Džez, taman poput panterinog tela

Džez je jedna od retkih vrsta muzike koju sam otkrila sama. On zahteva posebno raspoloženje koje ja uvek dovodim u vezu sa određenim godišnjim dobom. U ovom slučaju to je leto. Tada, džez zvuči kao mirišljavi štapić iz Indije u noći punoj zujanja insekata.

Veza boje i zvuka, pa i mirisa, naročito je izražena u džezu, posebno kada zatvorite oči. Apstraktno slikarstvo je povezano sa ovom vrstom muzike. Nisu u pitanju slike već boje. Nema oblika. Džez razobličava i trenutak čini otopljenim. Kao kada niz platno curi gusta masa.

Sve počinje velikim praskom (na primer, uvod u Koltrejnov album A Love Supreme), a onda nanosi boja po eksploziji počinju da klize niz platno, stvarajući ples (to su džez varijacije i solaže), odnos kao u još jednoj Koltrejnovoj kompoziciji, My Favorite Things.

Onda, zvuci usporavaju negde na sredini platna, i poput delte neke reke koja krči tropsku šumu, baš kao Round Midnight Teloniusa Monka, tok postaje pravolinijski, gladak i taman poput panterinog tela.

Slike: Willy Fleckhaus for Twen Magazine (1962)

MOJA DŽEZ PLEJLISTA