Tri mita o putovanju iza Sunca

0. Korica JPG

Prvi maj je meni ove godine naročito bio značajan – objavljena je moja prva knjiga. Dugo sam je pisala, još duže pripremala za štampu. Konačno je napustila fioku. Nezavisnost, sloboda, kreativnost – sve je tu, i možda ne toliko u samoj knjizi, koliko u mom pristupu umetnosti.

U pitanju je trilogija „Tri mita o putovanju iza Sunca“ koja se sastoji od knjiga ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’ i ‘Dedalove sobe’. One su pisane u periodu od 2009. do 2015. godine, i uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet. Fortuna prati hrabre.
Krenite na putovanje iza Sunca.

Pri realizaciji knjige pomogli su mi Tijana Kojic (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija) i štamparija ATC. Bez njihove pomoći, ali i ohrabrenja prijatelja koji su je čitali u rukopisu, knjiga bi i dalje ostala neobjavljena. Hvala im!

Knjigu možete po ceni od 500 dinara kupiti direktno od autorke. Pošaljite mi adresu na anaarpart@gmail.com i poslaću vam knjigu u roku od tri dana. Knjigu plaćate po preuzimanju.

Pogovor knjige možete čitati ovde. O inspiracijama za knjigu možete čitati ovde.

2. Unutrašnja naslovna strana3. Pisma Persefoni JPG4. Herbarijum JPG5. Dedalove sobe JPG

Pogovor knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

13152727_862620463865237_1457057282_n

U početku beše pijuk ptice. To je moje najranije sećanje koje je, i dalje, savršeno bistro i prozirno, kao voda koja teče. Praskozorje. Nebo je bilo srebrno. Inje, magla, dah, sedefni. Ja nerasanjena. Zvuk ptice (goluba) davao je oblik pojavama oko mene. Bilo je svetlo i tamno u isti mah, recimo da je bilo šest izjutra, u decembru, vodili su me u obdanište. Znala sam da ću na osnovu tog utiska, jednom, napisati čitavu knjigu. Toliko je bio jak.

U dvorištu kuće u kojoj smo stanovali postojala su tri drveta, raspoređena tako da čine trougao. Levo je bio jedan stari orah na koji smo se sestra i ja pele ili o čiju bismo se granu, ukrstivši prste, podignuvši noge, klatile i dozivale jedna drugu. Obe smo, kasnije, crne dlanove brisale o odeću. Desno je bilo drvo višnje koje nisam volela. Trava bi porasla oko njega i prilaz bi bio otežan, a i komarci bi nas opkolili dok bismo brale voće čija je tečnost, opet, završavala na našoj odeći. Takođe, ko god je osetio višnjin prut na svojoj koži više nije pomišljao da bude neposlušan. Najzad, na sredini se nalazio jedan mladi, divlji bagrem. Tanko drvo, puno trnja, sa koga sam volela da otkidam lišće i da ga, poput konfeta, bacam sebi na glavu. Umela sam čitav red da srozam vrlo brzo.

Često sam hodala u jednom, skoro iskonskom predelu. Poljski put. Jesen, kiša, blato. Sa leve strane puta nalazila se njiva, sa desne strane, takođe, njiva. Ali, sa te desne strane, posle njive, nalazio se jedan jabučar koji niko nije obrađivao, niti posećivao. Osim mene. U novembru, kada bi mi se prijele jabuke, ja bih odlazila u taj voćnjak i sa zemlje skupljala plodove koje sam, od kad znam za sebe, volela da jedem u neverovatnim količinama. Trava je bila pokorna pod kišom, žica ograde zarđala, iskrivljena, a i jedan otrovani pacov ležao je danima nadomak. Nikad neposredniji odnos sa onim što je istinska priroda, divlja i, čak šta više, zla, nisam imala do tada, a ni posle toga. Blato je bilo nepodnošljivo, praznina koju je njiva stvarala, voda koja je, poput zlih čini, umrtvila drveće, jabuke popadale po zemlji. Crni krugovi truleži na njihovoj površini.

Iskonski predeo imao je i drugačije oblike. Plavišta. Često sam hodala pored reke koja je potopila drveće nadomak nje i koje je, takođe, delovalo začarano. Poput nagih mladića Sunca, zarobljenih da nemi provode u vodi dane i noći, koja je bila do njihovog pupka, tako je izgledalo to divlje, vodom natopljeno, ogolelo i ispucalo drveće. Kao da je jedino inje imalo sažaljenja. I poneka zvezda, oštra kao igla.

U jednoj od mojih soba nalazio se veliki trokrilni prozor koji je odavao jednu tajnu: napušteno gnezdo na raskoraku dve grane. Često sam, sedeći na krevetu, i posmatrajući to drvo, razmišljala, ne zašto su ga ptice napustile, već zašto neke druge nisu u njemu našle svoje mesto. Svako jutro, po buđenju, pogledala bih kroz prozor i prvo što bih ugledala bilo je prazno gnezdo. Taj prizor bio je dokaz ironije bogova, uperene protiv mene. To je bila osuda.

Tokom mog odrastanja umetnost je bila prisutna, doduše retko. Ja dugo nisam znala da je umetnost, njeno stvaranje, podjednako koliko i njeno proučavanje, od presudnog značaja za moje biće. Dugo, zaista dugo, nisam osvestila jednu krajnje očiglednu činjenicu, koju sam svakodnevno potvrđivala svojim radom: da sam pisac. Ja sam imala kutije i fascikle pune ispisanih listova, mnoštvo svesaka, a da mi ni jednog trenutka nije palo na pamet da ja radim nešto posebno, da ja uopšte nešto radim.

Umetnost nije bila od presudnog značaja za ovu knjigu. Ipak, bilo je nekih dela koja, baš poput ovih, upravo opisanih doživljaja prirode, jesu svojevrstan trag, kao kad grančicom mašete po snegu. Pas u kasu, na crnoj pozadini, omeđen geometrijom, na ogromnom platnu Vladimira Veličkovića. Pesma „Majdan“ grupe Block Out. Vrtovi u poeziji Vilijama Blejka. Knjiga Ervina Rodea „Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka“. Oda „Hiron“ Fridriha Helderlina. Jedan rajski pejsaž, moj egzistencijalni zavičaj, koji sam videla, negde, a za koji znam da sam ga posetila, nekada. Sunce na zalasku. Pesma „Set the Controls for the Heart of the Sun“ grupe Pink Floyd (gong o koji Rodžer Voters udara). „Ep o Gilgamešu“, veličanstvena slika ljudi-škorpiona pred kapijama Sunca. Atlas između Herkulovih stubova, usnulih Hesperida i protežućeg Sunca, pridržava nebo na jednoj Art Nouveau slici..

Knjiga Tri mita o putovanju iza Sunca nije isprva planirana kao trilogija, niti je planirana da se u štampanom izdanju pojavi pod tim nazivom. Neke stvari nametale su se same od sebe, tokom pisanja. Ipak, njen konačni raspored, konačna forma, u potpunosti su odgovarajući. Godina u kojoj je započeta knjiga „Pisma Persefoni“, više u mislima nego na papiru, bila je 2007. Ipak, najstariji, doduše, tek retki redovi koji su u ovoj ovoj knjizi, potiču iz jednog nacrta koji je sastavljen tek januara 2009. Gledano u celosti, knjiga je nastajala do poslednjeg dana pred slanje rukopisa u štampu. Pisana je dugo, ima nekoliko verzija, a konačna je nastala metodom brisanja. Njeno pisanje svodilo se isključivo na uklanjanje prvobitne građe: knjiga je, u početku, bila duplo duža. Smatram da su ponovna iščitavanja, uz nesentimentalan odnos prema građi, jedan od najboljih načina da napišete knjigu u kojoj ćete reći sve što ste želeli, iako niste napisali sve što ste želeli. Takođe, smatrala sam da neću dobro napisati tu knjigu dok ne prestanem da se (u potpunosti) interesujem za nju.

To se nije desilo. Godine su prolazile, knjiga je bila u fioci, ali sam mislila na nju, a i pričala bih drugima o njoj, povremeno. U međuvremenu, započela sam, juna 2011. godine, da pišem novu knjigu. Opet sam imala neku priču, neku impresiju, da smestim u određeni pejsaž, drugačiji bojom i teksturom, no ipak pejsaž: slika prirode je dominirala. Pomislila sam da tu nešto nije u redu, ali sam nastavila da pišem. Ubrzo sam shvatila da su oba dela fragmentarna, da su glas upućen drugom, a da su, u stvari, glas koji odzvanja u sebi. Ono najvažnije: opet je bilo u pitanju ponovno ispisivanje mita.

Grčki mitovi najzahvalnija su literarna građa utoliko što taj religijski sadržaj nije kodifikovan knjigom: postoji beskrajno polje slobode. Mit možete iznova pisati, dopisivati, reinterpretirati i nećete izgubiti ništa od prvobitne postavke, samo ćete joj dati nov oblik, nov kontekst. Sloboda beskrajnog prilagođavanja grčkog mita nije na uštrb tog mita. Mit iznova nastaje svakom novom literarnom obradom, ali (iznova) ostaje nepromenjen. Ja sam želela, bez ambicije na iscrpnost građe ili poređenje sa drugim piscima, da opet napišem tri mita. Ne da ih prepričam, već da ja pružim literaturi moje viđenje mitske postavke. Želela sam da ponovo napišem mit koji ste upravo pročitali, recimo, u „Rečniku grčke i rimske mitologije“ Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović-Kuzmanović. Ono što piše u „Rečniku“, piše i u mojoj knjizi. Postavka je ista, razrada građe je drugačija.

Ja sam oduvek rečnike mitologija poimala kao kataloge beskrajnih sadržaja. Niko nema prava da se žali zbog tema koje su iscrpene. Nikad nije reč o temi, već o načinu na koji se ona oblikuje (rečima ili grafičkim odlikama) u jednom umetničkom delu. Kao u matematičkom zadatku, postoji postavka, postoji i rešenje. Ono između je na umetniku. Ali, u ovom slučaju, učinilo mi se da bi to „između“ bilo isuviše dugo. Zato sam odlučila da uzmem samo jedan deo koji je, istovremeno, ogledalo celine. To ogledalo, u ovom slučaju, bilo je – putovanje.

Grčka boginja Persefona vezuje se za kruženje, za bujnost i jalovost prirode. U zavisnosti od njene dvostruke prirode ona je i dole i gore, a to je i samim grafičkim rešenjem unutar ove knjige naznačeno. Priroda kentaura je, takođe, dvostruka. U pitanju je dvooblično stvorenje. Hiron je bio prvi lekar, a lekari su, nekada davno, lečili biljem. Zamislila sam ga kako kaska ka nekom ranjeniku sa knjigom u ruci: herbarijumom. Tu posebnu i lepu knjigu morala sam prilagoditi svojoj poeziji. Tako je herbarijum, knjiga osušenog bilja, postao knjiga poezije. Biljka se oduvek izjednačavala sa pesmom. Biljke su lekovite, biljke su otrovne. Hiron je mogao svima da pomogne, osim sebi.

Kentaur je, kao i Persefona, putnik. Sećanja, priviđenja, branje biljaka, podučavanje učenika beskrajnim jahanjem kroz arhipelag, sve je to u domenu putovanja. Kentaur Hiron bio je učitelj koga je Herakle, njegov učenik, ranio. Kentaur je besmrtan ali je bol izazvan strelom, čiji je vrh natopljen Hidrinim otrovom, toliko jak da on želi da umre, želi da bude žrtvena supstitucija za Prometeja, još jednog učitelja i prijatelja ljudi. Herakle je veza između njih. On mora prvo da oslobodi Prometeja. Dok on putuje ka Kavkazu, Hiron čeka. Trenutak koji moja literarna verzija podrazumeva jeste beskrajno dug. Bol poništava utvrđene koordinate vremena.

Razrađeniju poetsku verziju mita o kentauru prvi je, posle Pindara, dao Fridrih Helderlin. On je oko 1803. godine napisao odu „Hiron“ koja je poslužila kao polazište za ovu knjigu (ta oda bila je i tema mog master rada odbranjenog na Filološkom fakultetu. Dakle, prišla sam joj dvostruko – poetski i esejistički). Tu su bila još i moja amaterska interesovanja za noćno nebo, oblik i raspored sazvežđa, orjentacije pomoću zvezda, pećinske crteže. Želela sam da stvorim jedan pejsaž, sav od priviđenja. Potrebno je setiti se, na primer, kakve su sve halucinacije, stanja svesti i misli mogući kada ste, recimo, bolesni, kad imate visoku temperaturu. Ovde, sada, zamislimo kakva to priviđenja, koja nisu razlučiva od sećanja, može imati neko ko je ranjen, kome otrov gospodari telom, a ko je, ukoliko se Herakle ne vrati, do kraja vremena osuđen na kjaroskuro bola i sfumato misli.

Ideja za knjigu „Dedalove sobe“, njenu formu, sadržaj, protagnoniste, oformila sam u celosti 2011. godine, ali je ona pisana znatno kasnije, od avgusta 2015. do februara 2016. Doduše, neki delovi nastali su između 2011. i 2015. To su fragmenti iz trećeg poglavlja. U tom periodu ja sam imala jednu stvaralačku krizu koja se nije ogledala u činjenici da nisam pisala. Naprotiv, stalno sam nešto pisala i čitala u tom periodu, ali nisam zaista pisala. Oni od čitalaca ove knjige koji su pisci, naročito kao što sam i ja tada bila, pisci vikendom, razumeće o čemu govorim. Ona se odlikuje, kao i prethodne knjige, putovanjem i mitom. Otuda sam odlučila, i pre nego što sam završila „Dedalove sobe“, da će moja prva knjiga biti trilogija, da je besmisleno svaku objavljivati pojedinačno, iako se one mogu tako čitati.

Uopšte, smatram da će mnogima biti teško da upamte sve ove naslove, podnaslove, mitski kontekst, isprekidane celine. Ali, čitanje je putovanje. Neka putovanja, čak mnogo bliža od predela iza Sunca, umore. Uostalom, mene je uvek zanimao sukob, kako se nešto formira u odnosu na prepreku. Borba snaži duh, tako se postaje pravi, istinski putnik. Zato, olakšanja radi, trebalo bi nešto reći o formama: pisma, dnevnik, putopis. Sve tri afirmišu „ja“ koje je, u suštini, iluzorno. „Tek u dvostrukoj sferi postaje svaki glas, večan i blag“, piše Rilke u jednom od svojih soneta. Uvek je potreban drugi da bi „ja“ bilo prepoznato kao takvo. Pesnički um stvorio je bogove i zato je taj dvostruki glas u knjizi „Pisma Persefoni“, zapravo, jedan glas. Na kraju knjige „Herbarijum“, Hiron piše jednom od svojih učenika, u nadi da će baš on njegovu knjigu pronaći. „Ja“ uvek želi „Ti“. Putopis i dnevnik mogu biti izjednačeni. Dnevnik je odraz unutrašnje dinamike, putopis je odraz unutrašnje dinamike podstaknute spoljašnjom. No, ovaj putopis neobičan je utoliko što je sam lavirint izjednačen sa nečim što je, simbolički, daleko veće od samog arhitektonskog objekta koji je projektovao Dedal. Putovanje lavirintom može osnažiti duh, podjednako koliko i poništiti ga. Dedal to najbolje zna, naročito u onom trenutku dok gleda Ikara kako pada u beskrajno, plavo, ravnodušno, duboko, ospokojavajuće more. U san.

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za moju knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca i kakav je značaj njegove simbolike, ali i kakav je značaj drugih dela sa sličnom temom koja su uticala na moju imaginaciju tokom godina pisanja.

Zašto Sunce? Zato što odvodi misao iza. Posmatrati Sunce znači utonuti u spokojan dodir vode, neba i zemlje. Sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat, zvuk koji ispunjava dolinu. Svitanje.

Duga tišina stvara širok vidik. Sunce je velika kapija koja razdvaja naš um i kosmos. Dubok uzdah, poput konja koji juri uz nebo, izmamljuje Sunce na horizontu: presečena jabuka koja se klati po izbrazdanom stolu neba. Neka je rumena, neka je žuta, neka je gnjila. Ipak, pred tim prizorom, osetićeš se prepoznatim.

Pred Suncem mogućnosti su nepregledne. Zašto pisanje, stvaranje simbola kroz reč, ovaploćenje misli u sliku posredstvom znaka, ne bi bilo poput posmatranja Sunca i te razdražljive želje da se ode iza njega, u izmaglicu plitke vode? Zastaću na trenutak, ovaj odlomak čini mi se bitnim:

Ako čovek ne prepozna i ne obelodani svoje mitove, tada ne može da objasni ni sebe, ni ono u sebi, niti ono u svetu u kome živi. Umeti naći „strukturu“ individualne simbolike i njenu vezu sa simbolikom sveta.. – Nina Berberova, „Kurziv je moj“

*

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil ali, ispostavilo se, da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali i da smo plivajući, zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, retkom mulju. Tu su sedeli ljudi, crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikla je pedalama o moje gležnjeve udarala, pas je cvileo od umora, a osećao je i moj strah. Strah je dolazio od predosećaja da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem čvrstog i plitkog dna kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

To je bio početak knjige „Dedalove sobe“, čije sam nastajanje detaljnije opisala u predgovoru za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca. Odatle potiče i ideja za naslov kojim bih objedinila tri pojedinačna dela: „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“. Bez obzira na to koliko se put ka Suncu činio pravolinijiskim, ja sam oduvek smatrala, posmatrano simbolički, da je put ka Suncu nalik putovanju po lavirintu (neću napisati kroz lavirint jer to podrazumeva probijati se pravolinijski, a ne lutati i kružiti).

U nastavku slede odlomci iz tri pojedinačne knjige koji se mogu postaviti, razmatrati i doživljavati uporedo sa delima koja su bila trag po snegu, krhka inspiracija, divljenje pre početka pisanja koje se, ipak, zadržalo i učinilo da iz estetskog zadovoljstva preraste u inspiraciju, vizuelni predložak koji je trebalo prevesti posredstvom reči.

*

Slika žene pred Suncem koje ne zna se da li zalazi ili se uznosi (da li je suton ili sviće) nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila uz mene, u mom unutrašnjem pejsažu. Ženska prilika pred Suncem, čija je simbolika snažna, a dodatno naglašena stazom i stenom, morala je uticati na to da napišem sledeće stihove:

„Zašto gledaš put horizonta i ćutiš?“

„Dižući glavu
Sunce opet iz zemlje bi izranjalo –
Ali ti svetlosti, gde si ti?

Izneverena pitanje bi predelu
kao sebe oko Sunca
ti iznova uzvraćala.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 19-21)

*

Fotografija Edvarda Stajhena iz 1904. godine, jednostavno nazvana „Jezero“, uporediva je sa kadrom iz filma „Persona“ Ingmara Bergmana. Dvojnost koja je, zapravo, jedan glas, svetlost i senka, isto kao i u mojoj zbirci gde dva lirska subjekta zapravo jesu jedan. Pesnik, onaj koji piše božanstvu, na taj način ga stvarajući, jeste samo to božanstvo. Pesnici su stvorili bogove, mitovi su naša prva poezija. Kada se jezero, često pominjan prirodni predeo u kontekstu mitologije koja se vezuje za Hada i Persefonu, transponuje u reči, dobiju se sledećio stihovi:

Breze su spavale
dok spuštalo se nebo.

Svetlost se
kroz naprsline krošnji
topila.

Na tlu gustih mirisa
bela kolonada umora – (Pisma Persefoni, Pismo „Drvo“, str. 70)

 

Zrake između vrba
prstima sanjaš.

Jezera tiha
između dlanova skupljaš.

Sve na slez je mirisalo. – (Pisma Persefoni, pismo „Drvo“, str. 71)

855f2230020fa617e3fd3eeeaca7a6a9

*

Slikarstvo Pompeja oduvek je, a krajnje nezavisno od studija istorije umetnosti, bilo polazna osnova mog unutrašnjeg pejsaža. Ono, zahvaljujući bojama, ali i neodredivosti prikazanih radnji, evocira neodredive utiske a verovatno zahvaljujući nepostojanosti perspektive. Bitno je stvarati narative posmatrajući jednu ili više slika. Posmatranje umetnosti treba da postane, isto kao i kritika, umetnost po sebi. Sledi odlomak iz knjige „Dedalove sobe“.

Još uvek je noć, ali na izmaku, uskoro će svanuti. Sestra i ja idemo uzbrdo ulicom, brzim korakom, bežimo da ne bi bile viđene. Ona mi bezvoljno pomaže, napeta je, daje mi ključ i odlazi. Ne želi da učestvuje u svemu tome.

Razdanilo se, ali nema Sunca. Trčim da me ne bi videlo. Penjem se na drvo i krijem se tako što se razapinjem jednom rukom za jednu granu, drugom za susednu. Položaj je neizdrživ, telo mi je teško, boli me. Ono baš tuda sporo prolazi.

Kad sam pomislila da će konačno otići, baš tad podiglo je glavu, prepoznalo me je, videlo je krajeve mojih prstiju sa druge strane. Tada, ja sam pala, grebući telo, lomeći se kroz granje. Ipak, uspela sam da vidim ulaz. Nisu to bila vrata, već mali prozor sa visoko uzdignute terase.

Dok sam se krila tu je bila jedna žena koja je čuvala svoje dete, ali ja sam se čudila tome. Ona nema dece. U parku, nadgledala je svoju ćerku dok se mala igrala. Čula sam je, grdila me je, prebacivala mi zbog traženja, zbog bežanja. Ona me je odala. (Dedalove sobe, I deo, str. 111)

13235819_948825691901269_1071827880_n

*

Bilo je i muzičkih uticaja. Poetska kompozicija Erika Satija i sama je inspirisana kritskim mitom, ubijenom kraljicom, čudovištem, Arijadnom. Slušajući nju, ja kao da popijem neko osvežavajuće piće, posle čitavog dana provedenog na 38 stepeni. Ona zvuči nalik limunadi u koju su ubačene dve kugle sladoleda od vanile. Gastronomska poređenja nemaju pežorativan odnos prema delu, već upućuju na čulnost koju nešto apstraktno, poput nota koje evociraju hladne kamene kiklopske zidove lavirinta, može proizvesti. Evo odlomka iz knjige „Dedalove sobe“:

I soba
Bila je puna peska.

II soba
Bila je puna plitke vode.

III soba
Bila je puna zaborava. Polomljeni ćupovi dali su joj boju i svi likovi po njima iscrtani svoje su darove položili – štit i novčiće.

IV soba
Naslage svetlosti, sloj nad slojem.

V soba
Dok prolazili smokroz ovu sobu, plutali smo.

VI soba
Ovde su korali, u korenu svojih čvorova, čuvali putokaze klupka.

VII soba
Ovde padao je sneg, nežni vitraži pahuljica. (Dedalove sobe, I deo, str. 115)

 

*

Ako je boja Persefoninih pejsaža bela, to je zato što je ona najudaljenija od Sunca, ona je u predelu inja i zato je knjiga „Pisma Persefoni“ prva u okviru trilogije. Zatim, sledi „Herbarijum“ gde si kentaurovi pejsaži drugačije teksture, boje i zvuka.

Osluškujem. Tinja kao plamen zvuk u daljini, to Sunce u pećinu mora gnjuri. U doba sutona, mekog kao čežnjive oči grožđa, ko će čuti glasove lovaca?

Pećina njih očekivala je. Bili su na horizontu. Nebo nad njima, još uvek okean bez korala. Crtali su zajedno, dogovorom raspoređujući linije i boju. Svod pećine na svoja sazvežđa strpljivo je čekao.

Za predele kojima hodali su, danima tražeći položaje, uvek bi govorili: „Dobro je, dovoljno je.“

Luk odavao streli iznova bi tajnu da nema krajnjeg horizonta i da onaj do koga ona dosegne svoje neophodno putovanje nije poslednji. Iza njega drugi, i širi, svoju prazninu propinje. (Herbarijum, str. 97)

*

Priviđenja, kjaroskuro i sfumato vizije hoda po ivici, po granici, po horizontu. To je put koji vodi do kapije Sunca. Deo koji sledi uporediv je sa slikom ispod, koja je deo neke stare reprodukcije, slike naslikane od strane nepoznatog amatera, a koju sam ja dobila na poklon. Pesmu Lise Žerar „See the Sun“, takođe, dobila sma na poklon. Uvek je potreban drugi da bismo sebe prepoznali i (raz)otkrili.

Iza Sunca stići ćeš, i parče prezrele dinje ti ćeš odgristi. Tama nad pučinom otvaraće se, horizont će se rascepiti kao prsti kad otvaraju šljivu. Nad čistom vodom koju ni stado ni zveri nisu otkrili, na čiju površinu još nije pala kap snega, ni borova iglica, nad vodom koja neće prepoznati lice, ti otkrivaćeš.

Vidiš li vatru sutona kako rađa se iz školjke mora, krošnje plodova nebom kako granaju promene. Vidiš li beskraj neba, grimizni obronak koji tone da bi kipu muziku otkrio, tajni reč poklonio i kamenčićima pozlatu.

Vidiš li šumu tamu kako trpi, svežinu dana iza mokre kore. Vidiš li suncokrete kako uspravljaju vratove. Na zemlji sada sve se menja.

Vidiš li dane za nama što su, kad sedeli smo na obali, biljkama imena dajući, za štit grejući vatru, iščekujući druge da sa nama oko plamena krug načine.

Vidiš li kako učio sam te pogrešno jer sada i ja oblike od senki i vlage stvaram. Kao pelin gorak zrak vraća se, nevešto cure kapi minerala.

Zar sve, zar sve bilo je samo razlivanje nevinosti nad glavama psa? (Herbarijum, str. 104)

Slika - Sunce iza trski

Horizont tih je bio
dok po njemu hodajući
stopala tvoja prozirna
stihove vodama iza Sunca
treptanjem su sricala.

Natrulog voća miris
skrivenim pupoljcima zraka
te vode tebi su darivale
a ti si kao biljku svoju
udisanjem njih ljuštila.

I padale svuda
po predelu su tvom
stare i smežurane kore nara
koje preobraziti se neće
u himne povratku. – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 23)

 

 

*

Ja sam fotograf-amater. Fotografije su moj vizuelni dnevnik, narativ o izgubljenom vremenu koje održavam budnim, u večnosti zaustavljenog trenutka. Pišući ovu knjiga, ja sam zaista bila u pejsažima koje sam napisala, a svuda oko sebe bi ih i pronalazila. Tako sam analognim fotoaparatom 2010. godine načinila ove fotografije koje su vizuelni pandan napisanom.

Da plavište u voćnjak sraste.

Da kestenje u vodu palo
oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
pod jedan bagrem čučnu.

Da jabuke pod drvetom gnjile
zamirišu zimskim vrtom. – (Pisma Persefoni, pismo „Plavišta“, str. 79)

13262123_948874568563048_1910576867_o

*

Knjiga „Herbarijum“ mogla se zvati i entuzijazam. Pokušala sam da to, u velikoj meri apstraktno i neodredivo osećanje uma, prevedem posredstvom jezika na čulni i konkretni oblik, predmet, pejsaž. Druga ambicija bila mi je da misao, misao kao takvu, ne sadržaj misli, već misao kao ćup, oblikovanu poput bokova boginje i praznu poput prvog jutra, dotaknem rečima.

K obalama sam putovao duž polja, između brda, pored jezera i maslinjaka, puteva lovorovim mirisima potčinjenih. Obalama, arhipelazima, hridima ruke sam širio, kao oči protegnute entuzijazmom svetlosti. (Herbarijum, str. 93)

Najavljujući tuzi uobličenje, ne spoznajući kojim stazama, stihovi stizali do mene bi, kao zrak do kapi. Pod krošnjom, strelu iz rane vadeći, anjao sam slamu Sunca iz vode što bi da izroni. (Herbarijum, str. 94)

Misao sa mokrom korom srasla (Herbarijum, str. 95)

Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna, kao oklop puža zagledana u spor put kojim je hodala, predelom po koži ljušture joj iscrtanim. (Herbarijum, str. 96)

Kentaur

*

U centru lavirinta je Minotaur. Međutim, bilo je i predstava koje su u centar lavirinta smeštale kentaure. Junak moje knjige nije bilo koji kentaur, već učitelj najvećih grčkih junaka, onaj po kome je sazvežđe dobilo ime: Hiron. On nema negativnih konotacija u okviru mitološkog sistema. Otuda kentaur kao zaštitni znak mnogih izdavača i kulturnih institucija, kulture uopšte. On je uvek sa knjigom. Ja sam istu doživela kao herbarijum. Hiron je bio prvi lekar, učitelj kasnijeg zaštnika lekara, Asklepija. Prvi lekari morali su lečiti biljem, otuda herbarijum. Ima i otrovnih biljaka, podjednako koliko i lekovitih, a kentaurova sudbina tu ironičnu dvojnost naročito ističe. Toliko o inspiraciji. Detaljnije o knjizi možete čitati u pogovoru knjige, kao i u prvom tekstu objavljenom povodom izlaska iz štampe.

Slika - Kentaur u lavirintu