Biserka Rajčić o poljskoj pesnikinji Vislavi Šimborskoj

Pre mnogo godina pročitala sam da je Šimborska u mladosti napisala pesmu naslovljenu sa „Tražim reč“. I kasnije, u retkim intervjuima s njom pominjana je ta pesma. Iz drugog teksta, iz intervjua s Adamom Vlodekom, pesnikom i urednikom poezije u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući koji je Vislavu 1945. ubedio da je pesnik, a ne prozni pisac, kako je tada mislila, saznala sam da ta pesma nikada nije objavljena, jer su je urednici tadašnjih „Poljskih novosti“ do te mere popravljali da od nje nije ostalo ništa. Međutim, kasnija je nobelovka nastavila sa „traženjem reči“. Do kraja života. Baveći se poezijom na svoj način. Gradeći i rušeći zamkove od peska. Od peska ili materije zvane stvarnost. Osobito u domenu jezika. Kroz neobičnu povezanost takozvanog visokog i niskog stila. Ili, kako kaže Malgožata Baranovska, kritičar i teoretičar poezije, koja joj je posvetila knjigu Bilo je tako lako o tome ne znati ništaŠimborska i svet, stvarajući mit o sebi, tačnije sebe kao pisca.

Šimborsku sam poznavala od 1963. godine, kada je sa delegacijom poljskih pisaca bila u Beogradu da sa Savezom pisaca Jugoslavije potpiše sporazum o kulturnoj razmeni. U delegaciji su bili i pesnici Timoteuš Karpovič i Leslav Bartelski. Svako od njih predstavnik svoje sekcije tadašnjeg Saveza poljskih pisaca. Sa naše strane ugovor je potpisao Slavko Mihalić. Bili su to prvi poljski pisci koje sam upoznala uživo. I prvi pisci XX veka koje sam ozbiljnije počela da čitam. Posebno Karpoviča, veoma teškog lingvističkog pesnika i teoretičara književnosti. Ni Šimborska nije bila laka, mada mi se tada to tako nije činilo. Posle nekoliko pročitanih pesama Bartelskim sam prestala da se bavim. Odlazeći u Poljsku od 1965. shvatila sam da postoje „državni pisci“, čiji je zadatak predstavljanje poljske književnosti u zemlji i van nje, koji daju ton, odlučuju o čemu, u kom stilu će se pisati.

PESNIK U VREMENU: Tada nisam znala da je Šimborska već odigrala ulogu koja joj je zadata, dvema zbirkama, Zato živimo (1952) i Pitanja postavljana sebi (1954). Zbirkama koje kasnije nije unosila u svoje izabrane pesme. Na moje veliko iznenađenje, kasnije otvoreno govoreći o svojim mladalačkim uverenjima koja je izražavala pišući o čoveku u množini, o društvu kao kolektivitetu, odnosno komunistički. I najvažnije, jezikom koji je do 1956. obavezivao. Naravno, ne sve isto. Ni njene dve pesme, jedna posvećena Lenjinu, a druga Staljinu, nisu bile ode predstavnicima lenjinizma i staljinizma, kakve su drugi pisali, čak tako veliki predratni pesnik kakav je bio Bronjevski. Već 1957. objavljuje Dozivanje Jetija, svoju prvu zbirku u kojoj je očigledan „prelom“ u pogledu sadržaja i forme. Prelom koji u potpunosti negira „arhetip poljskog pesnika“, čiji je rodonačelnik Mickjevič. Mada, kako kaže Baranovska, „ona u sebi ima nešto od proroka“. Tokom XIX veka, Poljaci koji su izgubili otadžbinu i pokušavali da je povrate, nazivali su svoje pesnike u emigraciji, a pre svega Mickjeviča, prorocima ili onima koji treba da vode poljski narod ka oslobođenju i ujedinjenju. I vodili su ga. Sve do 1918, kada je do toga došlo. U drugoj polovini XX veka, bez obzira na nametnuti komunizam, to tako nije bilo potrebno. Što osobito pokazuje stvaralaštvo pesnika rođenih 20-ih godina, u koje je spadala i Šimborska.

Šimborska koju poznajem i pratim i posle pomenutog preloma, pre svega je veoma „privatna“. Živela je skromno kao i većina poljskih pisaca toga vremena. U vreme Solidarnosti čak se i „angažovala“, mada nikada ne igrajući „glavne“ uloge. Sećam je se s književne večeri u krakovskoj Dominikanskoj crkvi krajem 80-ih, kada se u znak protesta čitala poezija. Na moje veliko iznenađenje, čitala ju je tiho i bez ikakvih emocija. Rečju, neangažovano. Slušala sam je i kasnije i nimalo nije menjala stil čitanja. Uvek mi se činilo da joj to čitanje teško pada. Da jedva čeka da ga dovrši. Što je sasvim drugačije od čitanja Česlava Miloša koji je Nobelovu nagradu dobio 1980. i ponašao se kao pravi nobelovac. „Ponašanje“ Šimborske nije se izmenilo ni sa dobijanjem Nobelove nagrade. Za razliku od Miloša, doživela ju je kao katastrofu, „oduzimanje privatnosti“, do koje joj je u životu najviše stalo. Mesec dana nakon objavljivanja da je ona „srećni dobitnik“ nije se znalo gde je. Napustila je Dom pisaca u Zakopanu i nestala. Nekolicina njenih bliskih prijatelja sumnjala je da je izvršila samoubistvo. To se ponovilo i dan uoči uručenja Nobelove nagrade kada se „zabarikadirala“ u hotelskoj sobi, da su morali da do nje dođu spolja, vatrogasnim merdevinama i razbijanjem prozora, a tokom uručenja Nobelove nagrade i večere sa švedskim kraljem pokušajima da bude vesela i duhovita. Novac koji dotle nikada nije imala u većim količinama predstavljao joj je neopisiv teret. Čim se vratila u zemlju, osnovala je fondaciju i razdelila ga „onima kojima je više potreban“. Kako pročitah u razgovoru s njenim sekretarom Mihalom Rušinekom, njen testament nalaže da se sve što poseduje preko nove fondacije „iskoristi na odgovarajući način“.

I svoju sahranu je isplanirala. Iako je počasni građanin Krakova i grad brine o njenoj sahrani koja će se održati devetog februara, testamentom nalaže da bude jednostavna, bez bogosluženja, tj. da je umesto u Panteonu izuzetnih Poljaka sahrane u porodičnoj grobnici na Rakovickom groblju, u kojoj počivaju njeni roditelji i sestra. Da posle sahrane u starom trgovinskom centru iz XV veka Sukjenjice usledi „kratak skup s čašicom votke“, a uveče, u Muzeju savremene umetnosti, da se održi književno veče. I, to je sve.

KAMERNA MUZIKA: Bez obzira što je u mladosti bila komunista i „okrenuta masama“, u biti je volela sve kamerno. Lični život, druženja, književne večeri. Iako u njenoj poeziji dominira kolokvijalni jezik, u biti je „filozofski pesnik“. Pišući poeziju šezdeset pet godina bavila se „svetom“, podjednako ljudima i životinjskim i biljnim svetom. Bavila, odnosno promišljala ga je i interpretirala. Kroz detalje koji u konačnom ishodu čine kolažnu celinu. Pored pisanja poezije strasno se bavila kolažima koje je slala svojim prijateljima i prevodiocima u vidu novogodišnjih čestitki. Spadam u te srećnike. Čitav zid u mojoj radnoj sobi zauzimaju uramljeni kolaži Šimborske, koje sam 1997. izlagala u Grafičkom kolektivu i u knjižari Prometeja u Novom Sadu.

Osim kolaža volela je stare razglednice, jer su „na očigledniji način svedočile o njoj“, kao i „predmete koji ne služe ničemu“ koje je sa svojim životnim saputnikom Kornelom Filipovičem kupovala po buvljacima. Njena nadrealistička mašta „oneobičavala“ ih je kao i „svakodnevnu“ tematiku kojom se bavila. Kako na samom početku rekoh, tražeći za nju reč ili formu. Ta reč je manje-više bila neki munjevito opažen detalj koji je prerastao u priču. Jer, iako je pisala naizgled lirsku poeziju, u biti je bila epičar.

Kako je bila majstor ironije, dosetke, apsurda, čak groteske, njene pesme su nalazile veoma širok krug čitalaca i u Srbiji. Iako, kako već rekoh, ne spada u lake pesnike u KOV-u, koji je od 1996. bio njen izdavač, njena poezija je izlazila u tiražu od hiljadu primeraka.

Znala sam da ne voli da govori o svojoj poeziji, njenom prevođenju, ocenama kritike, međutim boraveći u Krakovu krajem devedesetih ispričala sam joj o svojoj saradnji sa Savezom slepih Beograda. Reagovala je tako što im je iz tada najnovije zbirke Dve tačke posvetila pesmu Uljudnost slepih, koja je ubrzo postala svojevrsna himna pomenutog Saveza, čiji članovi je recituju svakog petnaestog maja, na svoj Dan poezije.

Šimborskoj kao kultnom pesniku u Srbiji objavljene su sve pesničke zbirke i prilično obiman izbor „feljtona“, uglavnom o istoriografskim knjigama koje je čitala, štampala u četiri toma pod naslovom Neobavezna lektira:

Antologija savremene poljske poezije (izbor i prevod Petar Vujičić, 1964)
Svaki slučaj (izbor iz poezije, prevod Petar Vujičić, 1983)
Antologija savremene poljske poezije (izbor i prevod Petar Vujičić, 1985)
Ljudi na mostu (prevod Petar Vujičić, 1989)
Kraj i početak (prevod Biserka Rajčić, 1996)
Naivna pitanja (prevod Slađana Janković i Petar Bunjak, 1996)
Izabrane pesme (prevod Petar Vujičić i Biserka Rajčić, 1997)
Trenutak (prevod Biserka Rajčić, 2002)
Dve tačke (prevod Biserka Rajčić, 2006)
Neobavezna lektira (izbor i prevod Biserka Rajčić, 2006)
Ovde (prevod Biserka Rajčić, 2009)

Slika: Fotografija Vislave Šimborske u mladosti

Izvor: Vreme