Pet pesama Miloša Crnjanskog

Miloš_Crnjanski_1914

Miloš Crnjanski 1914. godine

HIMNA

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je Krv.

Zavejaše gore mećave snega,
nestaše šume brda i stene.
Ni majke ni doba ne imadosmo,
selismo našu krv.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja  i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke ni doma za nas nema
ni stanka ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.

ZDRAVICA

Zdravo svete bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan,
u krvi pepelu i prahu.

Vijaj oblake proletne rumene,
pitaj ih za raj.
Ne treba nam žena kad cveta ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.

Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da nijedan vrt ne zamiriše.

Da živi groblje!
Jedino lepo čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine,
prokletno što cveta u visine.

Mi smo za smrt!

NAŠA ELEGIJA

Ne boli nas.
Gračanice više nema,
šta bi nam takovska groblja?
Marko se gadi buđenja i zore,
grobovi ćute, ne zbore.
U nebo diže nas
prezriv omeh roblja.

Nećemo ni pobedu ni sjaj.
Da nam ponude raj,
sve zvezde sa neba skinu.
Da nas zagrle koji nas more,
i njina zemlja sva izgore,
i kleknu pred nas u prašinu.
Da nam svi ruke ljube,
i kliču i krune meću,
i opet zatrube trube
cveće i čast i sreću.

Mi više tome ne verujemo;
nit išta na svetu poštujemo.
Ničega željno ne očekujemo,
Mi ništa ne oplakujemo.

Nama je dobro.
Prokleta pobeda i oduševljenje.
Da živi mržnja smrt prezrenje.

SPOMEN PRINCIPU

O Balši i Dušanu silnom da umukne krik.
Vlastela, Vojvode, Despote behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dižte vidovdanski hram.

Slavi i Oklopnicima nek umukne poj.
Despotica sveti nek nestane draž,
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
i slavu Ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti majci našoj nek se ori cik.
Raji, riti dižte kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
Radosna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
Nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

JUGOSLAVIJI

Nijedna čaša što se pije,
nijedna trobojka što se vije,
naša nije.

Zdravo, da si mi Zagorče crni,
lukavi zloslutni tvrdoglavi,
ja te volim.

Zdravo, vi tamo gde je mesečina meka,
svakog ću brata što zaseo čeka,
da prebolim.

Zdravo, svi redom gustih obrva,
mutna oka, tužnih pesama
strašna braća.

Ista je naša psovka prva,
nož i devojka na sred sela,
i stid domaća.

Zdravo, naše obesne žene!
Istom su suzom bolom i strašću
košulje i svadbe nam izvezene.

A svetkovina što vino pije,
slave i crkve što nas se tiču?
Suza sa oka još kanula nije,
još telali mesto mrtvih viču.

Zdravo, na domu mrki pogledi
mržnja i svađa.
Zdravo, u sramu pokoru bedi
braća smo, braća.

Sve pesme pripadaju zbirci Lirika Itake, ciklusu „Vidovdanske pesme“, koja je objavljena 1919. godine u Beogradu, u izdanju S. B. Cvijanovića.

Za ovu priliku bilo bi zgodno priložiti i pojedine važne odlomke iz poetičkog teksta (manifesta) „Objašnjenje Sumatre“ koji dodatno mogu osvetliti poetiku Miloša Crnjanskog i posleratne književne tendencije. Na poziv Bogdana Popovića Crnjanski je napisao tekst koji je objavljen u Srpskom književnom glasniku 1920. godine.

*

Najnovija umetnost, a osobito lirika, napada se, većinom, zbog njene „tame, nerazumljivosti, dekadentnosti“… O tome se ne može govoriti bez ironije!

*

Većinu tih napada na najnoviju, našu poeziju, vodi bedna glupost malih sredina. Baš je „popularnost“ naše književnosti bila uzrok da je bila tako ustajala. Uostalom, i prava popularnost često je veoma smešna. To znaju svi oni koji su videli šta je ono što milioni Nemaca smatraju da je veliko kod Getea.

*

Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posle Skerlića; sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, kanoni!

*

Najnovija umetnost, a osobito lirska poezija, pretpostavlja izvesne, nove, osetljivosti. Oni koji ne mogu da dišu izvan predratne, umetničke, atmosfere, prilaze joj uzalud.

*

Svud se danas oseća da su hiljade i hiljade prošle i kraj lešina, ruševina, i obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedeljnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može se biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud.

*

Svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Tamo se tresu, ne politička situacija, niti književne dogme, nego i sam život. To su mrtvi, koji pružaju ruke!

*

Kao neka sekta, posle toliko godina, dok je književnost značila samo razbibrigu, mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga, neposredno, u sebi.

*

Odelili smo se od ovog života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja! Tako se nadamo doći do originalnih, a to znači i „rasnih“, izraza. Nismo odgovorni za svoje „ja“! Ne postoje nepromenljive vrednosti!

*

Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk naših reči nerazumljiv je, jer se navikao na menjački, novinarski, zvanični, smisao reči. Davno je Bergson odelio psihološko vreme od fizičkog. Zato je naša metrika lična, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika, čiji je izaz na stupnju feljtonskih mogućnosti!

*

Možda te, formalne, novosti manje zanimaju čitaoca? O njima treba govoriti drugi put. Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako „hipermoderne“ senzacije. Pa su izgubili radost, koju im ni porodica ne može vratiti više. Oni su osetli mnogo štošta što se naziva „bolesnim“ u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi!