Drugi umetnici o Rihardu Vagneru

tumblr_pfxt3jeEM11wz677ho1_1280

Gustav Klimt, „Dama u crvenom“, 1897.

ANDRE ŽID

Grozio sam se Vagnerovog lika i dela: moja je averzija od detinjstva samo još porasla. Njegov raskošni genij više uništava no što ushićuje. Dozvolio je tolikim snobovima, ljudima od pera i glupacima da poveruju kako zaista vole muziku, a pojedinim umetnicima da poveruju kako se genijalnost može naučiti. Nemačka možda nikada nije proizvela ništa toliko veliko a istovremeno toliko varvarsko.

KAMIJ SEN-SANS

Vagneromanija je oprostiva slabost; vagnerofobija je bolest. Upoznao sam vagnerijance i shvatio da nikad nisam bio jedan od njih niti ću ikada biti. Za njih, muzika uopšte nije postojala pre Vagnerovih dela ili je pak postojala u stanju embriona. Vagner ju je uzdigao na nivo umetnosti. Sebastijan Bah, Betoven i ponekad Veber, samo su najavili dolazak Mesije: kao prethodnici, imaju svoju vrednost. Drugi se uopšte ne računaju. Ni Hendl, Hajdn, Mocart niti Mendelson nisu napisali niti jednu podnošljivu notu; francuska i italijanska škola kao da nikada nisu ni postojale. Na zvuk bilo koje druge muzike, sem Vagnerove, oni izražavaju duboki prezir; a izvođenje bilo kog maestrovog dela, pa bio to i balet iz Rijencija, baca ih u zanos koji je teško opisati.

KLOD DEBISI

Posle dugogodišnjeg strastvenog hodočašća u Bajrojt, počinjem da sumnjam u vagnerovsku formulu; ili mi se pre čini da se njome samo, u pojedinim slučajevima, Vagner mogao poslužiti. On je bio veliki sakupljač formula, sve ih je sakupio i jednu, koja se pojavila kao njegova lična, zato što slabo poznajemo muziku. Njegova je genijalnost neosporna, ali se može reći da je on stavio tačku na muziku svog vremena, nešto poput Viktora Igoa koji je svojim delom obuhvatio svu prethodno napisanu poeziju. Trebalo je dakle tražiti posle Vagnera a ne na osnovu njega. Ne želim danas da sa vama pričam o Vagneru. Pošto ste nepravedni. Ali sudbina velikih genija je da ih njihovi savremenici ne shvataju. Vagner nije moj prijatelj, i nemam neko posebno mišljenje o njemu; ali ne mogu zaboraviti kakvo ogromno zadovoljstvo dugujem njegovom geniju. Njegova muzika poseduje neopisiv šarm. Sva je sačinjena od strasti, nežnosti, ljubavi. On je zaista otelotvorenje nemačkog duha XIX veka.

ČAJKOVSKI

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot. Prevazilazi sam sebe i u težnji za nemogućim, a u isto vreme bi, da želi da prati krivu liniju svog izuzetnog talenta, mogao postići potpuni svet muzičke lepote. Po mom mišljenju, Vagner je rođeni simfoničar. Poseduje jedinstvenu genijalnost koja se razbija o njegove namere; njegova je inspiracija paralisana teorijama koje je sam smislio i koje po svaku cenu hoće da primeni u praksi… Ali, nema sumnje da se radi o sjajnom simfoničaru.

MARSEL PRUST

Da bi neko pripadao „malome jezgru“, „maloj družini“, „malom taboru“ Verdirenovih, jedan je uslov bio dovoljan, ali je bio i neophodan: valjalo je da prećutno usvoji jedno vjeruju, čiji je jedan član bilo to da je mladi pijanista koji je te godine bio štićenik gđe Verdiren i za koga je ona govorila: „Ta ne bi smelo biti dopušteno da neko ume tako svirati Vagnera“* – „prešišao“ i Plantea** i Rubinštajna…***

Ako bi pijanista hteo da svira kavalkadu iz Valkirije ili preludij Tristana, gđa Verdiren bi se pobunila, ne što joj se ta muzika nije svidela, nego, naprotiv, zato što je se suviše dojmala. „Znači, vi baš hoćete da opet dobijem migrenu? Znate dobro da je uvek tako kad god svira to. Znam šta me čeka! Kad sutra budem htela da ustanem, svršeno!“

* Muzika Riharda Vagnera (1813-1883) isprva nije bila prihvaćena u Francuskoj: premijera Majstora pevača u Parizu (1861) doživela je neuspeh. (Kaže se da je tome doprinela klika organizovana u Džokej-klubu, koja je izviždala predstavu.) Francuski racionalni duh i smisao za meru verovatno nisu bili prijemčivi za široke emotivne zanose i mistične evokacije Vagnerove muzike. Tek krajem veka pojavio se uzan krug ljubitelja te muzike, možda s primesom snobizma. Tako i Verdirenovi hoće da pokažu da su napredni, nekonvencionalni. Malo dalje pominju se Vagnerove opereValkirije, Tristan i Izolda, Loengrin. Sam Prust bio je veliki ljubitelj Vagnera.

** Fransis Plante (1839-1934) bio je veoma cenjeni pijanista toga doba.

*** Anton Rubinštajn (1829-1894), pored Lista, bio je najslavniji pijanista svoga doba, osnivač konzervatorija u Sankt Peterburgu (1862) i u Moskvi (1866).

Izvor: Marsel Šnajder, „Vagner“, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.

Izvor: Marsel Prust, „Jedna Svanova ljubav“, prevod i napomene Živojin Živojnović, Paideia, Beograd, 2007.

Slika: Gustav Klimt, „Dama u crvenom“, 1897.