Pet pisama Džemsa Džojsa o romanu „Uliks“

Tri pisma Harijeti Šo Uiver (Harriet Shaw Weaver)

I

Cirih, 29. jun 1918.

Draga gospođice Uiver,

Posle devetomesečne bolesti mogu najzad da čitam i pišem. Žao mi je što sam sa ostalim epizodama Uliksa u zakašnjenju. Pre neki dan poslao sam šestu epizodu „Had“ Ezri Paundu, sa posebnom kopijom za vas, a vrlo brzo poslaću i sedmu – „Eol“. Dobio sam, takođe, poslednje delo gospođe Vulf i počeću danas da ga čitam. Zahvaljujem vam na zalaganju oko štampanja moje knjige. Ukoliko ste u prepisci sa mojim američkim izdavačem, bio bih vam veoma zahvalan ako biste mu poručili da se slažem sa objavljivanjem „Sobne muzike“ izvan bostonskog izdanja, sa napomenom da ja zadržavam sva autorska prava.

Želeo bih, takođe, da mu saopštite da četvrta epizoda Uliksa, objavljena u junskom broju „Male revije“ nije moj puni tekst i da izvesni delovi moraju da se podvrgnu prepravljanju.

II

Cirih, 20. jul 1919.

Draga gospođice Uiver,

Pišete da poslednja epizoda koju sam vam poslao („Sirene“) izgleda slaba i razvučena. Čim sam primio vaše pismo, pročitao sam tu glavu još nekoliko puta. Ona me staje pet meseci pisanja. Uvek kada završim neko poglavlje moj razum pada u stanje neke praznine i apatije iz koje mi izgleda da se ta jadna knjiga neće ni pojaviti. Ezra Paund mi je pisao, požurivši da iznese svoje zamerke, ali ja mislim da su njegove primedbe zasnovane na pogrešnoj osnovi i imaju svoj koren u nestalnosti njegovih afiniteta, nestalnosti koja je karakteristična za umetnike sa tako snažnim unutrašnjim preživljavanjima. Brok mi je takođe pisao, moleći me da mu otkrijem svoj stvaralački metod, ali oni su kod mene tako mnogobrojni, menjajući se od časa do časa, iz epizode u epizodu, da i pored najvećeg poštovanja za njegovo kritičarsko strpljenje ne mogu da mu odgovorim… Ako vas „Sirene“ budu zadovoljile, ja se pomalo nadam da ćete „Kiklopa“ i, kasnije, „Kirku“ prihvatiti…

… i, iznad svega, meni je nemoguće da pišem te epizode brže. Elementi teksta se mogu jedino tako stopiti, ako duže vremena budu zajedno. Verujem da je to jedna do krajnosti dosadna knjiga, ali to je jedina knjiga čije mi pisanje predstavlja ujedno i zadovoljstvo.

III

Pariz, 24. jun 1921.

Draga gospođice Uiver,

Stvorena je lepa kolekcija legendi o meni. Neke su ponikle i ovde. Moja porodica u Dablinu veruje da sam se ja obogatio u Švajcarskoj za vreme rata pomoću špijunaža za jednu ili obe zaraćene strane. Tršćani, videvši me da se pojavljujem iz mog privremenog doma pretrpanog nameštajem svakog dana u isto vreme i da se šetam dvadesetak minuta uvek istom stazom do predgradskih dokova i natrag (Ja sam napisao „Nausikaju“ u toj užasnoj atmosferi) raširili su otkriće da sam narkoman. Glavna pretpostavka u Dablinu bila je, dok nisu stigli prvi prospekti Uliksa, da više nisam mogao da pišem i da sam skočio sa nebodera u Njujorku i razbio se. Jedan čovek iz Liverpula ispričao mi je da je čuo da sam postao sopstvenik niza bioskopskih dvorana širom Švajcarske. U Americi su kružile dve verzije: jedna je da sam neka čudna mešavina između Dalaj Lame i Rabindranata Tagorea. Ezra Paund me je opisao kao natmurenog aberdinskog ministra. Persi Uindan Luis rekao mi je da su mu pričali da sam ja malo udaren momak, koji uvek nosi sa sobom četri časovnika i ni sa kim ne govori, izuzev sa svojim susedom, koga svaki put pita kada ga vidi koliko je sati. Jits me je, izgleda, Ezri Paundu opisao kao neku vrstu klovna. Koliki je broj ljud ičiju sam maštu na ovakav način zaposlio – ne znam. Jedna žena ovde izmislila je priču da sam ja užasno lenj i da nikad neću uraditi ni završiti bilo šta. (Izračunao sam da sam potrošio oko 20.000 sati pišući Uliksa.)

Grupa ljudi u Cirihu uveravala je sebe da sam na najvišem stupnju ludila i stalno je nastojala da mi dokaže da treba da odem u sanatorijum gde se poznati doktor Jung (švajcarski čarobnjak koga ne treba brkati sa bečkim čarobnjakom dr. Frojdom!) zabavlja skupo naplaćujući (taksa se naplaćuje po reči) damama i gospodi njihov bes u kostima izazvan dosadom.

Nije mi važno šta se o meni priča, ali sam želeo da vam pokažem kako se sve to zaplelo. Istina je verovatno da sam ja sasvim pristupačna osoba, koja ne zaslužuje tako mnogo slikarske mašte. Javnost je otišla najdalje govoreći da sam ja lukavi prevrtljivac sličan Uliksu, jezuitska sova, sebičan i cinik. Možda u tome ima nečeg istinitog, ali time još nije sve rečeno o meni (ni o Uliksu!), a to što nije rečeno, to je ono što ocrtava moje stvaralaštvo.

Pismo Karlu Linatiju (Carlo Linati)

Pariz, 21. septembra 1920.

Dragi gospodine Linati,

U odnosu na Desijevu sugestiju da je ovaj moj triput prerađivani roman suviše obiman i neuobičajeno kompleksan, bilo bi bolje da vam pošaljem neku vrstu sažete konstrukcione šeme (samo za vas lično!). Možda će vam moja ideja biti jasnija, kad budete pred sobom imali tekst. Sem toga, pišite Rodkeru da vam pošalje ostale kopije. Ja sam dao samo orijentacioni tekst u svojoj šemi ali mislim da ćete ga sasvim shvatiti, kao da je u pitanju celo delo. To je jedan epos o dve rase ( Izrailji – Irci) i u isto vreme ciklus o čovečjem telu kao maloj svakodnevnoj životnoj priči. Karakter Uliksa uvek me je privlačio – još dok sam bio dečak. Zamislite pre petnaest godina počeo sam da ga pišem kao kratku priču „Dablince“! Sedam godina sam radio na toj knjizi. Shvatam je kao neku vrstu enciklopedije. Moja namera je bila da transponujem mit u sadašnje vreme. Svaki događaj (to je svaki čas, svaki organ, svaka umetnost, koja je međuspona i međuodnos u strukturnoj šemi svega) neće biti samo pojedina činjenica, već i posebno ostvarenje sa sopstvenom tehnikom obrade. Svaki događaj je zamišljen tako da kaže nešto određeno o jednoj osobi, mada je ceo roman komponovan tako da stalno obuhvata mnogo ličnosti i izgleda baš onako kako je Toma Akvinski zamišljao vojsku anđela. Nijedan engleski zdavač nije hteo da štampa ni reči od toga. U Americi je objavljivanje bilo zaustavljano četri puta. Sada, kako čujem, sprema se veliki pokret protiv štampanja ove knjige. Inicijatori su puritanci, engleski imperijalisti, irski republikanci, katolici – što je alijansa! Kad sam tako uspeo da ih ujedinim, može mi se desiti da dobijem Nobelovu nagradu za mir!

Pismo Frenku Badženu (Frank Budgen)

Pariz

Ja se osećam toliko prazan. Nisam čitao niti pisao literaturu više godina. Moja glava je jedino puna nekih tričarija. Nameravam da počnem knjigu u kojoj će se sukobiti ravno osamnaest različitih gledišta. Napisaću je takvim stilom koji je potpuno nepoznat u literaturi, a sa izvora legendi uzeću dovoljno da svakoj ličnosti poklonim po mit.

(Neko je rekao o meni: zovu ga pesnikom. Međutim, on izgleda najinteresantniji na madracima!) I, u stvari, takav sam. Jer kad završim posao, želim dobar, dugi mir u kome ću sasvim zaboraviti Uliksa…

S engleskog preveo Tomislav Ketig

Fotografija: Džems Džojs 1922. godine.