Rano sam ustala, povela psa
I otišla do mora
Sirene s njegovog dna
Došle su da me pozdraveFregate nad njima pružile su
Svoje konopce poput ruku
Verujući da sam miš
Nasukan na peskuNisam se micala sve dok mi plima
Nije prekrila cipele
I kecelju – i pojas
I prešla preko prslukaI pretila da će me progutati
Baš kao da sam rosa
Na laticama maslačka
Tek onda sam se pokrenulaA plima – ona me je pratila – tik uz mene bila
Osetila sam njenu srebrnu štiklu
Za petama – a onda mi je cipele
Prekrila biserimaSve dok se nismo sreli kod Utvrđenja
Tamo gde ono nikog nije znalo
I kolutajući snažno pogledima
Uperenim k meni – More se povukloPrevod Ana Arp
Emili Dikinson je svoju pesmu, imenovanu prema prvom stihu – I started Early – Took my Dog – napisala 1862, odnosno u svojoj trideset drugoj godini. Pesma je jednostavna, prožeta svežinom ranog jutara i njegove tišine, prvenstveno zbog slika koje sadrži, kao i tona kojim je predočena čitaocu. Tišina nije nečujna, ona ne podrazumeva nepomičnost. Kroz nju se, poput plime, talasa i kolutanja vode u mestu, ogleda dinamika koja se uvek različito manifestuje.
Lirska junakinja ove pesme odlazi sa svojim psom do obale mora. Sa svakodnevnog bivamo uvedeni u svet mašte sasvim iznenada. Taj brzi prelazak sinhronizovan je sa kretanjem vode. Junakinja nam kazuje da su morske sirene izronile iz dubina kako bi ju posmatrale. Dakle, junakinja sa psom na obali je posmatrana, ona je u pasivu, iako nam – iz njene pripovedačke perspektive – deluje da ona gleda u sirene. Zatim, sa folklornih i mitoloških bića, čija je konotacija i simbolička sadržajnost prepunjena značenjima, lirski subjekt prelazi na neživo, veliko i stvoreno – na brodove. Tela brodova i tela mornara su pod vodom, u plavoj grobnici pred njom. No, oni oživljavaju, i poput oktopoda pružaju k njoj pipke – brodski kanap – fregate žele da joj pomognu, doživljavaju je poput nasukanog miša. Junakinja – ili njen ego – zna da su ruke koje se k njoj pružaju manipulativna opsena, i da je prihvatanje njih – karta u jednom pravcu. Ona je tog jutra krenula na svoje radijusom ograničeno putovanje. No, ma kakva putovanja bila, i ma koliko kratka, ona uvek podrazumevaju iskušenja.
Sa sirena, zavodnica i seksualnih razvratnica mora, kao i mornara koji su nekada bili posada fregata koje je snaga mora progutala i u svoj nepregledni ambis apsorbovala, lirska junakinja spušta pogled. Umesto pravo, ona po prvi put pogleda dole, i vidi da je još jedno iskušenje pred njom. Odolela je pesmi sirena, koje su došle da ju pozdrave, odolela je zovu fregata punih muškaraca, ali ostaje joj da se otrgne plimi koja ide k njoj, kvasi joj cipele, „posipajući ih biserima“, dakle – različitim beneficijama i darovima ukoliko joj se prepusti.
Plima je brža i snažnija, prekriva joj cipele, kecelju, prsluk – stopala, noge, grudi. Snaga pred njom je golema – lirska junakinja sebe, u ime onih koji je vide, poredi sa mišem, a posle i sa maslačkom. Tek kada joj je plima prešla iznad grudi – dakle, ostalo je samo još potopiti glavu (ego, racio) – junakinja odlučuje da se konačno pokrene. Ona beži sa mesta na kome je, dok ju plima bespoštedno prati. Ona joj čuje bat, taj zvuk je poput srebrne cokule koja odzvanja kaldrmom tokom odlučne potrage žandarma za prestupnikom.
U srpskom jeziku imenica „plima“ je ženskog roda dok je imenica „more“ srednjeg. U engleskom jeziku imenice nemaju rod, neutralne su, ali u poslednje dve strofe ove pesme – što je najbolje vidljivo kada se pesma čita u originalu – kada želi da kaže „more“ odnosno „plima“ – pesnikinja upotrebljava zamenicu „He“ (on) koju piše velikim slovom. U prevodu se ne može za plimu reći „on“, dok u originalu tako stoji. To onda mora uticati na naše tumačenje jer nam je stavljeno do znanja da kada govori o moru i plimi, junakinja smatra da je reč o nečemu što se izjednačava sa muškim rodom.
And made as He would eat me up –
And He – He followed – close behind –
I felt His Silver HeelNo One He seemed to know
Najzad, plima – koja je izjednačena sa morem – odustaje od devojke, povlači se onda kada se „njih dvoje“ sretnu kod „Utvrđenja“ (Solid Town), onda kada iz prirodnog okruženja pređu u prostor ljudi, u prostor civilizacije koja je nastala u okršaju, u pokoravanju i savlađivanju prirode. No, ona, čini se, vreba, ta borba, to nadmetanje, uzmicanje i napadanje, baš poput plime, nikada nije stvarno okončano. Hirošigeovski talas pred Kulom, koju ja volim da zamišljam kao svetionik, uzmiče, povlači se. Devojka može da odahne.
Ovu pesmu tumačim kao snažnu iracionalnu i nerešenu borbu ega i ida, svesnog i podsvesnog, straha i želje. Junakinja je povela psa sa sobom koji se posle prvobitne naznake gubi iz našeg vida, mi ne saznajemo šta se sa njim zbilo. Pas je njen saputnik i prijatelj. More, sa iracionalnom snagom svog obilja, emocija i zova prepuštanja, nudi različite pojave koje joj mogu praviti društvo, i koje lirska junakinja zapanjeno posmatra, sve dok joj voda ne dođe do grla. Do kraja ne saznajemo je li povela psa sa sobom bežeći i gde je on nestao?
Nije obavezujuće ovu pesmu tumačiti u ovom ključu. Međutim, ukoliko imamo u vidu snažnu simboličku podtekstualnost pesama Emili Dikinson, neće nam biti teško da razumemo da ispod te „jutarnje“ glazure, postoji jedan mnogo potisnutiji sloj značenja. Ovo nije jedina pesma koja je izrazito narativna, koja priča konkretnu priču čija je lirska protagonistkinja iznenada krenula na putovanje. U pesmi Jer po smrt poći nisam mogla junakinja ima isto tako zanimljivog saputnika (link).
Za ovu priliku prevela sam tumačenu pesmu, ali lišivši je metričkog obrasca u kome je prvobitno data, i oslobođenu rime, baš kao što se i junakinja po osećanju (zadovoljstva) plime tako lako oslobađa svoje kecelje, cipela, grudnjaka.
Pesmu u originalu možete čitati ovde
Slika: Pjero di Kozimo, Satirov žal nad Nimfom, 1495.
A . A . A 