Anonimni flamanski umetnik naslikao je ovaj satirični diptih početkom 16. veka. U pitanju je ulje na dasci koje se sada nalazi u muzeju Université de Liège.
Na panelima piše:
- Ostavi ovaj panel zatvorenim ili ćeš se ubrzo naljutiti
- Upozorio sam te zato nemoj mene posle da kriviš
- Što te više budemo upozoravali to ćeš više želeti da iskočiš kroz prozor
Slične likovne predstave iz ovog doba mogu se uočiti u delima Hijeronimusa Boša ili, kasnije, Pitera Brojgela. Književne teme slične ovima predstavljao je Fransoa Rable u svom romanu Gargantua i Pantagruel. Precizno značenje slika nije moguće dati, ali ih treba posmatrati u kontekstu karnevalske i smehovne kulture srednjeg veka o kojoj je pisao Mihail Bahtin, ruski kritičar i teoretičar književnosti. Naredni odlomak je iz njegove knjige Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse.
Od svih velikih pisaca svetske književnosti Rable je kod nas najmanje popularan, najmanje izučen, najmanje shvaćen i ocenjen. U nizu velikih tvoraca evropske književnosti, međutim, Rableu pripada jedno od prvih mesta.
Rableove književne slike imaju nekakvu posebnu načelnu i neuništivu „neoficijelnost“: nikakav dogmatizam, nikakva autoritarnost, nikakva jednostrana ozbiljnost nisu spojivi sa Rableovim književnim slikama, koje su suprotne svakoj završenosti i nepromenjivosti, svakoj ograničenoj ozbiljnosti, svemu gotovom i rešenom u oblasti misli i pogleda na svet.
Otuda – Rableova izuzetna usamljenost u kasnijim vekovima: njemu se nije moglo prići nijednim od onih širokih i utrvenih puteva kojima su išli umetničko stvaranje i ideološka misao buržoaske Evrope tokom četri veka što ga dele od nas. I ako tokom tih vekova srećemo mnogo oduševljenih Rableovih poštovalaca, ipak nigde ne možemo naći iole potpunije i izrazitije razumevanje njegovog dela. Romantičari, koji su otkrili Rablea, kao što su otkrili Šekspira i Servantesa, ipak nisu umeli da prodru u njegovu suštinu, i nisu pošli dalje od ushićenog divljenja. Veoma je mnogo onih koje je Rable odbijao i koje odbija. Ogromna većina ga prosto ne razume. U suštini, Rableove književne slike i do dana današnjeg umnogome ostaju zagonetka.
Ta se zagonetka može rešiti jedino dubokim proučavanjem Rableovih narodnih izvora. Rable je najteži od svih klasika svetske književnosti, pošto je za njegovo razumevanje neophodna suštinska promena celokupnog umetničko-ideološkog poimanja, pošto treba znati odbaciti mnoge duboko ukorenjene zahteve književnog ukusa i preispitati mnoge pojmove, i što je najvažnije – neophodno je duboko pronići u malo i površno izučene oblasti narodnog smehovnog stvaralaštva.
Rable je težak. Ali zato njegovo delo, pravilno protumačeno, uzvraća osvetljavanjem hiljadugodišnjeg razvoja narodne smehovne kulture čiji je najsnažniji izraz u oblasti književnosti on sam. Ogroman je Rableov značaj u tom osvetljavanju; njegov roman tek treba da bude ključ za malo istražene i gotovo sasvim neshvaćene ogromne riznice narodnog smehovnog stvaralaštva. Ali tim ključem, pre svega, treba ovladati.
Ceo beskrajni svet smehovnih formi i manifestacija suprotstavljao se oficijelnoj i ozbiljnoj (po svom tonu) crkvenoj i feudalnoj srednjevekovnoj kulturi. Uprkos raznolikostima tih formi i manifestacija – ulične svetkovine karnevalskog tipa, posebni smehovni obredi i kultovi, lakrdijaši ilude, džinovi, kepeci i nakaze, putujući komedijaši razne vrste i ranga, ogromna i mnogolika parodična književnost i ostalo – sve one poseduju jedinstven stil i sve su one delovi i delići jedne i celovite narodno-smehovne karnevalske kulture.
Sve raznolike manifestacije i izraze narodne smehovne kulture moguće je, po njihovom karakteru, podeliti na tri osnovna oblika:
- Obredno-predstavljačke forme (svetkovine karnevalskog tipa, različita ulična smehovna prikazivanja i slično);
- Književna smehovna dela (među njima i parodična) raznih vrsta: usmena i pisana, na latinskom i na narodnom jeziku;
- Različite forme i žanrovi slobodnijeg uličnog govora (psovke, proklinjanja, kletve, narodni blazoni i drugo)
Sva ova tri oblika koji odražavaju – i pored sve svoje raznolikosti – jedinstvenu smehovnu stranu života, prisno su međusobno povezani i raznoliko se prepliću jedan s drugim.
Pored karnevala u pravom smislu reči, sa njihovim vešednevnim i složenim uličnim prikazanjima i povorkama, održavali su se posebni „praznici luda“ i „praznik magarca“, a postojao je i poseban, tradicijom osveštani slobodni „uskršnji smeh“. Povrh toga, i skoro svaki crkveni praznik imao je svoju, takođe tradicijom osveštanu, narodno-uličnu smehovnu stranu. Takvi su, na primer, takozvani „praznici hramova“, obično praćeni sajmovima, s njihovim bogatim i raznolikim sistemom uličnih veselja (uz učešće džinova, kepeca, nakaza, „učenih zveri“). Karnevalska atmosfera vladala je i u dane izvođenja misterija i sotija. Carovala je ona i na takvim seosko-gospodarskim praznicima kao što je berba grožđa, koja se slavila i u gradovima. Smeh je obično pratio građanske i svakodnevne ceremonijale i obrede: lakrdijaši i lude su bili njihovi obavezni učesnici i parodično su oponašali različite trenutke ozbiljnog ceremonijala (slavljenja pobednika na turnirima, ceremonije prenošenja naslednih prava, posvećivanja u vitezove).
Sve obredno-predstavljačke forme koje smo pomenuli, organizovane prema načelu smeha i osveštane tradicijom, bile su rasprostranjene po svim zemljama srednjevekovne Evrope, ali su naročito bogate i složene bile u romanskim zemljama, te i u Francuskoj.
Srednjevekovne pozorišno-predstavljačke forme dobrim delom težile su narodno-uličnoj karnevalskoj kulturi i u izvesnoj meri njoj i pripadale. Ali osnovno karnevalsko jezgro te kulture uopšte nije čisto umetnička pozorišno-predstavljačka forma i uopšte ne pripada oblasti umetnosti. To jezgro se nalazi na granici umetnosti i samog života. U suštini, to je – sam život, ali uobličen na poseban način igrovnom slikom.
Karneval ne zna za podelu na izvođače i gledaoce. On ne zna za rampu, čak ni u njenom začetnom obliku. Rampa bi razorila karneval (kao i obrnuto: uništenje rampe razrušilo bi pozorišnu predstavu). Karneval se ne posmatra, u njemu se živi, i u njemu žive svi, pošto je on po svojoj ideji opštenarodan. Dok karneval traje, niko ne živi drugom do karnevalskim životom. Od njega se nije imalo kuda otići, jer karneval ne zna za granice u prostoru. Za vreme karevala se može živeti samo po njegovim zakonima, to jest po zakonima karnevalske slobode.
Za smehovnu kulturu srednjeg veka karakteristične su takve figure kao što su lakrdijaši i lude. Oni su bili neka vrsta stalnih, u običnom (tj. nekarnevalskom) životu ustaljenih nosilaca karnevalskog načela. Oni su na granici života i umetnosti, (kao u nekakvom međuprostoru): to nisu prosto čudaci ili glupi ljudi (u običnom smislu), ali to nisu ni glumci komičari.
Dakle, u karnevalu sam život igra, a igra privremeno postaje sam život. U tome je specifična priroda karnevala, posebnost njegovog bića.
Karneval je drugi život naroda, organizovan na principu smeha. To je njegov praznički život. Prazničnost je suštinsko svojstvo svih srednjevekovnih obredno-predstavljačkih smehovnih formi.
Naročito važan značaj za vreme karnevala imalo je ukidanje svih hijerarhijskih odnosa. Za vreme službenih praznika, hijerarhijske razlike su naglašeno demonstrirane: nosila su se sva obeležja zvanja, čina, zasluga i zauzimalo se mesto koje je odgovaralo rangu. Praznik je osveštavao nejednakost. Nasuprot tome, za vreme karnevala svi su smatrani jednakim. Ovde, na karnevalskom trgu, vladao je poseban oblik slobodnog, familijarnog kontakta među ljudima, koji su u običnom to jest vankarnevalskom životu, bili razdvojeni nesavladivim preprekama staleškog, imovnog, službenog, porodičnog i starosnog položaja. U uslovima izuzetne hijerarhičnosti srednjevekovnog feudalnog sistema i krajnje staleške i cehovske podeljenosti ljudi u običnom životu, taj slobodni familijarni kontakt među svim ljudima osećao se veoma oštro i činio bitan deo opšteg karnevalskog odnosa prema svetu. Čovek kao da se ponovo rađao za nove, čisto ljudske odnose. Otuđenost je privremeno nestajala. Čovek se vraćao samom sebi i osećao se kao čovek među ljudima. I ta istinska čovečnost u odnosima nije bila samo stvar fantazije ili apstrakcija, već se realno ostvarivala i doživljavala u živom, materijalno-čulnom kontaktu.
Izvor: Mihail Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, preveli Ivan Šop i Tihomir Vučković, Nolit, Beograd, 1978.
Slike: Nepoznati flamanski umetnik, početak 16. veka
A . A . A 