Pet pesama Bertolda Brehta

Brecht’s glasses viewing a dedication by Walter Benjamin - Between visible and invisible serie - 2008 © Tomoko Yoneda

ŠLJIVA

U dvorištu se nalazi šljiva,
Jedva da poveruješ koliko je mala,
Ograđena je žicom,
Tako da je niko ne može izgaziti.

Mala ne može da poraste,
Ali bi rado htela da poraste.
O tome nema govora,
Nema dovoljno sunca.

Jedva da poveruješ da je šljiva,
Jer nikad nema plodova,
Ipak je šljiva,
Poznaje se po listu.

PROTIV ZAVOĐENJA

I

Ne dozvolite da vas zavode!
Povratka nema.
Dan je na vratima;
Možete već osetiti noćni vetar.
Jutro više neće doći.

II

Ne dozvolite da vas obmanjuju!
Život je tako mali.
Pijte ga naiskap
Neće vam ga biti dosta
Kad budete morali da ga ostavite!

III

Ne dozvolite da vas zavaravaju utehom!
Nemate suviše vremena!
Prepustite trulež blaženopočivšima!
Život je najveći:
Ništa vas više ne čeka.

IV

Potom ništa neće doći.
Na kuluk i na gladovanje!
Šta vas još može uplašiti?
Umrećete sa svim životinjama
I potom ništa neće doći.

O SIROTOM B. B.

Ja, Bertold Breht, ja sam iz crnih šuma.
Moja mati me je u gradove nosila tmurno
dok sam joj ležao u telu. I hladnoća šuma
ostaće u meni do smrti zasigurno.

U asfaltnom gradu mi je dom. Od samog početka
ovakvi posmrtni sakramenti mi se daju:
Novine. I duvan. I rakija.
Nepoverljiv sam i lenj. Ipak zadovoljan na kraju.

Prijazan sam s ljudima. Sve što propišu,
poslušam: stavio sam na glavu šešir kruti.
Kažem: to su životinje koje naročito mirišu,
i kažem: ne mari, i sam si takav, ćuti.

Pre podne pokatkad stavim nekoliko žena
u prazne stolice – ljuljaške da se klate
i posmatram ih bezbrižno, pa im kažem tiho:
na mene nikad ne možete da računate.

Predveče okupljam oko sebe muškarce.
Oslovljavamo se sa „džentlmen“ i pominjemo rad.
Oni drže noge na mojim stolovima
i kažu: biće sve bolje. A ja ih ne pitam: kad?

Pred zoru sred sivog svetla piške jele
i njihova gamad, ptice, otpočne da viče.
Tog časa nekako ispijam čašu u gradu i bacam
pikavac i zaspim nemirno, jer senka se miče.

Mi smo sedeli, jedno lako pokolenje,
u kućama za koje smo mislili da predstavljaju večnost.
(Tako smo sagradili dugačka zdanja ostrva Menhetn
i tanke antene koje Atlantsko more zabavljaju.)

Od ovih gradova ostaće onaj koji ko prođe kroz njih, vetar!
Kuća razvedrava gosta: on je prazni žedno.
Mi znamo da smo samo privremeni
i da će doći za nama: ništa pomena vredno.

Pri zemljotresima, koji će doći, nadam se dozvoliti neću
da mi se ugasi virdžinija od gorčine,
ja, Bertold Breht, prognan u asfaltne gradove
iz crnih šuma u mojoj majci, punih tmine

ROĐENIMA POSLE NAS

I

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mogu:
Zaista, živim u mračno vreme!

II

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

III

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

NEMAČKI RATNI BUKVAR

Na zidu je bilo napisano kredom:
Oni hoće rat.
Taj ko je napisao ove reči.
Već je pao.

Radnici viču za hlebom.
Trgovci viču za tržištima.
Nezaposleni je gladovao. Sada
Gladuje zaposleni.
Skrštene ruke opet se pokreću:
Prave granate.

Noć je. Bračni parovi
Ležu u krevete. Mlade žene
Rađaće siročad.

Oni koji su gore kažu:
Ide se u slavu.
Oni koji su dole kažu:
Ide se u grob.

Kada dođe do marširanja, mnogi neće znati
Da njihov neprijatelj na njihovom čelu maršira.
Glas koji komanduje njima.
Glas je njihovog neprijatelja.
Onaj ko govori o neprijatelju
Sam je neprijatelj.

Preveli Ivan Ivanji i Boško Petrović

Preporuka: „Komentari uz Brehtove pesme“, u: Valter Benjamin, Eseji, preveo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974. 

Fotografija: Tomoko Yoneda: „Brehtove naočare i Benjaminov tekst“. Deo ciklusa fotografija Work Visible.