Metafizika svetlosti u gotskim katedralama

Kao što se može zaključiti iz Dionisovih reči, lepo se sastoji i od sjaja i od odgovarajućih srazmera: naime, on tvrdi da je Bog lep „kao uzrok sjaja i harmonije svih stvari“. Zbog toga je lepota tela u skladnosti udova, sa sjajem odgovarajuće boje. – Toma Akvinski

Svetlost, boja i broj su tri komponente lepog u „gotičkoj interpretaciji“ hrišćanskog platonizma. Iz toga se rodila i predilekcija za velike staklene prozore, koji zamenjuju masivne zidove romaničkih građevina. Nastaje nova metafizika svetlosti, koja se više ne zasniva na kontrastu svetlosti i tame, već na univerzalnom širenju svetlosti.

Ako je specifičnost svetlosti da osvetljavajući boji (illuminando colorat), to je u skladu s činjenicom da je unutrašnjost gotičke crkve raznobojnim staklenim prozorima drukčije određena nego romanički unutrašnji prostor. On nije više tvrđava odvojena od spoljnog sveta debelim zidovima, već dijafana struktura (prema definiciji Jancena), transparentni univerzum, čija svetlost ima drukčiju boju i drukčiji kvalitet nego dnevna svetlost. Umesto zraka koji prodiru u tamni ambijent i simbolizuju borbu između spasenja i greha, raznobojna svetlost pada sa svih strana i u svojoj različitosti od prirodne svetlosti anticipira uživanje natprirodne svetlosti. Ovo svojstvo da širi blaženstvo svetlost ima i u arhitekturi cistercita, gde su prozori od stakla u boji bili zabranjeni. Ovde se u promenljivim nijansama, koje kamen u unutrašnjosti dobija u različito doba dana, manifestuje svečani karakter svetlosti i u bogomolji nagoveštava zagrobna radost, koja će pasti u deo duši kad se nađe licem u lice sa čistim izvorom svekolike svetlosti. Novo shvatanje lepote kao svetlosti odgovara mističkoj crti u gotičkoj estetici, dok njenu intelektualističku stranu izražava predstava o lepoti kao mnogostrukosti koja teži jedinstvu ili, ako se hoće, kao jedinstvu koje se umnožava. Ovo slivanje misticizma i intelektualizma, za gotičku estetiku tako tipično, inkarniralo se, ako se tako može reći, u velikom katedralama klasičnog perioda gotičke umetnosti i, kasnije, u Božanstvenoj komediji, delu koje je takođe u isto vreme mističko i intelektualističko.

Izvor: Rozario Asunto, Teorija o lepom u srednjem veku, preveo Gligorije Ernjaković, SKZ, Beograd, 1975.

Slike: Različite rozete gotskih katedrala iz 13. veka.

Prvobitno objavljeno na sajtu Art Nit