Surbaranove svetice kao junakinje Šekspirovih komedija

Jeste li nekad zamišljali kako izgledaju junakinje Šekspirovih komedija? Ja jesam. Izgledale su kao Surbaranove svetice. Ljupke, plemenite, odmerene, hirovite, pametne, brzoplete. U najlepšoj odeći, ma koliko bila raskošna, ma koliko bila skromna – Hermija, Helena, Porcija, Nerisa, Džesika, Miranda, Olivija, Viola i Đulijeta. A spisku pridružujemo i najžalosniju, Ofeliju.

Slikajući niz portreta kako bi ovekovečio u Španiji 17. veka najznačajnije hrišćanske svetice, Surbaran ih je spustio na tle, prikazao ih je kao devojke koje su posmatrači mogli zaista videti u crkvi, na ulici, nekom okupljanju, možda venčanju. Svetice su prikazane kao deo sveta koji se svakodnevno sreće, plebejke ili patricijke, svejedno. Posredstvom takvog izgleda vernici bi se lakše identifikovali sa žitijima svetaca, osećali bi da su njihova dela, zasluge i vrline njima, grešnima, bliske, možda i dostupne.

Španiju 17. veka zamišljamo kao zemlju u kojoj kiša neprestano pada, zemlju siromašnih i uplašenih seljaka, punu lutajućih monaha kojima niz noge curi krv od samokažnjavanja, zemlju jezuita i inkvizicije, ljudi koji su uvek u crnom, zemlju čiji kraljevi i kraljice, prinčevi i princeze sklapaju incestuozne brakove i rađaju se degenerisani, sa facijalnim iskrivljenjima, psihički neuračunljivi.

No, kada posmatramo špansko slikarstvo toga perioda, meni posebno drage Surbaranove i Muriljove slike, tračak nade postoji, deca su bosa, u pocepanoj odeći, musava i siromašna, ali se igraju, a svetlost koja pada na predmete, na šoljice za kafu, limun, narandže, mesingane tanjire i korpe za voće, svedoči o nadi, o lepoti i jednostavnosti. I siromaštvo ne izgleda više tako teško jer na slikama tog perioda samo se siromašni smeju. Velaskezova naglašeno plava devojčica izgleda kruto, ozbiljno, ona nije dete, izbezumljeno kao da gleda u aveti devojčica iz Afrike koje baš u tom trenutku na brodovima roblja umiru u najstrašnijim mukama, silovane, linčovane, spaljene, obešene, bičevane. Sve to gleda plava devojčica, obećana svom ujaku, sa kilogramima zlata i dragog kamenja na sebi, donetog iz Zemlje Zlata čiji pravi stanovnici u tom trenutku masovno umiru od malih boginja i drugih zaraznih bolesti koje su im Španci doneli a na koje nisu bili imuni. A Muriljova deca grle jagnjad, ljušte dinje, valjaju se po stepeništu gladna, ali – ona se smeju, gledaju nas pravo u oči, i svedoče da sve što je lepo Bog obasjava. Ima toliko svetlosti u Španiji na Muriljovim i Surbaranovim slikama. I boje, slojevite kao nabori haljina, delikatne kao čipkaste maramice.

Svetice nisu prikazane u agoniji, one ne pate, ne vidimo ih pored svojih mučitelja ili instrumenata kojima su bile mučene. Vidimo ih sa atributima za koje ih obično legenda vezuje. Moja omiljena svetica, priložena na početku, sveta Margareta iz Antiohije sa pastirskim šeširom i torbom stoji mirno nad zmajem, emanacijom Satane. Njena crvena i plava odeća istaknuta je njenim odmerenim, samosvesnim, mudrim pogledom. Surbaranove svetice nisu u „svetovnom“ kontekstu ili sa dvosmislenim izrazom lica (što je kod italijanskim umetnika znao da bude slučaj) ali deluju kao da bi mogle izazvati emociju, simpatiju, divljenje kod posmatrača zahvaljujući svom fizičkom izgledu. Mnoge od ovih slika nastale su oko 1630-1635. godine. Zbog svoje popularnosti slikar je 1647. dobio porudžbinu da čak dvadeset i četiri pošalje u Peru i još petnaest u Buenos Aires. Kolonizacija i eksploatacija su višeslojne pojave ali nikako ne mogu biti do kraja obavljene bez obavljene kulturne kolonizacije, bez nametanja novog kulturnog obrasca. Umetnost je, stoga, zajedno sa konceptom lepote kao njenim često neodvojivim delom, učesnica u različitim oblicima života i istorijskih događaja. Da li je lepota ikada bila neutralna?

Surbaran je rođen 1598. godine. Svoj stvaralački vek proveo je u Sevilji i Madridu. Bio je Velaskezov savremenik. Na slikama su sveta Margareta iz Antiohije, sveta Izabela iz Portugala, sveta Kasilda, sveta Apolonija (tri detalja slike), sveta Elizabeta iz Mađarske, sveta Dorotea, sveta Matilda i sveta Ursula. Godina nastanka: oko 1630-1635. godine.


Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.