Marija Pavlikovska-Jasnoževska: „Ruže za Sapfo“

I

Buda je objavljivao svoju muku bez nade,
Jezekilj i Jeremija gromove su sipali
Na ljudsku požudu, nalik na hijenu i vuka,
Veliki Sokrat je mislio, Pesnik iz Asira
Ratovao sa grlom iz koga je zevala smrt,
Dok si ti, bleda i ukrašena ametistom uvojaka,
Pevala, Plejadama, o ljubavi samo…

II

Kako si smela da pišeš o ružama
Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?
Danas u bibliotekama kustos skida prašinu sa ciklusa vekova,
A napolju – prolećno povratna –
Sapfo peva kao slavuj,
Kako joj srce kazuje.

III

Već tada, u Mitileni,
Kao i u celom Lezbosu,
Tuđa jasnim šumskim i primorskim bogovima,
Pala si, Ljubavi, pod teretom suza,
Jer si, kao i danas – bila slatko-gorka…

IV 

Sapfo sa maškom nad usnom,
Sapfo modrokosa,
Kad joj je Eros probio srce skroz,
Zagledana u Plejade što izlaze na nebu,
Nazvala ga je: GLUKUPIKROS…

Sapfo, smeđa, Sapfo dugooka,
Sitna i nenaočna, kao obični slavuji,
Zavolela je nekakvog Faona,
Mornara vanredne lepote,
Koji je, mada mlad,
Mrzeo liriku,
A naročito Sapfiske ode…

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,
Ti, koja si obuzdala toliko demona,
Kako pokorna u njegovom zagrljaju!
Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,
Slavuj u očima gluhoga?

Šta bi bili jasmini, narovi
I ljubičice za lišene čula mirisa ili beznose?
Šta bi za spavača bila lepota mesečne noći
Protkane velom safira?
Sapfo!
Nadahnuta!
I dočekala si prezir zasluženi
Od nekakvog – Faona!

VI

Pesnikinja, samoubica,
Rasplevši uvojke ljubičaste,
Nad vodom stoji.

„Sapfo, šta to smeraš?“

„Hoću da prebacim na glavu more
Da niko ne bi video suze moje.“

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Fransoa Buše, 1769. (detalji)