Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (prvi odlomak)

Pitate da li su vaši stihovi dobri. Pitate mene. Prethodno ste pitali i druge. Vi ih šaljete časopisima. Upoređujete ih sa drugim pesmama i uzrujavate se kad izvesna uredništva odbiju vaše pokušaje. E pa (kada ste mi već dozvolili da Vam dajem savete), ja vas molim da se svega toga okanite. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (drugi odlomak)

A ovde odmah da dodam jednu molbu: čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, – to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Nastavite sa čitanjem

Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (prvi odlomak)

Rainer Maria Rilke on the balcony at Muzot.

Ne mogu spavati pri otvorenom prozoru. Tramvaji jure zvoneći mojom sobom. Automobili prelaze preko mene. Netko je zalupio vratima. Negdje pada staklo prozora zvečeći, čujem grohot velikih krhotina, mali se komadići smijulje. Tada nenadano prigušen, mukli topot s druge strane, iz unutrašnjosti kuće. Netko se uspinje uza stepenice. Nastavite sa čitanjem

Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (drugi odlomak)

 

Čini mi se, valjalo bi početi nešto da radim, sada, kada učim gledati. Dvadeset i osam mi je godina i ništa još nisam napisao. Da ponovimo: napisao sam studiju o Karpaču, koja je loša, napisao sam dramu Brak, u kojoj razvijam nešto krivo s dvoznačnim sredstvima – i stihove. Nastavite sa čitanjem

Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (treći odlomak)

Bibliothèque nationale

Sjedim i čitam jednog pjesnika. Mnogo je ljudi u dvorani, ali čovjek ih ne osjeća. U knjigama su. Katkad se pokrenu u stranicama kao spavači što se okreću između dva sna. Ah, kako je dobro biti među ljudima koji čitaju. Zašto ljudi uvijek nisu takvi? Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (I deo)

III

Bog može to. Al’ kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al’ kad mi jesmo? I kada će on Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće. Nastavite sa čitanjem