Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca i kakav je značaj njegove simbolike.

Kada posmatramo Sunce čini se da ono našu misao odvodi iza. Krećući se ka Suncu sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat predvečerja, slika je i stanje duge tišine. Tišina je izuzetno bitna za moju ličnu mitologiju.

Zašto pisanje, stvaranje simbola, značenja i stvarnosti posredstvom reči ne bi bilo poput posmatranja Sunca? Uvek postoji ta razdražljiva želja da se ode iza.

*

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca, ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil, ali ispostavilo se da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali, i da smo plivajući zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, kroz redak mulj. U njemu su sedeli ljudi koji su izgledali kao crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikl je pedalama grebao moje gležnjeve, pas je cvileo od umora. Bilo me je strah jer sam predosećala da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem tla kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

Odatle potiče ideja za naslov. Njim sam objedinila tri pojedinačne knjige koje su nastajale u periodu od sedam godina: „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

U nastavku slede odlomci koji se mogu doživljavati uporedo sa delima koja su bila inspiracija.

*

Slika žene pred Suncem koje sviće ili koje zalazi nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila deo mog „unutrašnjeg pejzaža“. Ženska prilika pred Suncem morala je uticati da napišem sledeće stihove:

„Zašto gledaš put horizonta i ćutiš?“

„Dižući glavu
Sunce opet iz zemlje bi izranjalo –
Ali ti svetlosti, gde si ti?

Izneverena pitanje bi predelu
kao sebe oko Sunca
ti iznova uzvraćala.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 19-21)

Kaspar David Fridrih, „Žena pred izlazećim/zalazećim Suncem“, 1818.

*

Fotografija Edvarda Stajhena iz 1904. godine, jednostavno nazvana Jezero, uporediva je sa kadrom iz filma Persona Ingmara Bergmana. U mojoj knjizi „Pisma Persefoni“ dva lirska subjekta zapravo su jedan. Kada se slika jezera, čest prirodni predeo u kontekstu mitologije o Hadu i Persefoni, transponuje u reči, dobiju se sledeći stihovi:

Zrake između vrba
prstima sanjaš.

Jezera tiha
između dlanova skupljaš.

Sve na slez je mirisalo. – (Pisma Persefoni, pismo „Drvo“, str. 71)

Edvard Stajhen, „Bara – Mesečina“, 1904.

855f2230020fa617e3fd3eeeaca7a6a9

Kadar iz filma „Persona“ Ingmara Bergmana

*

Bilo je i muzičkih uticaja. Kompozicije Erika Satija inspirisane su kritskim mitom, lavirintom, Minotaurom, Arijadnom. Note tih dela evociraju hladne kamene kiklopske zidove lavirinta. Evo odlomka iz knjige „Dedalove sobe“ čiji deo radnje se zbiva u napuštenom lavirintu.

I soba
Bila je puna peska.

II soba
Bila je puna plitke vode.

III soba
Bila je puna zaborava. Polomljeni ćupovi dali su joj boju i svi likovi po njima iscrtani svoje su darove položili – štit i novčiće.

IV soba
Naslage svetlosti, sloj nad slojem.

V soba
Dok prolazili smokroz ovu sobu, plutali smo.

VI soba
Ovde su korali, u korenu svojih čvorova, čuvali putokaze klupka.

VII soba
Ovde padao je sneg, nežni vitraži pahuljica. (Dedalove sobe, I deo, str. 115)

 

*

Ako je boja Persefoninih pejsaža bela, to je zato što je ona najudaljenija od Sunca, ona je u predelu inja i zato je knjiga „Pisma Persefoni“ prva u okviru trilogije. Zatim, sledi „Herbarijum“ gde si kentaurovi pejsaži drugačije teksture, boje i zvuka.

Osluškujem. Tinja kao plamen zvuk u daljini, to Sunce u pećinu mora gnjuri. U doba sutona, mekog kao čežnjive oči grožđa, ko će čuti glasove lovaca?

Pećina njih očekivala je. Bili su na horizontu. Nebo nad njima, još uvek okean bez korala. Crtali su zajedno, dogovorom raspoređujući linije i boju. Svod pećine na svoja sazvežđa strpljivo je čekao.

Za predele kojima hodali su, danima tražeći položaje, uvek bi govorili: „Dobro je, dovoljno je.“

Luk odavao streli iznova bi tajnu da nema krajnjeg horizonta i da onaj do koga ona dosegne svoje neophodno putovanje nije poslednji. Iza njega drugi, i širi, svoju prazninu propinje. (Herbarijum, str. 97)

*

Deo koji sledi uporediv je sa slikom ispod, koja je deo neke stare reprodukcije.

Iza Sunca stići ćeš, i parče prezrele dinje ti ćeš odgristi. Tama nad pučinom otvaraće se, horizont će se rascepiti kao prsti kad otvaraju šljivu. Nad čistom vodom koju ni stado ni zveri nisu otkrili, na čiju površinu još nije pala kap snega, ni borova iglica, nad vodom koja neće prepoznati lice, ti otkrivaćeš.

Vidiš li vatru sutona kako rađa se iz školjke mora, krošnje plodova nebom kako granaju promene. Vidiš li beskraj neba, grimizni obronak koji tone da bi kipu muziku otkrio, tajni reč poklonio i kamenčićima pozlatu.

Vidiš li šumu tamu kako trpi, svežinu dana iza mokre kore. Vidiš li suncokrete kako uspravljaju vratove. Na zemlji sada sve se menja.

Vidiš li dane za nama što su, kad sedeli smo na obali, biljkama imena dajući, za štit grejući vatru, iščekujući druge da sa nama oko plamena krug načine.

Vidiš li kako učio sam te pogrešno jer sada i ja oblike od senki i vlage stvaram. Kao pelin gorak zrak vraća se, nevešto cure kapi minerala.

Zar sve, zar sve bilo je samo razlivanje nevinosti nad glavama psa? (Herbarijum, str. 104)

Slika - Sunce iza trski

Rad nepoznatog amatera. Slika malog formata pronađena na buvljoj pijaci

Horizont tih je bio
dok po njemu hodajući
stopala tvoja prozirna
stihove vodama iza Sunca
treptanjem su sricala.

Natrulog voća miris
skrivenim pupoljcima zraka
te vode tebi su darivale
a ti si kao biljku svoju
udisanjem njih ljuštila.

I padale svuda
po predelu su tvom
stare i smežurane kore nara
koje preobraziti se neće
u himne povratku. – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 23)

Pesmu Lise Žerar See the Sun, takođe, ističem kao inspiraciju.

 

 

 

 

*

Svuda oko sebe bih pronalazila pejzaže o kojima sam pisala. Tako sam analognim fotoaparatom 2010. godine načinila ove fotografije koje su vizuelni pandan napisanom.

Da plavište u voćnjak sraste.

Da kestenje u vodu palo
oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
pod jedan bagrem čučnu.

Da jabuke pod drvetom gnjile
zamirišu zimskim vrtom. – (Pisma Persefoni, pismo „Plavišta“, str. 79)

13262123_948874568563048_1910576867_o

Fotografija: Ana Arp, 2010.

*

Knjiga „Herbarijum“ mogla se zvati i „Entuzijazam“. Pokušala sam da to, u velikoj meri apstraktno i neodredivo osećanje, prevedem posredstvom jezika na čulni i konkretni oblik. Druga ambicija bila mi je da misao, misao kao takvu, ne sadržaj misli, već misao kao ćup, praznu poput prvog jutra, dotaknem rečima. Ona je zato u svom većem delu apstraktna.

K obalama sam putovao duž polja, između brda, pored jezera i maslinjaka, puteva lovorovim mirisima potčinjenih. Obalama, arhipelazima, hridima ruke sam širio, kao oči protegnute entuzijazmom svetlosti. (Herbarijum, str. 93)

Najavljujući tuzi uobličenje, ne spoznajući kojim stazama, stihovi stizali do mene bi, kao zrak do kapi. Pod krošnjom, strelu iz rane vadeći, anjao sam slamu Sunca iz vode što bi da izroni. (Herbarijum, str. 94)

Misao sa mokrom korom srasla (Herbarijum, str. 95)

Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna, kao oklop puža zagledana u spor put kojim je hodala, predelom po koži ljušture joj iscrtanim. (Herbarijum, str. 96)

Salvador Dali, „Kentaur“, 1950.

*

U centru lavirinta je Minotaur. Međutim, bilo je i predstava koje su u centar lavirinta smeštale kentaure. Junak moje knjige „Herbarijum“ nije bilo koji kentaur, već učitelj najvećih grčkih junaka, onaj po kome je jedno sazvežđe dobilo ime: Hiron. Otuda kentaur kao zaštitni znak mnogih izdavačkih kuća i kulturnih institucija, kulture uopšte. On je uvek sa knjigom u ruci. Ja sam knjigu koju on drži u ruci na tim likovnim prikazima doživela kao herbarijum. Hiron je bio prvi lekar. Prvi lekari morali su lečiti biljem, otuda herbarijum. Ima i otrovnih biljaka, podjednako koliko i lekovitih, a kentaurova sudbina tu ironičnu dvojnost naročito ističe.

Detaljnije o knjizi možete čitati u pogovoru knjige. 

Za tri kolažne slike s početka teksta zaslužan je Siniša Lekić.

Kentaur u lavirintu. Ilustracija iz časopisa „Delo“, temat posvećen lavirintima