Pet pesama Danice Marković

NA BUNARU

U vedri dan što nagoveštava proleće
Drumom širokim išli smo pokraj livada.
I sa klicama obesne, detinjske sreće
Zdravili pastire mlade i njihova stada.

Idući tako putem u veselu hodu,
Stigli smo, ushićeni, do jednog bunara,
I nadnesmo se nad mirnu i tihu vodu
Izvora što gasi žeđ umorna ovčara.

I dišuć’ miris rascvetanih ljubičica,
Što sveži dah gonjaše iz obližnja luga,
S osmehom blaženstva ogledali smo lica
Na tihoj površini vodenoga kruga.

Al’ u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
I ti spusti vedro; za nekol’ko trenuta
Svežu vodu pismo, da žeđ ugasimo.

Ugasivši žeđ ljutu presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli,
I zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodu se nagnuli.

Al’ u dubini plahi se koluti vili.
Nevino zadovoljstvo što nam radost čini
Izgubili smo! Žeđ ljutu smo utolili;
Al’ dole, na ustalasanoj površini,

Ah, ne mogasmo više ogledati lica…
I zalud sva lepota proletnjega dana,
I sveži miris rascvetanih ljubičica,
I nežna pesma iz pastirska stana…

BOJA GLASA

„Volim vas kao pesnika
I poštujem kao ženu“
Reče mi jedne studene, zimske večeri.
I tad glas tvoj zavodnika
Imade uzvišenu
Čistotu, čar i boju snega i glečeri.

Kad pouzdanim i smelim
Naglaskom izjavi: „Želim
Da u pesmu vašu uđem pobedno!“
Odlučan, kristalan i čist
– Ljubičast kao ametist –
Bio je glas tvoj zvonki, dubok nedogledno.

Zašto te malo ne volim?
I udvornim i oholim
Tonom kad si me pitao,
Glas je tvoj omađijani
Laskavče nepostojani,
Bio je rumen ko nebo, dan bi svitao.

Kad reče mi da će doći
Tvoj čas i kneževske reči:
„Vreme i moje pravo poginuti neće!“
U veče proletnje noći
Bio je glas tvoj, što leči,
Rujan ko oganj, što brod ogromni pokreće.

Uporan to isto veče
I neumoran mi reče:
„Nezaboravan za vas bih ostao –
Spomen moj ničim potrven.“
I ko turčinka cvet crven
Tvoj vreli, strasni glas je u taj čas postao.

Svem sebi nađe izraza
Najzad kad plaho iskaza:
„Na muke bi vas valjalo staviti!“
Licem ti zračio osmeh,
No crn tad i mračan, ko greh,
Bio je glas tvoj bezdani, slutnjom obaviti.

NOĆNE BORBE

Svu se noć o mene otimahu strasti.
Dok fijukom vetar gonjaše duhove,
Kao da u mračne ponore me zove
Glas demona: razum nemađaše vlasti
Nad slikama divljim što stvara osama,
Niti međa beše bezumnim željama.

Preko opustelih polja i bregova
Mesečinu mrtvu vetar je titrao.
I ko odjek bolnih, fantastičnih snova,
Uzdah se iz grudi mojih u noć krao.
Nigde jednog zračka da duši posvetli –
A već eno zoru objavljuju petli.

No kroz kapke teške svetlost ne prodire.
U jecanje moji uzdasi prelaze.
More iskušenja sve šire i šire,
A obale nigde, niti ima staze
Na pučini; i kad vetar kapke hukom
Zatrese, duša se odazove jaukom.

O mnogo je noći prolazilo tako,
Pa ujutro sumorno slazilo dosadno,
I dan proticao besplodno i jadno.
I opet iz tiha podmuklo i lako
Veče spuštalo se gluho iz daleka,
Kao pauk što u mreži žrtvu čeka.

Vrebala je ponoć, u pustoj samoći
– Pritajenom snagom neslućenih strasti –
Moj visoki trijumf savladanih strasti.
Kopnela je mladost u te žarke čase
I životom šturim sudba titrala se.

Dok prolaze dani bespovratni snagom,
Nemilosnom stopom vreme dok sve gazi;
Bez oslonca stupam po sumornoj stazi,
S kolebanjem hudim u životu nagom:
Pod kapcima vrelim zamućeno oko
Nepobednu žudnju prikriva duboko.

ŽIVOT

Žudeh da osvojim snažnoga čoveka
Či bi ritam krvi odjek silni bio
Vasionskog bila; pogled svetlost meka
Udaljenih zvezda, srce kutak mio

Sanjanoga raja; duša neba deo;
I njegovo delo, uzor ljudske misli,
Da moj ponos bude život nam ceo
Harmonija da je najviše zamisli.

O kako su kobni i snovi i mašta
Što mi ne dadoše da život pobedim!
Koliko se kaje i kako ispašta
Žarka težnja duše u danima bledim.

Sad u tamne čase vedrog, letnjeg dana
Posmatram na prstu kolutić od zlata:
Znam da neprebolnih zadao je rana
I koliko skupa njegova je plata.

I znam da je uvek on znamenje bola,
Da je simvol svega odricanja žene,
Da je okov, igo i surova škola –
Blistava kolajna patnje prikrivene.

PISMO

O divnog sela, da krasnoga mesta,
Srećna života u ovome kraju!
Od kako stigoh, nikako ne presta
Usrdna žurba: neprestano traju
Posete česte iz susedstva cela
I prijateljski poziv na posela.

Kad je četvrtak, ili praznik koji,
Smatra za dužnost komšinica svaka,
Da svojim budnim prisustvom nastoji
Da dokolica meni bude laka.
Skupe se tako da mi vreme krate
I svoju leptu besposlici plate.

Ivana priča kako silno žali
Pop domaćicu pokojnu, i zašto;
Živana kako selu mnogo „vali“
Što vode nema. Smilja opet: našto
Glačati rublje?! Joka život daje
Da zna što Tasa kćeri ne udaje.

Ja s bolom gledam sklopljenog Verlena,
I svog poleta vidim paralizu
– Tu oličenu, u tom skupu žena.
Dok san moj sjajni, još doskora blizu,
Beži u tamu pred karikaturom
Života, što me davi rukom šturom.

Izvor: Danica Marković, Trenuci i raspoloženja, SKZ, Beograd, 1928.

Slika: Beta Vukanović, Letnji dan, 1919. (Narodni muzej)

Preporuke: Wikipedia  |  Knjiženstvo