Ivan Bunjin: „Kapela“

File:Edvard Munch - Separation - Google Art Project.jpg

Vreo letnji dan, u polju, iza vrta starog majura, davno zaboravljeno groblje – humke u visokim cvetovima, u travi – i usamljena, rušna, stara zidana kapela, sva zarasla u divlje bilje i rastinje, u koprive i čičak.

Deca s majura čuče kraj kapele i širom otvorenih očiju vire kroz jedan njen uzan i razbijen prozorčić u visini zemlje. Unutra se ništa ne razaznaje, samo je jasno da je prohladno. Svuda je svetlo i toplo, a unutra mračno i hladno: tamo, u gvozdenim sanducima počivaju neke dede i babe, i još neki strikan koji si ubio. Sve je to veoma zanimljivo i neobično: kod nas Sunce, cveće, trave, muve, bumbari, leptiri, možemo da igramo, pevamo, veselimo se i ježimo, dok ovako čučimo, a oni večito leže tamo u mraku kao noć, u debelim i hladnim gvozdenim sanducima; sve te ostarele babe i dede i onaj strikan koji je još mlad…

– A zašto se ubio?

– Bio je strašno zaljubljen, a kad je neko strašno zaljubljen , uvek se ubije…

Na plavom, nebeskom moru stoje tu i tamo, kao ostrva, prekrasni, beli oblaci, topli vetar donosi s polja sladunjav miris procvale raži. I što sunce jače i veselije peče, to hladnija promaja izbija kroz prozorčić, iz tame.

2. jula 1944.

Slika: Edvard Munk