Mračne, seksualne pesme iskustva su autentični glas romantizma. A on nas vodi do Emili Dikinson, najvećeg ženskog pesnika.
Premda manje melodična od Sapfo, Dikinsonova u konceptualnom smislu poseduje veću širinu, jer je ona asimilirala dva milenijuma zapadnjačkog iskustva više. Nijedan značajan pisac u istoriji književnosti nije bio tako pogrešno shvatan. Ignorisana u svome vremenu, u doba svoje renesanse ona je sentimentalizovana.
Užasavajući i okrutni sadržaji njenih pesama se ublažavaju ili potiskuju. Emili Dikinson je ženski de Sad, a njene pesme zatvorski snovi samoutamničenog, sadomazohističkog sanjara. Kad bude stavljena rame uz rame sa Danteom i Bodlerom, njen varvarizam i satanski činovi volje postaće blistavo očigledni.
Osnovna obeležja stila Emili Dikinson su izvanredna zgusnutost i zagonetne elipse. Metrika protestantskih himni izvitoperena je i deformisana pod uticajem zapanjujuće energije. Reči su zbijane u redove takvom snagom da se sintaksa lomi i urušava. Odnos forme prema sadržaju je agresivan i drakonski. Ovakva struktura steže i stiska reči poput mengela. Pesme podrhtavaju pod snažnim naletima protivrečnosti. Poezija Dikinsonove podseća na sobu iz Poove priče Jama i klatno čiji se zidovi primiču, mučilište i poprište krajnosti. Nalazimo se u utrobnoj grobnici dekadentnog zatvorenog prostora.
Poput pesnika metafizičara, ona nalazi svoje metafore u mehaničkim i kućnim radnjama kao što su potkivanje, tesanje, kuvanje, šivenje. Umetničke analogije mozga probodenog komadom drveta kod Dikinsonove, paganske su ili katoličke: brutalna ubistva na bojnom polju iz Ilijade ili Mantenjin Sveti Sebastijan koga je strela probola od brade do temena. Njene metafore podsećaju na mučenja iz 120 dana Sodome, u kojima Sad zabada smrtonosna sečiva, koplja i bodeže u svaki telesni otvor.
Pesnikinja više voli reč „mozak“ od reči „um“. Ona odmerava mozak slično kupcu koji bira kupus na pijaci.
Ako mi poklopac s glave ikada
Spadne i mozak pusti vani
Drug će otići gdje pripada
Bez ikakvog miga s moje strane
Lobanja je otvorena, poput kutije za keks. Mozak, muški intelekt, beži kao kanarinac iz kaveza ili svitac iz tegle. Vidimo kasnoromantičarsku pobunu dela protiv celine, mozak koji odvažno napušta svog gospodara, poput Gogoljevog nosa ili Gotjeovog mumificiranog stopala.
Mozak može da bude i prazan prostor koji odjekuje:
Osjetih Pogreb, u svom Mozgu
A Žalobnici uzvrzmani
Gaze – i gaze – sve dok ne bi
Ko da moj Um se probi vani
Ova parada ljudi koji hodaju gore-dole poput bučnih suseda sa gornjeg sprata jeste pogrebna povorka misli hladnog otrežnjenja. To je takođe i pulsiranje romantičarskog samoopterećujućeg srca. Ovde primećujem dvojaki uticaj Poa: uticaj kuće-grobnice u obliku lobanje iz Kuće Aerovih, i zlokobne pulsirajuće odaje iz Izdajničkog srca.
Dosta o mozgovima, prelazimo na pluća.
Na Srcu mala pijavica
U plućima, cepka
Čep izvađen iz arterije
Spominju se retko
Ova pijavica nije medicinsko sredstvo za puštanje krvi već septična rana, unutrašnji parazit. Ovo je sadovski stenogram Dikinsonove koji opisuje uvek prisutnu nelagodnost, nevidljivu ranu koja krvari, poput čira izazvanog stresom. Njen predak je probodena jetra Prometeja. Ali ova scena patnje je domaća, a ne uzvišena. Pijavica je nebeski crv, rođaka zmije iz rajskog vrta. Bolest na koju se pesnikinja žali više je hronična nego akutna, dosadna boljka lišena uzvienosti razvijenog romantizma.
Što se tiče arterije iz koje je izvađen čep, Dikinsonova slika telo koje puca poput probušenog bureta iz koga silovito šiklja crveni mlaz. Cepka u plućima je još jedan njen primer šrapnela zarivenih u meso. Malo je verovatno da je ta cepka dosepla u pluća putem udisaja – premda nema te halucinacije koju možemo da odbacimo kada govorimo o poeziji Emili Dikinson!
Probadanje je metafora koja kod Emili Dikinson označava smrtnost:
Samo jedan Šaraf Mesa
Je sve što Dušu drži
Inkarnacija je mučenje. Duša je, poput grčke krilate psihe, leptir proboden čiodom. Okrutni kolekcionar leptira je, možemo pretpostaviti, Bog. Ova metafora podseća na Marijino srce probodeno mačevims drdam bolova ili srce svete Tereze koje treperi pod udarom anđeoske strele. To je Berdslijeva čestitka za Dan zaljubljenih, praznični simbolizam koji je prisutan kada Dikinsonova o jednoj prijateljici kaže: „Najveće Žensko Srce i Strelu može da primi“.
Pesnikinja ne samo da tretira telo kao jastuče za igle on, takođe, i jastuče za igle tretira kao telo. Ona govori o bolu što privija se blago
Ko igle što dame ubadaju nežno
U obraze jastučića
Da stoje na mestu
Kada šiju ili vezu, žene ubadaju igle u jastučiće na koje naslanjaju ruke. Ako taj ručni rad liči na čitanje knjige, onda je igla traka kojom beležimo mesto u knjizi. Antropomorfizam ovde zlobno pretvara jastučiće u osetljiva bića okruglih obraščića, poput trbušastog pudinga koji Alisa pokušava da iseče. Ova strofa jasno pokazuje kako u sadomazohizmu Dikinsonove ima perverznog samozadovoljstva. Ona pretvara dame u sadiste koji okrutno zabadaju igle u obraze. Provirujemo u još jedan okrugli, zatvoreni prostorženskog solipsizma, kaou Blejkovoj Bolnoj ruži ili Engrovom Turskom kupatilu. Ove iglice su bodlje u zatvorenoj bašti zemaljskih uživanja.
Još jedan primer seksa i nasilja kod Dikinsonove:
Reči je ljupke sipala
Što sjale su kao nož
A svaka od njih otkrije Nerv
Ili prevrne kost
Žena, koja deluje zastrašujuće – pretpostavimo da je lepa i mlada – stoji pred nama, usta punih bodljikavog escajga, sa dugim zubima. Ona izbacuje oštre primedbe koje smatram simptomatičnim u agresivnom zapadnjačkom govoru. Istovremeno ljupka i okrutna, ovaj pribrani hermafrodit zabavlja se nekom vrstom naučne hirurgije, otkrivajući nerve i prevrćući kosti – erotičan izbor reči. Prevrtati kosti znači razbacivati ih okolo, kao kada meamo salatu. I tako vidimo kosti kako plove vazduhom na krilima razgovora. Jesmo li mi to u nekakvom društvenom cirkusu? Žongler, bacač noževa i ukrotitelj lavova spojili su svoje tačke u impresivno trojstvo.
Ja ovde imam strelu
Ljubeći ruku koja je šalje
Ja i oštricu obožavam
Ta strela je verovatno pismo koje je zadalo bol. Vadeći projektil iz svoga tela i proučavajući ga s ljubavlju, pesnikinja podseća na mučenicu koja grli oružje kojim će biti pogubljena, poput svetog Lorensa koji se naslanja na svoje rešetke. Ikonografija patnje Emili Dikinson, sa svojim seksualizovanjem zadovoljstva i bola, vodi strogi američki protestantizam ka katoličanstvu. Njena poezija podseća na kasnu fazu renesanse. Metafizička poezija je antipuritanski barokni stil, italijanski po svojoj strastvenosti i teatralnosti.
Pesnikinja voli simbolične poze u kojima drži neko oružje u ruci. Oživljavanje
Uskraćene sreće
Donosi blaženstvo slično ubistvu
Svemoćno – Oštro
Nećemo baciti taj bodež
Jer volimo tu ranu
Što bodež je čuva
Bodež je sigurno neko pismo, ili sećanje na pismo, a uskraćena sreća željna poseta koja se u njemu otkazuje. Sa bodežom u ruci, pesnikinja posmatra stigmatu svog privatnog kulta. „Voleti ranu“ u samoći je očigledno autoerotičan čin. Ova pesma ima atmosferu francuske dekadencije: i Bodler kaže „Ja sam rana i nož!“ A šta je sa ubistvom koje je slično „blaženstvu“? Dikinsonova je u svojoj sadovskoj fazi, krvavo-crvenom mesecu seksualne volje.
Tvrdim da poezija Emili Dikinson predstavlja zatvoreni sistem seksualnih referenci i da su mnoge sladunjave pesme smišljene kao protivteža onima koje govore o nasilju i patnji. Čak i u najboljim kritikama Emili DIkinson je potcenjena. Ona je strašna. Okrenuti se njoj, neposredno nakon Dantea, Spensera, Blejka i Bodlera, znali videtinjen sadomazohizam kao očigledan i napadan. Dikinsonova je homoseksualni kultista koji se oblači u crnu kožu i lance da bi ideju muževnosti učinila agresivno vidljivom. U svom tajnom unutrašnjem životu, ova stidljiva viktorijanska usedelica bila je muški genije i vizionarski sadista, fiktivna seksualna persona ogromne snage.
Emili Dikinson i Volt Vitmen, na prvi pogled tako različiti, su kasnoromantičarski saveznici koji ne žele i ne mogu da nađu partnera. Oboje su homoseksualni voajeri koji teže seksualnoj sveobuhvatnosti. Oboje su perverzni kanibali tuđih identiteta, Vitman sa svojim pohlepnim samonadimanjem i nasilnim upadima u odajeusnulih i bolesnih, Dikinsonova sa svojim ritualističkim izjavama saučešća i varljivim interesovanjem za smrt.
Voajerizam, vampirizam, nekrofilija, lezbijstvo, sadomazohizam, seksualni nadrealizam: madam de Sad iz Amhersta još uvek čeka da je njeni čitaoci upoznaju.
Izvor: Kamil Palja, Seksualne persone. Umetnost i dekadencija od Nefertiti do Emili Dikinson, prevela Aleksandra Čabraja, Zepter Book World, Beograd, 2001.
Slika: Hajnrih Fisli (Henri Fjuzeli), Poludela Kejt, 1806.
A . A . A 