O Žerikoovoj slici „Splav Meduze“

Francuski slikar Teodor Žeriko naslikao je ovo delo sa dvadeset sedam godina i ono se smatra za jedno od najboljih u kontekstu francuskog romantizma. Meduza je bio naziv francuskog broda koji se uputio ka Senegalu i koji je zbog pogrešne procene kursa plovidbe, usled vremenskih nepogodnosti, potonuo. Sto četrdeset devet ljudi ostalo je usred okeana na improvizovanom splavu čekajući pomoć koja nije stizala.

Nakon nedelju dana u životu je bilo samo dvadeset osam ljudi. Preostali su, najzad, odgurnuli sa splava trinaestoro onih za koje su znali da će sigurno umreti. Najzad, treće nedelje je petnaest ljudi dočekalo da na pučini vidi spasilački brod. Na tom brodu je umrlo još petoro ljudi tako da se samo deset spaslo, zahvaljujući izdržljivosti, ali i kanibalizmu koji su praktikovali kako ne bi umrli od gladi.

Ova vest odjeknula je širom Evrope i inspirisala Žerika, slikara nasilne, mračne vizije, otkinutih delova tela, lobanja, graničnih stanja svesti, divljih životinja, potresnih autoportreta i portreta umobolnih, da izloži ovo monumentalno delo. Više od prikaza događaja, njegovog simboličkog upućivanja na tadašnju stvarnost Francuske, ovo delo tematizuje i ponašanje čoveka u nevolji, i podvlači razliku koju još Ruso prvi tematizuje u francuskoj kulturi: razliku između „divljaka“ i „civilizovanog“ čoveka.

Ova slika jedna je od najznačajnijih doba romantizma. Ona ima ikonički status a pojavljuje se 1818, u isto vreme kada i druga značajna dela romantizma koja ne pripadaju francuskoj kulturi: Fridrihov Putnik u moru magle, Frankenštajn Meri Šeli ili Bajronov spev Čajl Harold. Iste godine, na primer, umire Džejn Ostin. Ovo naglašavam zato što treba imati u vidu da je romantizam u Francuskoj znatno kasnije, upravo zbog snažnih klasicističkih normi, stupio na književnu i likovnu scenu. I u tom kontekstu, u kontekstu političkog romantizma koji se zvao Francuska revolucija, a koji je čedo prosvetiteljstva, književnih salona, ali i kontra enciklopedijskog raspoloženja, treba tumačiti status i recepciju ovog dela.

Žeriko se približava Tarneru kroz prikaz odnosa čoveka i prirode, ali i Kasparu Davidu Fridrihu, naročito njegovoj slici Brodolom nade. To je bila značajna tema doba. Vizija čoveka u borbi, unapred izgubljenoj, herojskoj, snažan dramski potencijal, čini ih bliskima, iako Tarner ne slika ljudske figure već dramu prikazuje na površini, slično kao i Fridrih, ali bez dramskih elemenata, dok Žeriko nadmoć prirodnih sila pokazuje kroz čovekovu patnju. Dakle, sublimno, uzvišeno, ono koje očekuje od posmatrača dozu straha i neverice, ostvaruje se u delu sva tri umetnika, ali različitim putem se kreću, posredstvom prikazanog, ka posmatraču. Kod Tarnera emocije koje se kreću ka posmatraču dolaze iz pravca pejzaža (mi osećamo bol prirode koja se cepa, divljanje talasa ili vetra) dok kod Žerika one dolaze preko posmatranja čoveka i njegovog stradanja.

U nastavku sledi odlomak iz knjige Veliki slikari koja je posvećena Žerikou. Tu se o ovoj slici može pročitati sledeće:

Ova ljudska tragedija sasvim obuzima Žerikoa i on teži da je potpuno verodostojno prikaže, što određuje način uspostavljanja kompozicije, njen karakter i sve novine koje Žeriko uvodi. Težeći da scenu prikaže s najvećim dramskim realizmom, Žeriko je prinuđen da odmaci u to vreme omiljenu frontalnu postavku da bi došao do svoje duboke, napete, dinamične kompozicije.

Delo Splav „Meduze“ se doživljava kao ep, ne kao epizoda; slika jasno prevazilazi svoj siže, postaje simbol tragične borbe čoveka sa neprijateljskom stihijom, otelotvorenje nemerljive patnje, herojskih napora i zanosa. Otuda je Žerikoov stil alakonski, on izbegava drugostepene efekte, usredsređuje pažnju na celinu. Kompoziciju čini bogatstvo oprečnih scena, koje su, ipak, sve podređene celini i posmatrač ih ne doživljava kao samostalne. Splav „Meduze“ se, sa svom uzavrelošću ljudskih patnji, pojavljuje kao kakav monolit, kao jedinstvena isklesana grupa. To je prvo što posmatrač uoči, što se zauvek urezuje u njegovo sećanje, zajedno sa dramatikom kojom je ispunjeno ovo delo izvanredno po svojoj snazi.

 

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.