile moguće. Toliko puta nagoveštavani problemi čoveka i njegovog sveta javljali su se u toj umetnosti u svoj svojoj oštrini. U tome svetu – sopstvenom i tuđem – čovek se nalazi u položaju ne boljem od položaja dvaju majmuna – na slici Dva majmuna – prikovanih lancima za duboki prozor, s koga se vidi daleki Antverpen i morski put što vodi u svet. Ne znamo da li je autor simbolično shvatao svoju sliku; nije lako pomiriti se s tim da bi to trebalo da bude nesebična studija životinja. Potresna atmosfera te slike – ropstva, zamora, beznađa, tuge – izražava ljudska osećanja, i tera nas da pitamo ko će i kada raskinuti lance, vratiti slobodu zarobljenima, i svet, gledan do tada sa zatvorskog prozora – otvoren i srećan – učiniti svetom dostupnim i svojim.

I to pitanje postaviće Šekspir kad naredi da Hamlet kruži kao zarobljenik prikovan za zidine zamka i da misli o slobodi sveta.

Izvor: Bogdan Suhodolski,  Moderna filozofija čoveka, preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1972.

Slika (gore): Piter Brojgel, Slikar i ljubitelj umetnosti, 1565.

Piter Brojgel, „Flamanske poslovice“, 1559. (detalj)
Piter Brojgel, „Flamanske poslovice“, 1559. (detalj)
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.