Ervin Rode o Eleusinskim misterijama

Grčka prirodna religija slavila je u predstavama eleusinskih misterija svoje istinske orgije. Demetra je zemlja, Kora-Persefona, njena kći, je seme. Korina otmica i vraćanje označavaju polaganje semena u zemlju i izbijanje semena iz dubine, ili, u drugoj verziji, „godišnju propast i obnavaljanje vegetacije“. Ta mistički zaodevena radnja simbolizuje prirodu. Misti posmatrajući treba da budu navedeni na uviđanje da je sudbina semena, personifikovana u Persefoni, iščezavanje semena u zemlji i njegovo ponovno izbijanje iz nje, model sudbine ljudske duše, koja takođe iščezava kako bi ponovo oživela. I to bi onda trebalo da bude istinski sadržaj tih svetih tajni.

Učesnicima u eleusinskoj službi obećava se privilegovana sudbina posle smrti, ali već u životu, srećan je onaj koga dve boginje vole, one mu u kuću šalju Plutona – donosioca bogatstva. Nasuprot tome onaj ko ne poštuje Koru, vladarku podzemnog sveta, prinoseći joj žrtve i darove, uvek će morati da ispašta.

Pesništvo onog vremena je samo iz sebe porodilo želju za sadržajnijim i ispunjenijim postojanjem u dugoj, nesagledivoj budućnosti sa one strane života. U dalo je toj želji konkretniji oblik u slikama odvođenja pojedinih smrtnika u Elisij, na ostrva blaženih. Ali to je bila i ostala poezija, ne stvar vere. Želja za trajanjem s one strane groba i prazne egzistencije tažila je žeđ iz drugih izvora. Pobude iz kojih su nastale skriva period osmog i sedmog veka pre nove ere i ne vredi nam da snagom vlastite inspiracije pokušamo da popunimo praznine banalnostima i neplodnim maštarijama. Institucija koje se svako seti kada se povede reč o verovanju u besmrtnost ili o nadi u božanstvo kod Grka jesu eleusinske misterije.

Gde god je cvetao kult božanstva zemlje i podzemnog sveta – učesnici u toj službi lako su mogli razviti nadu u bolju sudbinu u podzemnom carstvu duša. U Eleusini je na svetlost sunca ponovo izašla i bila vraćena majci božanska kći Demetrina koju je oteo Had. Ovaj starohelenski kult je služba božija jedne usko zatvorene zajednice, obnavljanje kulta se iz straha od božanstva ne smeju saopštiti drugima. Blažen je čovek koji je gledao sve ove svete radnje, onaj koji nije u njima učestvovao neće imati istu sudbinu posle smrti u Hadu. Učesnicima u eleusinskoj službi obećava se privilegovana sudbina posle smrti. Misterija je bila dramska radnja, tačnije religiozna pantomima praćena svetim pesmama i izrekama u vidu formula, prikazanje o otmici Kore, o Demetrinom lutanju, o ponovnom sjedinjenju boginja. Eleusinska svečanost se razlikovala po tome što je budila nade posvećenicima. Posle himne Demetri pobožni poštovalac ovih boginja sme da se nada bogatstvu u životu i boljoj sudbini posle smrti.

Kroz analogiju duše i semena (Kora) razvija se verovanje u besmrtnost.

Posle pojedinačnih nagoveštaja kod Plutarha i Lukijana mora se pretpostaviti da je u mističkoj drami u Eleusini dat i scenski prikaz podzemnog sveta i njegovih stanovnika.

Grčkoj religiji je na najranijem stupnju razvitka koji nam je dostupan, znači u Homerovim epovima, tuđe sve ono što bi bilo slično kultu uzbuđenja u stilu dionizijskih orgija Tračana. Homerovom Grku bi ta radnja izgledala kao neko varvarsko čudo. Ipak, zna se da su entuzijastički zvuci tog kulta nailazili u srcu mnogih Grka na odjek kao odgovor najdubljeg bića. Taj ton, iako čudno moduliran, obraćao se opšteljudskom osećanju. Svuda silno usplahiren ples, izvođen do iscrpljenosti noću uz treštanje bučnih instrumenata, služi hotimičnom izazivanju krajnje napetosti i prenadraženosti osećanja. Plesom se nagoni u religijski zanos ali plesom, muzikom i svakojakim podsticajnim sredstvima prelazi se u svet „duhova i bogova“.

Promuklin glasom, grubim rečima, u božanskom ludilu, Sibila izriče ono na šta je ne nagoni vlastita volja nego prinuda božanske nadmoćne sile koja nju opseda. Takva demonska prinuda duše u svoj njenoj strahoti sasvim stvarnoj za one koje je ona obuzela još živi u potresnim zvucima koje je Eshil u „Agamemnonu“ pridao svojoj Kasandri – prauzoru Sibile.

Izvor: Ervin Rode, Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka, prevele Drinka Gojković i Olga Kostrešević, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1991.

Slika: Reljef na kome su prikazani Demetra, Persefona i Triptolem, Eleusina, 440. godine pre nove ere.