Franc Kafka: „Domaćinova briga“

Jedni kažu da reč odradek potiče iz slovenskog, i trude se da na osnovu toga pokažu kako je stvorena ta reč. Drugi, opet, misle da potiče iz nemačkog, a da je samo pretrpela slovenski uticaj. Ali, nesigurnost oba ta tumačenja, bez sumnje, dozvoljava opravdan zaključak da nijedno nije tačno, pogotovo što se nijednim od njih ne može pronaći neki smisao te reči.

Naravno, niko se ne bi bavio takvim studijama kad ne bi zaista postojalo biće koje se zove odradek. Ono u prvi mah izgleda kao pljosnat i zvezdast kalem za konac, a i doista je, kanda, obavijeno koncem; doduše, to su, verovatno, samo iskidani, stari, nastavljeni, ali i upredeni komadi konca najrazličitije vrste i boje. Međutim, to nije samo kalem, nego iz sredine zvezde štrči jedan poprečni štapić, na koji se pod pravim uglom nastavlja još jedan. Pomoću ovog poslednjeg štapića na jednoj strani, i jednog od krakova zvezde na drugoj, celina može stajati uspravno, kao na dve noge.

Čovek bi se našao u iskušenju da poveruje kako je ta tvorevina ranije imala neki celishodan oblik, pa se sad samo razbila. Ali, kao da to nije slučaj; bar se ne može naći ništa što bi ukazivalo na to; nigde se ne mogu videti nastavci ili prelomi koji bi upućivali na nešto slično; celina izgleda, doduše, besmislena, ali na svoj način dovršena. Uostalom, o tome se ništa pobliže ne može reći, jer je odradek izvanredno hitar i nemoguće ga je uhvatiti.

On se naizmenično zadržava na tavanu, na stepeništu, po hodnicima, u predsoblju. Ponekad se mesecima ne može videti; verovatno se za to vreme preseli u druge kruće; ali potom se neizbežno vraća u naš dom. Ponekad, kad iziđeš kroz vrata i vidiš ga dole kako se prislonio na ogradu stepenica, osetiš želju da mu se obratiš. Naravno, nećeš mu postavljati neka teška pitanja, nego ćeš se s njim ophoditi – već i njegova sićušnost navodi na to – kao sa detetom. „Pa kako se zoveš?“, pitaš ga. „Odradek“, veli on. „A gde stanuješ?“ „Mesto boravka neodređeno“, kaže on i smeje se; ali to je smeh kakav je moguće proizvesti jedino bez pluća. Zvuči otprilike kao šuškanje u opalom lišću. Time se razgovor najčešće okončava. Uostalom, čak ni te odgovore nije uvek moguće dobiti; često je dugo nem kao drvo, što i jeste, kako se čini.

Uzalud se pitam šta će se s njim desiti. Ta zar on može umreti? Sve što umire prethodno je imalo neku vrstu cilja, neku vrstu delatnosti, i od toga se satrlo; ali to se za odradeka ne može reći. Pa hoće li se on, dakle, kotrljati niza stepenice, sa koncem što se vuče za njim, još i pred nogama moje dece i mojih unuka? On, očigledno, nikome ne škodi; ali pomisao da će me on još i nadživeti – ta pomisao mi gotovo nanosi bol.

1914–1917.

Izvor: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, preveo Branimir ŽivojinovićNolit, Beograd, 1984.

Slika 1: Avgust Černigoj, 1927.

Slika 2: Mogući izgled odradeka izrađen prema Kafkinoj priči.