Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vladislav Bronjevski

MAGNITOGORSK ILI RAZGOVOR S JANOM

Sedim s Janom u trinaestoj ćeliji
u Većnici, u centru grada.
Pre tri dana su nas zajedno doveli,
zatvorili, drže, i basta.

Dremamo na podu ćelije nevelike,
supu nam dali, ni za psa nije,
Jana brani oklop dijalektike,
mene – laki oblak poezije.

Smrad, i vaške, sati sporo idu,
šta ćeš – svašta se u životu stvara.
Neko je ugljem nažvrljao na zidu:
„Neka živi borba pekara!“

Ja – šta? Fućkam! Ne sedim od juče,
mogu da sedim i ceo mesec,
ali Jan ima katar želuca,
a godina bezmalo šezdeset,

treba njegove čvrstine i volje
da se ne bi marilo što nema zdravlja,
jer čovek kad ga stomak boli
na dijalektiku zaboravlja!

Sedim, sedim, ne zborim ni bele,
Jan zadremao na zid poduprt,
nad globusom njegove ćele
zarudio osvit, četri i četvrt.

Prostenjao, prenuo se s vedrinom u oku,
i uspravio pogrbljena pleća:
„Znaš“, kaže, „u Magnitogorsku
danas pale dve nove velike peći…“

Sivi osvit se valjao slepo
lap da će ga nad gradom samleti,
a ja sam mislio: „Baš je lepo
u ovoj šugavoj ćeliji trinaestoj.“

I mislio sam o Janu snažnom,
i gde je Rim, gde Krim, gde Poljska,
i gorele su u istražnom
velike peći Magnitogorska.

DOMBROVSKO ZAGLEMBJE

Oživećeš i govorićeš,
okno ćutljivo i tamno.
Po gnev – kao ugalj – kameni,
lifte zle pesme – na dno!

Po gnev, moja pesmo, najdublje
rij srce zemlje ko krt!
Zaglembje vadi ugalj,
Zaglembje vadi smrt.

Svud dole ponori mraka,
trud crni, crna rabota,
a na zemlji – široko, široko –
beda i gomile blata.

Zaglembje vadi ugalj,
tu nema drugih prava.
Noću, iznad vidokruga,
vatra blatnjavo-krvava,

u toj vatri – škripe užad,
trešte gvozdeni kranovi
izvoze, izvoze vozovi
usitnjeni kameni ugalj.

Treba poškropiti vagone
vapnom – ili krvlju ljudskom?!
Lokomotive ubrzano gone,
ne stoji se na psolu tom!

Zaglembje juri za zaradom,
Zaglembje juri za hlebom,
pruge crvenih iskara
vuku se crnim nebom.

Zaglembje vadi ugalj,
na istok ga šalje i zapad
i u crnu snagu pretvara
u moru, bedu i glad.

Reci, zemljo surova,
kome si ti otadžbina?
Zloslutno ćuti Dombrova
u noć gladi, krize, fašizma.

Ćuti blatnjava ulica,
zna rudar vraga svog.
Na uglu stoji policajac,
iznad policajca – bog.

U teškoj industriji kriza,
radničke plate mršave,
zloslutna su njihova lica,
kuće – antidržavne.

Zaglembje vadi ugalj,
Zaglembje vadi smrt.
Po gnev, moja pesmo, najdublje,
rij srce zemlje ko krt,

da te reči prime ko jedan,
razorne kao olovo.
Na Bankovu Hutu, na Reden…
Palimo! Gotovo? Gotovo!

PESMA

Ne, ne mora to da bude
da pesmu napišem,
prvo mora u meni da živi,
da je odnjišem,

da bi preko nje preletele bure,
strahote moga života,
da bi peščane pustinje i tundre
od vekova pa do sad,

da bi sve to stajalo nada mnom
kao Meduza.
Otvorim oči. Tamno.
Muza.

KALINA

Tu noć sam plakao
(ne zbog tebe)
pesmu sam napisao,
bacam je iza sebe
neka se otkotrlja s mesecom po nebu.

Možda će se sad nad njom neko rasplakati,
kao ja, brezo, vrbo, kalino,
i očajanja svoja spakovati,
i poći će, ma i noge bose,
tamo kuda ga oči nose,
stazom ne tvojom, inom.

Tako mi je žao, sve mi je to malo;
tamo u čoveku nešto je ostalo:
stihove pišem i ne spavam noću –
šta hoću?

LAMPA

Zapali mi lampu u glavi,
crvena može biti,
a zatim ćemo reč po reč
govoriti.

Održaću ti kratak govor,
biće veče, i lampa, i muza,
možda i mačka, možda neki pas,
ali nek ne bude – valjda neće – suza.

Može biti nešto iz Dikensa,
iz Andersena,
na oči će ti pasti trepavice,
ti ćeš biti snena,
a ja ću tada ugasiti lampu u glavi
crvenu
i možda ću ti tek tada izjavit
reč onu skrivenu.

VLADISLAV BRONJEVSKI (1897-1962)

Ako reč pesnik treba da označava i pojam narodnog pevača, koji svoje pesme stvara i peva, niko u poljskoj poeziji ne zaslužuje taj naziv više od Vladislava Bronjevskog. Njegove pesme se ne pevaju uz muziku, ali su pune zvučnosti i emotivnosti koja pleni baš zato što je izražena u obliku pesme. Sam Bronjevski je svoju poeziju saopštavao radnicima, studentima i đacima usmeno; tim putem stigla je ona do radničkih masa više nego putem knjiga.

Bronjevski je već prvih godina predratne Poljske uvideo da nova zemlja nije donela slobodu svima, da su radništvo i gradska sirotinja ostali bespravni, i svoju legionarsku pušku zamenio je pesmom radnika nove revolucije, pesnika poljskog proleterijata i radničkog pokreta. U predratnoj Poljskoj takva poezija je bila najokrutnije proganjana. Bronjevski je upoznao zatvore i policiju predratne Poljske, ali je njegova buntovnička poezija bila toliko popularna u najširim slojevima poljskog radništva i levo orijentisane inteligencije da ni najmračniji režimi nisu smeli da idu predaleko kad je u pitanju bio ovaj radnički tribun.

Pošten i težak život, potresan najvećim tragedijama, još više je približio njegovu poeziju širokim narodnim slojevima. Bronjevski je uživao dirljivu i istinsku ljubav svog naroda.

Prosta, časna, nepokorna i borbena, ubedljiva i svakom razumljiva, poezija Bronjevskog postigla je i vrlo visoke umetničke kavalitete. Ono što nije moglo postići stvaralaštvo pesnika levičara koji su istovremeno bili i eksperimentatori u pesništvu, ostvarilaje poezija Vladislava Bronjevskog, u kojoj kao da su se sažele sve najbolje tradicije poljske patriotske lirike od romantizma do naših dana. Njegova revolucionarna poezija bila je nova i po sadržini, odražavala je svakodnevne probleme novog života. Niko pre Bronjevskog u poljskoj književnosti nije tako pevao.

Izvor: Savremena poljska poezija, priredio i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Sergey Nielsen