Federiko Garsija Lorka

last-picture-show: ““ Postcard of Frederico Garcia Lorca by Antoni Tapiès, 1998 ” ”

UMRO OD LJUBAVI 

Margariti Manso

Šta je to što tako sija
kroz hodnike te visoke?
– Sine moj, zatvori vrata,
otkucala već ponoć je.
– U očima čet’ri svetla
gore protiv moje volje.
– Biće, sine, da susedi
ispiraju bakar dole.

Luk od srebra umirućeg,
žuti mesec spušta svoje
duge, žute pletenice
na stare i žute tornje.
Na okna balkona lupa
treperava noć i zove,
gonjena od bezbroj pasa
što ne znaju za nju, dok se
miris vina, miris ambre
kroz hodnike širi ove.

Povetarci iz ševara
i glasovi sreće prošle,
ispod luka kog je ponoć
porušila muklo zvone.
Volovi i ruže spiše.
Kroz hodnike samo ove
četri su svetla zvala
besno kao Sveti Đorđe.
Tužne žene iz doline,
s krvlju muškom slaze one,
od ubranog cveta mirne
i od mladog bedra gorke.
Starice sa reke tužne
podno brega suze rone,
jedan trenut neprolazan
od imena i od kose.
A pročelja krečna ponoć
oblači u bele kocke.
Cigana i serafima
harmonike i ječe zvonke.
– Majko, kada umrem, odmah
obavesti znance moje.
Šalji plave telegrame
što s Juga na Sever plove.
Sedam krika, sedam krvi,
sedam dvojnih bulki lome
neprozirna ogledala
kroz sumorne te salone.
Puno ruku odsečenih
i krunica cveća, more
strašnih kletvi odjekuje
sa obale ko zna koje.
I zalupi nebo vrata
ispred naglog šuma gore,
dok četri svetla zvahu
kroz hodnike te visoke.

ROMANSA CRNE TUGE

Hoseu Navaru Pardu

Kljunovima svojim petli
traže gde se skriva zora,
niz planinu kada mračnu
siđe Soledad Montoja.
Žuti bakar, koža njena,
miriše na mrak i konja.
Pesmom ječe grudi njene,
užarena dva nakovnja.
– O Soledad, koga tražiš
bez društva u ovo doba?
– Koga tražim i šta tražim
šta se brineš ti zbog toga.
Tražim gde su sakriveni
moj razum i radost moja.
– O Soledad, tugo moja,
najzad dospeće do mora
vranac uzdu što otrže
i nestaće sred valova.
– Ne spominji more meni,
jer čemerna tuga ova
niče gde su maslinjaci,
ispod šuma lisnatoga.
– O Soledad, kako patiš!
Otkud tuga ta duboka?
Suza ti je sok limunov,
od usne i nade gorka.
– Kakva tuga! Kao luda
trčim kućom, moja kosa,
pletenice dve se vuku
od kuhinje sve do soba.
Moje telo i odelo
crnina će da omota.
Aj, košulje moje tkane!
Aj, butine od makova!
– Soledad, okupaj telo
sa lastama kraj izvora
i neka se srce tvoje
smiri, Soledad Montoja.

U dolini peva reka;
vrpca neba i listova.
Cvetovima tikve žute
kruniše se svetlost nova.
O ciganska tugo kleta!
Tugo čista i samotna.
O tugo skrivene reke
i dalekog praskozorja!

TAMARA I AMNON

Alfonsu Garsija-Valdekasasu

Luna klizi preko neba
nad bezvodnim predelima,
dok proleće razvejava
šumove vatre i tigra.
Iznad kuća i krovova
zvone živci od čelika.
A kudravi vetar stiže
sa vunenim blejanjima.
Ožiljcima prekrivena
i zemlja se već otkriva,
uzdrhtala sva od oštrih,
beličastih paljevina.

A Tamara sanjala je
da tice u grlu ima,
uz mesečast zvuk kitara
i uz sveži zvuk daira.
Njena nagost na terasi,
ko vrh palme prav i šiljat,
sneg bi htela za svoj stomak
i grad za ramena divna.
Obnažena na terasi
Tamara je pevušila.
Kraj stopala njenih leži
pet smrznutih golubica.
Amnon je sa kule gleda
tankovit i smela lika,
prepone mu pune pene,
a brada mu strasno titra.
Na visokoj dok terasi
obnaženost njena blista
šum strele tek zabodene
treperi mu u zubima.
Amnon gleda kako plovi
luna obla, luna niska
i naluni spazi dojke
sestre koja mu je mila.

U tri i po Amnon leže
u postelju gde je svila.
Od krilatih očiju mu
pati cela prostorija.
Svetlost, teška, sahranjuje
sela ispod peska siva,
il’ otkriva kratkovečan
koral ruža i dalija.
Zasužnjena voda zbori
tišinom u ćupovima.
Na stablu, u mahovini,
sakrivena peva zmija.
Na svilenoj i na svežoj
posteljini Amnon rida.
Oko vrelog tela mu se
drhtavice bršljan svija.
Tamara je tiho ušla
u ložnicu punu mira,
boje vena i Dunava
što šumori iz daljina.
– O, Tamaro, nek mi oči
utre tvoja zora bliska.
Bezbroj mojih rujnih niti
po suknji ti vrpce slika.
– Pusti me na miru, brate!
Vetrića i osa ima,
u svirala dvojnom roju,
dok me ljubiš po plećima.
– Tamaro, dve ribe sjajne
mame me sa tvojih sisa
i šum ruže nerascvale
s jagodica na prstima.

Rzanje sto carskih konja
odjekuje iz dvorišta.
Na nežne se čardaklije
sunce lije mlazevima.
Već za kose on je hvata,
već košulju njenu kida.
A korali mlaki prave
na tlu plavom vrela bistra.

O, kako se čuju silni
jauci nad krovovima!
Kakva rulja od noževa
i besramnih tih tunika.
Gore-dole roblje juri
preko tužnih stepenika.
Trube se i bedra kreću
pod zastalim oblacima.
Kraj Tamare plaču mlade
Ciganke, a druge s njima
kupe kapi koje gubi
njena ruža mučenička.
U sobama zatvorenim
krv teče po čaršavima.
Šumor mlake zore menja
grozdove i jata riba.

Oskrvnitelj besni, Amnon
beži i svog konja šiba.
Strelama ga crnci gone
sa stražara i sa zida.
Kad kopite četri behu
tek odjeci od kopita,
makazama David harfi
preseče niz zvonkih žica.

TUČNJAVA

Rafaelu Mendesu

U sredini jednog klanca
noževi iz Albasete,
ulepšani krvlju mrskom,
na suncu ko ribe blešte.
Tvrda svetlostu u oporom
zelenilu ko da reže
profile jahača mrtvih
i konje im pomamljene.
Uvrh krošnje, na maslini,
nariču dve stare žene.
Pobesneli bik tučnjave
uz zidove propinje se.
A anđeli crni nose
marame i vode snežne.
Anđeli dugačkih krila
noževa iz Albasete.
Antonio de Montilja,
mrtav ruši se niz stenje,
sa narom na slepom oku,
u ljiljane uvit bele.
Krst plameni njemu sada
kazuje put smrti gde je.

Sudija sa žandarmima
maslinjacima se penje.
Nemu pesmu zmije peva
prolivena krv sa zemlje.
– Gospodo žandarmi, znajte:
oduvek to tako beše.
Kartažana pet i čet’ri
Rimljana tu mrtva leže.

Od smokava i šumova
pregrejanih ludo, veče
spušta se na konjanike
i na butine rumene.
U vazduhu predvečerja
već anđeli crni lete,
sa srcima punim ulja,
kose duge, upletene.

MESEČARSKA ROMANSA

Gloriji Hiner i Fernandu de los Riosu

Zeleno, volim te zeleno.
Zelen-grane. Zelen-vetar.
Kroz planinu vranac jezdi
i barka na moru bela.
Sa senkom o svome struku
na verandi ona sneva,
zelena joj put i kosa,
a oči od hladna srebra.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog meseca
sve je stvari posmatraju,
a ona ih i ne gleda.

Zeleno, volim te zeleno.
Jato krupnih, lednih zvezda
pristiže sa ribom senke
koja zori put priprema.
Smokva trlja povetarac
tvrdom korom svoga debla,
a brežuljak, mačak lopov,
od agave sav se stresa.
Ko će doći? I otkuda?
Na verandi ona čeka,
zelena joj put i kosa
i o gorkom moru sneva.

– Kume, hoću svoga konja
da za tvoju kuću menjam,
za tvoj plašt i ogledalo
evo noža ti i sedla.
Kume, stižem krvareći
iz Kabrina klanca kleta.
– Kad bih mogo, momče, ne bi
ta pogodba bila teška,
ali ja sad već ja nisam
i mog doma više nema.
– Kume, hoću da pristojna
bude smrtna mi postelja.
Od čelika i holandskim
čaršavima presvučena.
Ne vidiš li ranu moju
od grudi do gla bela.
– Tri stotine tamnih ruža
na prsniku tvome cveta.
Oko tvoga struka kaplje
i miriše krv ti vrela.
Ali ja sad već ja nisam
i mog doma više nema.
– O, pusti me na visoke
verande gde ona sneva;
o pusti me! na zelene
verande gde ona sneva.
Na verande mesečaste
sa kojih se voda sleva.

Na verande visoke se
već penju dva kuma verna.
Za njima su suze tekle.
Za njima je i krv tekla.
Treptaše na krovovima
fenjerića niz od pleha.
Bezbroj kristalnih defova
poče zoru da ujeda.

Zeleno, volim te zeleno.
Zelen-grane. Zelen-vetar.
Dva su kuma popela se.
A vetar je stavljao redak
ukus žuči i metvice
na usne dva prijatelja.
– Kume, reci gde je ona!
Gde je gorka tvoja kćerka?
– Kako dugo čekala te!
Kako dugo moja kćerka
na verandi čekaće te,
kose crne, lica sveža?

U cisterne ogledalu
Ciganka se njiše jedna.
Zelena joj put i kosa,
a oči od hladna srebra.
Nad vodom je održava
ledenica mesečeva.
Noć postade tako prisna
da na mali trg podseća.
A žandarmi pijani su
lupali na vrata teška.
Zeleno, volim te zeleno.
Zelen-grane. Zelen-vetar.
Kroz planinu vranac jezdi
i barka na moru bela.

Izvor: Federiko Garsija Lorka, Ciganski romansero, preveo Kolja Mićević, Kultura, Beograd, 1969.