Beda Londona na ilustracijama Gistava Dorea

Sledi odlomak iz knjige Položaj radničke klase u Engleskoj Fridriha Engelsa koji na veoma literaran (ako već neko ne može da ga prihvati kao fakticitet) način prikazuje glavni grad Velike Britanije.

Takav jedan grad kao što je London, po kome se može ići satima a da se ne dođe ni do početka kraja, da se ne naiđe ni na najmanji znak koji bi podsećao na blizinu sela, predstavlja nešto osobito; ova kolosalna centralizacija, ovo nagomilavanje dva i po miliona ljudi na jednom mestu, ustostručilo je snagu tih dva i po miliona… Ali će se tek docnije otkriti koliko je žrtava sve to koštalo. Ako nekoliko dana budete lutali po glavnim ulicama tada ćete zapaziti da su ti Londonci morali žrtvovati sve što je najbolje u ljudskoj prirodi da bi stvorili sva ta čuda civilizacije kojima njihov grad kipti, da su mnoge latentne sposobnosti ostale u njima inertne i prigušene… već i sama ona ulična gungula ima u sebi nečeg odvratnog, nečeg protiv čega se buni ljudska priroda. Te stotine hiljada ljudi iz svih klasa i svih staleža, koji se tu tiskaju jedni pored drugih, nisu li svi oni ljudi sa istim osobinama i sposobnostima, i istim interesom, koji se sastoji u tome da budu srećni? Pa ipak prolaze oni jedni mimo drugih kao da nemaju baš ničeg zajedničkog među sobom, kao da nisu potrebni jedni drugom, i jedina prećutna pogodba među njima je u tome što svaki ide desnom stranom trotoara, da se ne bi suprotne struje sudarile i zadržale; i nijedan neće da udostoji drugog ni jednim pogledom. Brutalna ravnodušnost, tupa izolovanost svakog pojedinca svojim privatnim interesima utoliko su odvratniji i bolniji ukoliko je veći broj pojedinaca skupljen na jednom malom prostoru.

Oskar Vajld je napisao da je rad prokletstvo alkoholičarske klase. Duša čoveka u kapitalizmu, naročito kapitalizmu kakvim ga je prikazao francuski umetnik Gistav Dore, osuđena je na užas. On kao da je prikazao najružniji glavni grad Evrope. Pročitajte, uostalom, šta mnogi Englezi pišu o svom glavnom gradu, a i njihova želja za putovanjem opravadana je istom tom činjenicom: ovde nam je ružno, ovde nam je maglovito i sumorno. Ljudska bića ne mogu bez lepote, bar ne dugo. Nešto sasvim nehumano, nešto čemu se iz svoje dubine ljudska priroda opire, nešto podmuklo i suštinski anti-čovečno prisutno je u ovom gradu, u ovoj zemlji, bogatoj jedino ugljem, a inače lepih, zelenih livada.

Povezala bih ovom prilikom jedan odlomak iz knjige Položaj radničke klase u Engleskoj Fridriha Engelsa i seriju ilustracija Gistava Dorea posvećenih ovom gradu. Francuski novinar Blanchard Jerrold i Gistav Dore zajedno su, uz pratnju policajaca, danima obilazili London, u cilju ilustrovanja „svetlosti i senki“ tog velegrada. Obilazili su siromašnije delove grada, radnička naselja, bolnice, ulice pored Temze. Atmosfera sto osamdeset gravura, koliko je brojalo konačno izdanje, podseća na onu iz mnogih romana Čarlsa Dikensa. Izdanje gravira pod nazivom London: a pilgrimage moguće je pronaći na sajtu Britanske nacionalne biblioteke gde piše sledeće:

Contemporary critics had severe reservations about the book. Doré disliked sketching in public so there were many errors of detail; it showed only the extremes of society, and Jerrold’s text was superficial. Both were transfixed by the deprivation, squalor and wretchedness of the lives of the poor, even though they realised that London was changing and some of the worst social evils were beginning to be addressed. Despite these criticisms, Doré’s work has become celebrated for its dramatic use of light and shade, and the power of his images to capture the atmosphere of mid-Victorian London.

Citat: Fridrih Engels, „Položaj radničke klase u Engleskoj“ | Preporuka: Fridrih Engels

Slike: British Library