Fridrih Šlegel, nemački pisac i kritičar književnosti, u jednom fragmentu je napisao da u dobroj prozi sve mora biti podvučeno.
Upravo je to slučaj sa romanom Portret jedne dame američkog pisca, sa višedecenijskim prebivalištem u Evropi, Henrija Džejmsa. Kada govorimo o umetnosti važno je da izbegavamo superlative. Međutim, ukoliko bi postojao neki udžbenik za pisanje romana, udžbenik koji bi navodio primere dobro građene rečenice, dobro razvijenog stila, inteligentne upotrebe stilskih figura, čvrste kompozicije, filigrantske psihološke karakterizacije to bi bio pomenuti Džejmsov roman koji je objavljen 1881. godine.
Čitajući Džejmsa čitalac je primoran da drži olovku u ruci i podvlači. Ja sam, čitajući Portret jedne dame i Evropejce podvlačila oblike stilskih figura kojima je Džejms bio sklon, kao i eliptičnom, zagonetnom, često komplikovanom stilu. To je način na koji Džejmsova proza postoji i ona je jedno potpuno novo viđenje stvarnosti, nov pogled na svet postignut autentičnim stilom.
*
PORTRET JEDNE DAME
Bio je koristan kao poštanska marka koja na poleđni nema lepka.
Međutim, njegova vedrina bila je samo miris divljeg cveća koje je počelo da niče u ruini njegovog organizma.
Naravno, oholost nosi u sebi opasnost neumerenosti – opasnost držati zastavu razvijenu i posle kapitulacije opsednutog grada; jedno ponašanje koje je toliko neodgovorno da čak i samoj zastavi nanosi sramotu.
Za njenu uobrazilju njena priroda imala je izvesne kvalitete bašte: nagoveštavala je miris cveća, šušanj granja, hladovite senice i druge aleje; i ona je smatrala da sve u svemu to zagledanje u sebe predstavlja izlet na čist vazduh i da poseta odmaralištima duha ne može biti štetna kad se neko odatle vraća s punim naručjem ruža. Ali je često bila opominjana da na ovom svetu postoje i druge bašte sem onih njene zagonetne duše, i da, štaviše, ima vrlo mnogo mesta koja uopšte nisu bašte, već prašnjavi, nezdravi krajevi, ogrezli u jad i bedu.
Ralf je uživao da je naziva „Kolumbijom“ i da je optužuje da je njen patriotizam toliko vatren da smrdi na goretinu.
On je posmatrao zgradu spolja i mnogo joj se divio; zavirivao je kroz prozore u nju i stekao utisak da su i unutrašnje prostorije isto tako lepe. Međutim, osećao je da zgradu gleda samo sa strane i da još nije bio pod njenim krovom. Vrata su bila zaključana i, mada je u džepu imao ključeve, bio je uveren da nijedan od njih ne otvara bravu. Izabela je bila inteligentna i velikodnušna, po prirodi otmena i slobodna; ali šta namerava da radi sa sobom?
Ralf odmah primeti da je gospođica Stekpol sveža, aktuelna i nova kao prvo izdanje još nesavijenih novina. Od glave do pete ona valjda nije imala nijednu štamparsku grešku. Govorila je jasnim visokim glasom, koji nije bio pun, već samo jak. Pa ipak, kad zauze sa njima mesto u karucama g. Tačeta, njemu se učini da ona nije nimalo tip velikih štamparskih slova, od onog strašnog tipa slova za naslove, kao što je očekivao.
Ti obziri za njega nisu imali veću važnost od cveta koji je nosio u rupici svog kaputa.
Ali mada je bila sva ushićena pruženom prilikom, ona ipak postiže da se povuče u najmračniji kut svoje duše, kao ulovljena divljač u prostranom kavezu.
Moć Kaspara Gudvuda nije značila neku njegovu prednost, već je odražavala duh koji je sedeo u njegovim bistrim očima, kao neki neumorni motrilac kraj prozora.
Priliku da upropasti svoj lepi mladi život. Nikad nije previše brzo, kad se radi o spasavanju jednog divnog ljudskog stvorenja od davljenja. Koliko sam razumeo, reče Ralf, vi prema tome hoćete da ja gospodina Gudvuda gurnem preko palube u vodu za njom?
Pretpostavljajući da je njemu zaista mnogo stalo do Izabele, govorio je Ralf sebi, onda on mora da gleda na gospođicu Stekpol kao na trn u peteljci svoje ruže, kao na jednog posrednika kome nedostaje dovoljno takta.
Po neki put uplašila bi se svoje otvorenosti: činilo joj se da nekoj prilično nepoznatoj osobi daje ključ od ladice u kojoj čuva svoje dragocenosti. Duhovni dragulji bili su jedina dragocenost koju je Izabela posedovala, ali utoliko je više vredelo brižljivo ih čuvati.
Naša junakinja sama je važila za osobu od inicijative, i u izvesnoj meri osećala se ponosna na to. Ali ona je – kao da se nalazi sa spoljne strane zida nekog privatnog vrta – obilazila oko njoj nedostižnih talenata, postignuća i pogleda madam Merl.
To je sasvim tačno; svako ima mnogo više posuđa od gvožđa nego od porculana, ali možete biti sigurni da svako ima svoju belegu. Čak i najtvrđi lonac od gvožđa ima neko ulubljeno mesto, neku malu rupu negde. Ja laskam sebi da sam prilično tvrda, ali moram da vam priznam da sam strahovito lupana i ulubljena. Još vrlo dobro služim, jer sam vešto iskrpljena, i jer se trudim da ostanem, što duže mogu u kuhinjskom ormaru koji miriše na ustajale začine.
Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se završava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebi. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije „ja“, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.
Ona je imala veliko poštovanje za ono što se obično smatra pristojnošću, a mlada otmena žena bez vidljivih rođaka, njoj se činila kao svet bez lišća.
Život treba lakše uzimati. Nemojte stalno da se pitate da li je ovo ili ono dobro za vas. Ne ispitujte previše svoju savest, inače će da se rasklima kao klavir, po kome se neprestano lupara. Čuvajte je za velike prilike. Ne trudite se suviše da formirate svoj karakter; to je kao da hoćete silom da otvorite uvijen nežan ružin pupoljak. Živite onako kako vam se najviše sviđa i vaš karakter postaraće se sam za sebe. Navijte vaš časovnik na pravo vreme. Stišajte svoju groznicu. Razvijte svoja krila; prhnite uvis. To nikad ne škodi.
Ja se iscrpljujem u sebi, gledam na život kao na lekarski recept. Zaista, zašto da se stalno pitamo da li su stvari dobre za nas, kao da smo bolesnici koji leže u bolnici? Zašto da se stalno plašim da ne postupam kako treba? Kao da to ima neke važnosti za svet da li ja postupam ovako ili onako.
S vremena na vreme, Izabela bi čula kako grofica, na neku oštroumnu misao svoje sagovornice, tek bubne nešto, kao pudlica koja pljasne u vodu za bačenim štapom. Izgledalo je da i madam Merl uviđa koliko će daleko ova da pliva.
Ja sam potpuno svestan toga da sam zarđao kao ključ koji ne može da se podudari ni na jednu bravu. Podmaže me malo to što mogu da govorim sa vama, ne da uobražavam, naravno, da mogu da okrećem komplikovanu bravu koju, rekao bih, predstavlja vaš intelekt.
Ona se otisla na jednu istraživaču ekspediciju i ja ne verujem da će promeniti kurs plovljenja zbog signala koje joj daje Gilber Osmond. Možda će da uspori brzinu za koji čas, ali pre nego što mi to i primetimo, već će opet da plovi punim jedrima.
Ali ja se slažem s vama da je bolje za nju da ne odlučuje prenagljeno o svom životnom pozivu. Jer promeniti smisao jednog poziva skoro je isto onako teško kao i promeniti oblik jednog nosa: oba su tu, usred nečijeg lica, odnosno karaktera. Mora se početi odnatrag ako se hoće nešto izmeniti.
Ona je sa svoje posete vili na brežulku ponela sliku o njemu. Slika nije bila bogata bojama, ali ona je volela njen blagi ton i onu atmosferu letnjeg sumraka.
Iznosio je svoje ideje kao da se navikao i saživeo sa njima, ma koliko da su one često bile neobične (sve uglačani stari čvorovi, glave i držalje izvanrednog kvantiteta koje mogu, ako zatreba, da posluže kao štap za šetnju, a ne prutići otkinuti u nedostatku boljeg s nekog običnog drveta kojima se posle razmetljivo vitla po vazduhu).
Bila je kao list čiste bele hartije – idealna jeune fille iz starih romana. Izabela se jedino nadala da će tako jedan čist i gladak listić biti ispisan dobrim tekstom. Grofica Đemini takođe je došla u posetu, ali ona je bila nešto drugo. Ona niukoliko nije bila neispisani list; naprotiv, mnoge ruke pisale su po njemu.
Ako gospođica Stekpol ne može da bude mirisna kao ruža, može da bude pažljivo brana kao kopriva.
Ona je mislila na to da se najsrećniji doživljaj njenog života bliži kraju (a tako je gledala na ovo premalo dana u Rimu, koje je romantično mogla da pripiše osobi neke male princeze iz nekog od onih doba raskošnog odevanja, u purpurnom svečanom ogrtaču i sa repom toliko dugačkim da su istoričarima bile potrebne čitave stranice da bi ga opisali.
Njoj navreše suze na oči. Ovog puta one otkriše jačinu potresa koji oseti i koji se njoj učini kao da su zalupljena neka vrata – spreda ili pozadi, ni ona sama ne bi umela da kaže.
Ona je zamišljala sebi smelije stvari nego da provede zimu u Parizu (Pariz je imao ponešto što ga je činilo sličnim Njujorku: bio je kao neka lepa korektna proza).
Iscrpeno i izlomljeno, ali još živahno i ironično, njegovo lice ličilo je na upaljeni fenjer, iskrpljen hartijom, koji se nesigurno klati.
Izabelina inteligencija imala je da bude srebrna posuda (ne zemljana) koju će on da napuni zrelim voćem, što će joj dati vrednost ukrasa, tako da njihov razgovor bude njemu neka vrsta služene poslastice. On je u Izabeli našao odlike srebra do te savršenosti, da je mogao prstom da kucne po njenoj duši pa da ona zazvuči.
Njegov vidik je širok kao džepna maramica, i to ona mala s čipkastim ivicama.
To gubljenje poverenja došlo je postepeneo; nju je spopala sumnja pre nego što će da se završi prva godina njihovog braka, u početku tako zanosno prisnog. Tek onda su počele senke da se šire. Izgledalo je kao da Osmond gotovo zlonamerno gasi jednu svetiljku za drugom. U početku mrak nije bio mnogo crn, i ona je mogla u njemu da vidi svoj put. Ali je bivao sve gušći i, mada bi tu i tamo postao providan, izvesni uglovi njenog vidika ostajali su neprozirno crni.
On je izgledao kao neki nepoverljivi moreplovac koji čeka da nastupi plima, zagledan u more ali ne otiskujući se na pučinu. U svemu tome ona je videla priliku na koju je čekala. Ona će biti ta koja će za njega porinuti njegov brod u more; ona će biti njegovo proviđenje.
To je jedna mračna, gluha kuća koja guši dah. Osmondov izvanredni duh nije u nju uneo ni svetlosti ni vazduha. Imala je utisak da Osmondov suvereni duh viri na nju kroz jedanmaleni visoki prozor i podsmeva joj se.
Izgledalo joj je da grofica uopšte nema dušu. Bila je kao kakva šarena retka školjka, s glatkom površinom i vrlo rumenim rubom, ali u kojoj je nešto klaparalo kad se zatrese. To klaparanje, to je svakako bio grofičin moralni princip, jedno malo nepričvršćeno zrnce koje se kotrlja u njoj. Ona je bila odviše orginalna da bi bila omalovažavana i odviše nenormalna da bi služila za poređenja.
To je izgledalo kao sudar dva broda usred bela dana. Nije bilo ni magle, ni podzemnih struja da bi služili za izgovor, a ona je jedino želela da plovi što dalje. Međutim, on je naleteo na provu njenog broda, dok su njene ruke bile na kormilu i – da upotpunimo metaforu – lakši brod toliko je bio ulubljen da se posledice toga i sada ponekad osete kad on zaškripi.
Dođe i gleda ti kćer kao da je došao da iznajmi stan pod kiriju: proba kvake na vratima, gleda kroz prozor, pokuca zidove i pravi utisak kao da se već nastanio. Ti samo što ne sedneš da pišeš ugovor o najmu. Onda, najednom, pronađe da su mu sobe male, da ne veruje da može da izdrži da stanuje na trećem spratu, da mora da ima jedan piano nobile – i izgubi se, pošto je mesec dana stanovao džabe u jednom malom stanu.
Gilbert je rekao Izabeli da nalazi da je to vrlo originalan čovek, snažan je i ima stila, kao kakav engleski ručni kofer s mnogo kaiševa i pređica, koje nikad neće da popuste, s patent-bravom.
On upita Izabelu da li je i g. Gudvud tražio da je uzme za ženu, i izjavi čuđenje što nije pristala. To bi bila divna stvar, kao da živiš po okriljem nekog velikog zvonika koji otkucava sve časove i njihove delove, i izaziva brujanje gore u vazduhu. On joj reče da voli da razgovara sa velikim Gudvudom. Istina, govorio je, u početku nije bilo prijatno: trebalo je pentrati se uz beskrajne strme stepenice sve do vrha zvonika, ali kad dopreš tamo imaš bar širok vidik i malo svežeg povetarca.
Ti si kao ranjeni jelen koji traži najtamniju senku.
Izabela instinktivno pusti jedan uzvik neprijatnog iznenađenja; oseti se kao da joj je rekao da je izvadio sve zube. (Izabelna reakcija na vest da je Edvard Rozije prodao sve svoje antikvitete)
Zavidela je Ralfu što umire, jer ako neko priželjkuje počinak, onda najpotpuniji pruža samo smrt. Potpuno iščeznuti, odreći se svega i zaboraviti sve – to je bila pomisao slatka kao vizija kupanja u hladnoj vodi u nekom mramornom bazenu kakvog zamračenog kupatila u nekoj zemlji žarkog sunca.
*
EVROPEJCI
Ova iznenadna provala elemenata koji se nije slagao sa shemom uobičajenih obaveza u sređenu svest Ventvortovih zahtevala je prilagođavanje onog osećanja odgovornosti koje je predstavljalo glavnu sadržinu te svesti.
Šarlotina mašta nikada nije lutala; ona ju je držala, kako bi se reklo, u džepu, sa ostalim sitnicama koje su joj bile nužne – naprstkom, malom kutijom peperminta, i komadom flastera.
Kakvu ribu očekuje da će uloviti u ovako mrtvim vodama? Ova igra je očigledno bila neprozirna. Avgustina je mogla imati nepoverenja u svoju gazdaricu ali osećanje da tapka u mraku odavala je fizionomija ove mršave, trezvene, ispijene, sredovečne osobe, koja nije imala ništa zajedničko sa idejom Gertrude Ventvort o subreti, najironičnijom grimasom koja je ikada bila upućena na skromne znake spokojstva i izobilja Ventvortovih.
Nije se sećao da mu je u životu išta bilo prijatnije od pažnje sa kojom su slušali ono što govori. To je upoređivao sa velikim komadom čistog sitnozrnastog papira za crtanje na kome će početi da radi akvarel.
On je imao sreću da poznaje mnoge otmene dame pune vrlina, ali mu se sada činilo da je u svojim odnosima sa njima (naročito kada su bile u pitanju neudate dame) posmatrao slike kroz staklo. Sada je učio koliko je staklo smetalo – kako je izopačavalo i mutilo sliku, kako su se u njemu videli odblesci drugih predmeta i primoravali čoveka da se stalno premešta.
To je kompliment, reče Gertruda. Sve komplimente stavljam u štednu kasicu koja ima prorez sa strane. Protresem kasicu i oni zazveckaju. Još nije ni izdaleka puna – svega dva ili tri.
Mislim da je sedeti nekome kao model jedan od različitih vidova dokoličenja, reče gospodin Ventvort. Dragi moj gospodine, uzviknu Feliks, ne možete reći da je to dokoličenje kada dajete jednom čoveku toliko posla.
Ekton je doista bio vrlo razborit čovek – pa čak i nešto više; i zaista gospodinu Ventvortu treba priznati da je onaj moralno sumnjiviji deo njegove pristrasnosti prema Ektonu sadržavao nejasnu senku verovanja da je krajnja vrednost njegovog rođaka izvesna sposobnost na kojoj mu se moglo zavideti; sposobnost da fućka, i to nonšalantno, na sankcije proste razboritosti – sposobnost za neku veću smelost, lepši vid hrabrosti, no što obične prilike zahtevaju.
Formirati mišljenje, recimo po ponašanju neke osobe, za gospodina Ventvorta je dobrim delom ličilo na pokušaj da otključa vrata ključem koji je naslepo uzeo. Izgledao je sebi kao neko ko hoda po svetu sa velikim svežnjem ovih slabo korisnih instrumenata za pojasom. Njegov sestrić, nasuprot tome, samo jednim okretajem otvara svaka vrata, vešto kao kakav lopov.
Ovde je ona, znate, slika izvađena iz okvira.
I laskao je sebi da je njegovo neženstvo branjeno kao tvrđava. Ako je to i bila tvrđava, on je na njoj već odavno porušio spoljna utvrđenja. Uklonio je topove sa bedema; spustio je viseći most preko šanca. Viseći most se ljuljuškao pod koracima gospođe Minter; zašto ga ne bi naglo podigao i nju zadržao kao zarobljenika? Bio je donekle uveren da bi ona postala – bar vremenom, kad bi videla sve prednosti ovog mesta – tolerantan, strpljiv zatočenik. Ali viseći most nije dizan, i Ektonova briljantna gošća uživala je slobodu da odlazi i dolazi.
Jer i pored toga što je bio veoma vezan za svog druga iz Kine, nije doputovao od srca. Činilo mu se kao da su ga izvukli iz pozorišta na pola neke napete drame. Za vreme njegovog odsustva zavesa je bila podignuta sve vreme, i on nije video četvrti čin; četvrti čin koji je bio toliko važan za razumevanje petog. Drugim rečima, mislio je na baronicu, koja mu se, ovako iz daljine činila zaista briljantnom osobom.
Njena razdraženost je, u samom korenu, poticala od osećanja, koje je, mada je uvek tinjalo, iznenada buknulo, da ovo društveno tlo na ovom velikom, njoj nejasnom kontinentu, nije nekako bilo podesno za podizanje onih biljaka čiji je ona miris neobično volela da udiše i kojima je volela da bude okružena – vrsta vegetacije za koju je ona, kako bismo mogli reći, nosila pune džepove semena.
A sada je osećala bes koji spopadne prilično iscrpljenog plivača koji je, kada se približio obali da izađe iz vode, naišao na gladak okomit zid stena, a računao je da će naići na čistu, lepu plažu. Njena snaga je, pod ovim amarečkim podnebljem, izgleda, izgubila moć hvatanja; po glatkom zidu se nije moglo peti.
Svoju sestru u svojoj viziji uvek je video kao mesečev disk kada mu je samo jedan deo osvetljen. Senka na ovoj osvetljenoj površini izgledalo mu je da se širi i skuplja; ali ma kakve bile njene razmere, uvek je cenio mesečinu.
Nije bio veseo posao, u najboljem slučaju ,kuckati po kovčegu u koji je čovek u svrhu sahrane položio siroto malo priznato čedo svog sopstvenog grešnog srca; a taj zadatak nije postao ništa prijatniji zbog činjenice što je duh čovekovog prigušenog sna bio izazvan iz carstva seni neobičnim, odvažnim rečima jednog brbljivog mladog tuđinca.
Njegova blagoglagoljivost, kao ljuljuškanje čamca po dubokom mirnom jezeru, pravila je vrtloge tišine.
Tačno je, Judžinija odvrati, da je čovekov razum žalosno površan. To je postelja bez dušeka.
Izvor: Henri Džems, Portret jedne ledi, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.
Izvor: Henri Džejms, Evropejci, preveli Vasilija Đukanović i Marko Pajić, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2006.
Slika: Henri Džejms 1890. godine
A . A . A 