Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu.

Ali u tome i greše mlada bića tako često i tako teško: što se ona (u čijoj je prirodi da nemaju strpljenja) bacaju jedno drugom u naručje kad ih obuzme ljubav, pa se rasipaju onakva kakva su u svojoj nesređenosti, neredu i pometenosti… A šta onda da bude? Šta da učini život sa ovom gomilom polurazbijenih bića koju ona nazivaju svojom zajednicom a rado bi je nazvala svojom srećom, kada bi se to moglo, i svojom budućnošću? Tu svako gubi sebe drugom za ljubav i gubi drugog i mnoge druge koji bi još došli. I gubi širine i mogućnosti, zamenjuje približavanje i promicanje tananih stvari punih slutnji za jalovu smetenost iz koje više ništa ne može da nastane; ništa sem malo gađenja, razočaranja i bede i spasavanja u jednu od mnogih konvencija koje su, kao opšta skloništa duž ovog najopasnijeg puta, u velikom broju izgrađene. Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.

Doduše, mnoga mlada bića koja pogrešno, to jest jednostavno predajući sebe i neusiljeno vole (a prosečni čovek uvek će ostati pri tom) osećaju mučni teret promašaja i hoće i stanje u koje su dospeli da na svoj način učine sposobnim za život i plodnim; jer njihova im priroda kazuje da se pitanja ljubavi, još manje no sve što je inače važno, ne mogu rešiti javno i po ovom ili onom dogovoru; da su to pitanja, prisna pitanja čoveka čoveku, koja u svakom pojedinom slučaju zahtevaju nov, naročit, samo lični odgovor, ali kako bi oni koji su se već spojili i veše se ne odvajaju i ne razlikuju, koji dakle više nemaju ničeg svog, mogli da nađu izlaz iz sebe samih, iz dubine već zatrpane osamljenosti?

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Paula Modersohn-Becker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.