Stvaralačke faze Alberta Đakometija

 

Različite razvojne faze skulptora bile su prikazane u muzeju Kunsthaus iz Ciriha povodom pedeset godina od umetnikove smrti. Skulptorev razvoj podrazumevao je više različitih faza koje međusobno, čini se, nemaju dodirnih tačaka, ali koje, dijalektički, jedna iz druge proizilaze.

Na izložbi je bilo radova od kamena, gline, drveta i gipsa. Ono što je ovu izložbu činilo specifičnom jeste odsustvo njegovih najpoznatijih radova, čoveka koji hoda, čoveka od bronze, nesalomivog, koji izgleda nemoćno, krhko kao trska. Na izložbi vidimo da Đakometijeve skulpture ne korespondiraju jedino sa očajem čoveka koji „peva posle rata“, očajem čoveka koji je slomljen, čija je duša izjedena istorijom poput oglodanih kostiju.

*

I RANI PERIOD (1901-1919)

Đakometi je rođen u italijanskoj porodici koja je živela u Švajcarskoj. Njegov otac je bio slikar u duhu postimpresionizma koji je deci dozvoljavao pristup u atelje i koji ih je ohrabrivao da se bave umetnošću. Đakometi u prvoj fazi dosta koristi glinu. Ove glave dečaka nastale su u periodu od 1917. do 1919. godine.

II PARISKE GODINE (1920-1924)

Đakometi napušta svoje rodno mesto, Stampu, i odlazi u Ženevu, gde mu se atmosfera nije dopala.odlazi na jug, u Italiju, gde u Firenci i Rimu izučava antičku, renesansnu i baroknu skulptorsku tradiciju. Oko 1922. odlazi u Pariz gde studira vajarstvo. Većinu dela iz tog perioda umetnik je, kasnije, uništio. Oko 1919. radi ovaj fragmentarni portret svoje majke, Anete Stampa.

III GODINE AVANGARDE (1925-1929)

Tokom ovih godina eksperimentiše sa formama i materijalima. Koristi glinu, gips, kamen i bronzu. Tri umetnika vrše veliki uticaj na njegovo delo: Ossip Zadkine, Jacques Lipchitz i Konstantin Brankusi. Stvara u kubističkom maniru, zanima se za umetnost Afrike. Prvog decembra 1926. rentira atelje u kome će ostati do kraja svog života (46 Rue Hippolyte Maindron). Fotografije tog ateljea posećivali su mnogi značajni umetnici, a o njemu je bilo reči i na blogu A . A . A (link).

IV NADREALISTIČKA FAZA (1930-1934)

Mirò, Arp, Giacometti, naziv je izložbe održane u Parizu, u Galeriji Pjer, koju su posetili Andre Breton i Salvador Dali. Tom prilikom pozvali su ga da se pridruži nadrealistima. Maja 1932. ima prvu samostalnu izložbu u Parizu, a decembra 1934. u Njujorku. Tada je bilo izloženo petnaest njegovih skulptura koje su činile malu retrospektivu.

V POVRATAK FIGURACIJI (1935-1945)

Napušta nadrealistički pokret i način stvaranja blizak toj grupi. Sklapa prijateljstva sa mnogim značajnim umetnicima tog uzbudljivog perioda u Parizu. Baltus, Beket, Pikaso, Bovoar-Sartr par, André Derain, Francis Gruber, Tal Coat samo su neka od imena sa kojima sarađuje, koja viđa i sa kojima se druži. Biva zainteresovan i za teoriju Merlo- Pontija o fenomenologiji vizuelne percepcije. Drugi svetski rat provodi u Švajcarskoj. Ženi se Anetom Arm 1949. godine. Pravi sve manje i manje skulpture, redukujući ih na neznatne dimenzije. Vratio se u pariz 18. septembra 1945. godine sa šest kutija šibica. U svakoj je bila jedna skulptura koju je uradio tokom ratnih godina u Švajcarskoj.

VI PERIOD ZRELOSTI (1946-1958)

Godine aktivnosti i definisanja prepoznatljivog stila, izduženih ljudskih figura. U časopisu Labyrinthe, decembra 1946, biva objavljen njegov esej Le Rêve, le Sphinx et la mort de T. (San, Sfinga i smrt T.). Izložba u Njujorku 1948. ponovljena je posle skoro dve decenije zahvaljujući Pjeru Matisu. Pedesete, godine egzistencijalizma i post-traumatskog oporavka Evrope od rata neslućenih razmera, korespondiraju sa Đakometijevim uspehom na međunarodnoj sceni. Razmišljanja o vizuelnoj percepciji menja kada ne uspeva da adekvatno uobliči lice Isaku Yanaihare, japanske profesorke filozofije, koja mu pozira nekoliko godina (1957, 1959, 1960, 1961).

VII POSLEDNJA RAZVOJNA FAZA (1959-1966)

Marta 1961. godine vaja opustelo drvo za potrebe izvođenja Beketove predstave Čekajući Godoa. Izlaže u Njujorku, na Venecijanskom bijenalu, časopisi mu posvećuju temate, dobija počasne doktorate, intezivno izlaže. Retrospektiva njegovog dela 1965. održana je u mnogim muzejima širom sveta. Umire početkom 1966. od srčanog udara. Sahranjen je u Švajcarskoj. Dijego Đakometi, njegov rođeni brat, najpouzdaniji saradnik tokom života, nastavlja da se brine o njegovom delu i ateljeu.