Dve Modiljanijeve muze: Žana Ebitern & Ana Ahmatova

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt 1917. godine. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, 24. januara 1920, Žana će, dan kasnije, skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze. Ona je poticala iz građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem. Žanini radovi uporedivi su sa slikarstvom nabista.

Nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani otvara svoju prvu izložbu. Nekoliko ženskih aktova, slike koje danas smatramo za najbolje u njegovom opusu, galerista je ubrzo morao da ukloni i da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv eksplicitnog nemorala.

Amadeo Modiljani, „Akt“, 1917.
Amadeo Modiljani, „Akt“, 1917.

Ljubavna priča Amedea Modiljanija i Žane Ebitern povratak je u 19. vek, u doba romantizma i ljubavi koja poriče besprizornost građanskog i društveno prihvatljivog ponašanja. Ona kao da svoju realizaciju i suštinu pronalazi na drugoj strani. Podseća nas na priču o Hitklifu i Ketrin, junake romana Orkanski visovi, samo što su sada divlji pejzaži zamenjeni uskim ulicama Bodlerovog i Utrilovog Pariza.

Žanini roditelji nisu želeli da se ime njihove ćerke vezuje za bonvivana, alkoholičara, ovisnika o hašišu, dekadenta, Pikasovog i Koktoovog prijatelja koji je jednom prilikom pozajmio novac od Sezana da bi ga dao Brankušiju. Prva izložba svih Modiljanijevih slika održana je tek 2010. godine Veneciji. Ni tada Žanina porodica, odnosno naslednici, nije želela da sarađuje sa kustosima i ustupi njene slike za izložbu.

Interesantna priča povezuje Modiljanija i Nardoni muzej u Beogradu. Naš književnik, Rastko Petrović, posedovao je u svojoj kolekciji jedan slikarev crtež, ženski akt koji je, kasnije, njegova rođena sestra, Ljubica Luković, poklonila Muzeju. U ovom infrmativnom prilogu možete saznati više detalja o kojoj slici je reč (video).

Amadeo Modiljani, „Portret Žane Ebitern“, 1919.

Važno je pomenuti da je pre svoje najpoznatije muze, Modiljani imao jednu specifičnu duhovnu, emotivnu i intelektualnu povezanost sa jednom drugom umetnicom. Šest godina pre nego što je upoznao Žanu, 1911. godine Modiljani je u Parizu upoznao rusku pesnikinju Anu Ahmatovu. Ona je u svojim dnevnicima, beleškama i esejima pisala o njihovom druženju. Tada su oboje bili nepoznati.

On me nije crtao u prirodi, nego kod sebe kući – darovao mi je te crteže. Bilo ih je šesnaest. Molio me je da ih uramim i postavim u svojoj carskoselskoj sobi. Stradali su u prvim godinama revolucije.

Ahmatova pominje da su najviše vremena provodili pričajući o poeziji. Zajedno su čitali Verlena, Malarmea i Bodlera u Luksemburškom parku. Napominje i da je sam Modiljani pisao stihove, što joj isprva nije rekao, kao i da joj je pisao duga pisma. Neke njihove delove je upamtila, posebno jedan: Ti si opsesivno deo mene.

Nekad smo sedeli pod kišobranom, na klupici u Luksemburškom parku, padala je topla, letnja kiša dok smo naglas čitali Verlena, kojeg smo znali napamet, i radovali se što pamtimo iste stvari.

Neke od slika iz Modiljanijevog pariskog opusa

Zanimljiv je jedan događaj koji je Ahmatova opisala a koji je u vezi sa Modiljanijevim ateljeom, ružama i njenom nenadanom posetom:

Jednom, kad sam trebala da se nađem sa Modiljanijem, dozivala sam ga, ali je on već bio izašao: očigledno smo se pogrešno razumeli pa sam odlučila da ga sačekam nekoliko minuta. U rukama sam imala buket crvenih ruža. Modiljanijev prozor, iznad zaključanih kapija njegovog ateljea, bio je otvoren. Kako nisam imala pametnija posla, počela sam da ubacujem ruže kroz prozor u atelje. Više nisam čekala ni minut i otišla sam. Kada smo se sreli nakon toga on je bio zbunjen, pitao me je kako sam uspela da uđem u atelje kada je ključ imao samo on. Objasnila sam mu šta se dogodilo, a on je rekao da to nije moguće, jer su ruže bile divno složene na podu.

Ana ističe još i da pamti jasno lepotu Modiljanijevog glasa, njegovu glavu poredi sa Antinojevom. Večito mlad, Modiljani živi kroz uspomene Ahmatove kao boem koji izgara u radu i siromaštvu. Kod nje ga je fasciniralo, naglašava ona, to što je navodno umela da čita misli drugih i da sanja njihove snove. Najzad, ona zaključuje:

Oboje smo propustili da razumemo jednu veoma važnu stvar, a to je da sve što nam se događalo, jeste bila praistorija naših života, njegovog veoma kratkog i mog veoma dugog. Umetnost nam tada još uvek nije zapalila strasti, taj oganj nas još uvek nije promenio, to mora da je bio onaj laki i prozračni čas pred zoru. Ali budućnost je, koja svoj dolazak najavljuje mnogo pre nego što stigne, kucala na prozor. Ona je vrebala iza fenjera, ona je napala naše snove koji su uzeli oblik zastrašujućeg Bodlerovskog Pariza, uvek vrebajući  u blizini, iz zasede.

Štefan Cvajg je poglavlje o Parizu iz svoje autobiografije Jučerašnji svet nazvao „Pariz, grad večne mladsti“. Možda bi upravo taj naslov, ma koliko nam se činio poput natpisa sa razglednice epohe koja je na izdisaju (belle epoque), najviše odgovarao ovim sećanjima Ahmatove. Ona ih je zapisala mnogo kasnije, čak pedeset godina posle susreta sa Modiljanijem, između 1958. i 1964. godine u sasvim drugačijem kontekstu od onog prolećnog i pariskog u kome su se oni sreli.

Žana Ebitern, „Autoportret“, 1917.
Žana Ebitern, „Autoportret“, 1918.
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A