Šest godina bloga A . A . A

MORAŠ BITI VOJNIK

Želela bih da podelim jednu uspomenu sa vama. Obično povodom rođendana A . A . A pišem o svojim sećanjima i dovodim ih u vezu sa onime što radim. Neću se truditi da izvučem neki konkretan zaključak, niti da pružim pouku. Samo sećanje kao podsticaj za pisanje i, kroz taj čin, predstavljanje sebe.

Bilo je to jednog leta, imala sam devet godna, porodično smo borarvili u jednom malom primorskom mestu. Ponela sam svoju svesku sa sobom, ja sam i tada pisala. Ubrzo po dolasku upoznali smo jednu porodicu sa kojom smo se, i danas to mislim, neprirodno združili. Moji roditelji su se u potpunosti razlikovali od tih ljudi. Oni su bili bračni drugovi istih godina kao i moji roditelji i imali su dvoje dece, ćerka je bila mojih godina, sin godina moje mlađe sestre. Sve ostalo je bilo drugačije. Oni su bili arhitekta i farmaceutkinja, imali su svoj stan, u mnogo lepšem delu gada, ćerka je bila drugačija od mene, sa drugačijom decom se družila, znala je da odbrusi, veoma ironična, da se postavi, mangup. Ja sam bila naivna, bezazlena i lakoverna. Ništa nisam znala o ljudima. Ona se kalila sa još mnogo dece iz ulaza, u mojoj ulici nije bilo dece, ja sam vreme provodila sama, i dosađujući se.

Njen otac je bio arhitekta i od njega sam prvi put čula da je neki Dženson autor jedne važne knjige koja se zove Istorija umetnosti. To je za mene bilo nešto potpuno apstraktno što je izazivalo divljenje i poštovanje (bele korice sa bronzanom bistom). Jedna druga gospođa iz kampa je stanovala prekoputa Zoološkog vrta u Beogradu (ona se, zapravo, time hvalila) i čitala je sive knjige sa starim slovima i crvenim listovima (ja tada nisam znala da su to SKZ izdanja). Svim tim ljudima ja sam čitala svoje pesme koje je, kada smo se pre nekoliko godina videli, čika M. i dalje znao napamet. Smejali smo se mom tadašnjem nadahnuću. Od njega sam prvi put čula da je Rim bio jedan veoma veliki grad i da su u njemu pesnici i državnici nosili lovorov venac na glavi. On je bio simbol najveće počasti za jednog rimskog građanina. To sam dobro upamtila.

Desilo se da je ispred naše kamp kućice zaista bio jedan lovorov žbun. Tako smo jedno popodne čika M, njegov sin i ja bili kod tog žbuna i, dok nam je pričao o antičkom Rimu, čika M. je istovremeno pravio venac. On je znao da ja pišem, svi su to znali, i svi su se osmehivali kada bih ja recitovala svoje pesme, tako da sam, posmatrajući ga, znala da je taj venac za mene. Prirodno. Za koga bi drugo bio? Ja sam jedini pesnik među njima. Kada je završio venac, koji je bio velik i raskošan, on ga je, posle nekoliko sekundi držanja pred nama, položio na glavu svog sina. Sina koji je po čitav dan igrao tetris i koga uopšte nije bilo briga za to o čemu je njegov otac pričao.

Ja sam se tada razbolela. Bila sam izdata. Bila sam ljuta na sebe jer sam, u poređenju sa svim tim ljudima, bila glupa i naivna. Nikakav ja nisam izuzetak, niti posebnost, samim tim što sam pesnik. To je opasan put, pun stranputica i samozavaravanja. Zašto sam očekivala bilo šta od bilo koga (tako je moja majka zvala nepoznate ljude)… Još bolnije saznanje bilo je to da moji roditelji ne znaju ništa o lovoru, a kamoli da sastave venac, a još manje o tome da taj venac meni pripada, oni nisu bili svesni mene: nisu me poricali, bili su ravnodušni povodom svega što sam radila.

Taj događaj je polazište za sva moja naredna razočaranja u životu, naročito kada bi olakšice, ljubav, pažnju i „zasluge“ dobijali oni kojima te „zasluge“ ne pripadaju. Zašto se za neke ljude sreća podrazumeva? Oni to ne zaslužuju. Ničim, nikada, ništa: to su tri reči koje ih opisuju.

Gledala sam decu kojom sam bila okružena u osnovnoj i srednjoj školi, decu naših komšija, kučnih prijatelja i rođaka, kasnije kolege na poslu, gledala sam decu vlasnika stanova koje sam iznajmljivala. Lenji, konformisti, neradnici, nevaspitani, gmazovi. A imali su sve. Razmišljala bih ponekad da sam ohola a ponekad bih osuđivala samu sebe: odakle mi ideja da je prirodan rezultat rada prepoznavanje? Zašto mislim da je to jedno sa drugim u vezi i, pitala bih sebe: „zbog čega ti radiš sve što radiš? Zato što moraš da radiš ili zbog prepoznavanja koje dolaze od drugih?“. Nas pogešno vaspitavaju, lažu nas i pripremaju nam pogrešnim vaspitanjem „o trudu koji se isplati“ put u pakao razočaranja.

Ja sam se u jednom razlikovala od većine ljudi koje sam poznavala. Ta razlika je bila moja osveta. Osvetica. Nisam bila veći vojnik teškog života. Ne. Svi vojnici teškog života ostvaruju Pirove pobede. Ja sam bila veći vojnik upornosti od njih. Spisak sam oduvek imala iznad stola i on se menjao samo kad bih ga precrtavala.

Slika: Albert Linč, „Jovanka Orleanka“, 1903.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A