Pa ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečijoj misli, pa čak i prosto u svakoj glavi – uvek ostaje nešto što se nikako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao trideset i pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići kroz vašu lobanju i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji.

Ideja da postavim u zajednički okvir slike duševnih bolesnika francuskog slikara Teodora Žerika (1791–1824) i odlomak iz romana Idiot (1869) ruskog romanopisca Fjodora Dostojevskog desila se kada sam prelistavala sveske u koje sam prepisivala citate iz knjiga koje sam čitala. U jednom od tih dnevnika čitanja naišla sam i na ovaj odlomak i povezala ga sa Žerikoovim ciklusom slika kojima sam se od prvog trenutka divila.

Žeriko i Dostojevski bili su slični po interesovanju za prikaze graničnih stanja ljudske psihe. Žeriko je portrete duševno obolelih, ili ljudi sa različitim vrstama manijakalnog ponašanja, naslikao po porudžbini psihijatara koga je poznavao, doktora Etjena Žoržea. Kako je Ipolit, jedan od junaka pomenutog romana, bolesnik svoje vrste, ovaj odlomak u kome on progovara o nemogućnosti spoznaje unutrašnjih procesa ljudskog uma, učinio mi se adekvatnim i uporedivim sa Žerikoovom serijom slika Monomanijaci (često se u kritici ova serija slika tako naziva).

Dve godine pred smrt Žeriko je naslikao deset portreta (od kojih je pet sačuvano a šesti je tek nedavno otkriven) koji imaju iste formalne odlike. U pitanju su portreti na kojima su pacijenti prikazani do pola, ne vide im se ruke, njihova lica izviru iz tame, druge telesne odlike im nisu naročito istaknute, a posredstvom odeće jeste, donekle, njihov socijalni status. Odeća u kojoj su je svakodnevna, oni nisu u bolničkim haljinama pa ne možemo zaključiti jesu li tek spremni za hospitalizaciju ili su u procesu izlečenja. Deluje kao da su ovi ljudi na slobodi, kao da žive nesmetano među drugima, kao da su jedni od „nas“. Sve slike su približno istog formata (širina 50–65 cm, dužina 61–81 cm), na njima prikazani ne gledaju posmatrača u oči, njihov pogled besciljno luta ili je fiksiran u neodređenu tačku. Slikar je njihovo duševno stanje najbolje izrazio posredstvom prikaza očiju odnosno pogleda i u tome se vidi snaga njegovog predstavljanja.

Slike su isprva otkupila dva lekareva učenika da bi im se posle određenog vremena izgubio trag. Polovinom veka, oko 1863, pronašao ih je u Baden-Badenu francuski istoričar umetnosti Luj Viardo. On je i zaslužan za zbirno ime ovih slika – Les Monomanes – jer se tada verovalo da su bolesti „monomanije“, odnosno onoga što mi danas podrazumevamo pod psihičkim oboljenjima, kleptomanija, zavist, kockanje, opsesivne fiksacije i kidnapovanja. Sve te bolesti prikazao je Žeriko, kome sve ono što je onda spadalo u domen medicinskih nauka nije bilo strano. Stiče se utisak na osnovu mnogobrojnih slika koje je ostavio za sobom da je često posećivao mrtvačnice i predstavljao anatomiju otkinutih ljudskih delova tela. Isto tako, posredstvom tela prikazati dušu, njeno nestajanje ili oštećenje, uspevalo mu je i preko prikaza mrtvih (mačke) ili poludielih (konji) životinja. Crni romantizam u Žerikou ima jednog od svojih najboljnih predstavnika. Romantizam favorizuje ludilo i prikazivanje graničnih stanja. Žeriko je ovoj temi, uz Goju i Fjuzelija, dao neprocenjiv doprinos u sferi likovnih umetnosti.

Danas se veruje da je slikar uradio deset portreta monomanijaka, pet sa oboljenjima koja ih čine hiperaktivnima i pet sa oboljenjima koja ih čine potpuno pasivnim, nepokretnim i potištenim. Za prvih pet se zna a za drugih pet se veruje da su izgubljene. Španski lekar Havijer S. Burgos je 2013. godine, tokom izložbe Borderline, održane u Raveni i posvećene ovim temama, prepoznao dve Žerikoove slike, koje su danas u privatnoj kolekciji, i jednu od njih, jer se uklapala u zadate veličine ostalih slika, prepoznao kao prvu otkrivenu iz serije za koju se verovalo da je izgubljena, iz serije potištenih. To je muškarac sa „omega“ borom na čelu, simboličkim zaštitnim znakom melanhoiličnih. Na toj izložbi našla se još jedna Žerikoova slika, ona na kojoj je prikazan lekar u jednom od sanatorijuma, psihijatar koji se po svom izrazu ne razlikuje puno od nekih svojih pacijenata.

Citat: Fjodor Mihailovič Dostojevski, Idiot, preveo Jovan Maksimović, Alba Graeca, Beograd, 2009.

Slike: Žena opsednuta kockanjem, Žena bolesna od zavisti, Čovek koji je umislio da je vojni zapovednik, Otmičar dece, Kleptoman, Melanholik (1822)