Pet pesama Ezre Paunda

tumblr_pw502bpxKu1rt53cfo1_640.jpg

Ezra Paund u pariskoj knjižari „Shakespeare & Co.“

NA STANICI METROA

Priviđenje ovih lica u masi;
Peteljke na vlažnoj, crnoj grani.

UGOVOR

Sklapam ugovor sa tobom, Volte Vitmene –
Predugo sam se tebe gnušao.
Dolazim ti kao odraslo dete
Koje je imalo svojeglavog oca;
Sada sam dovoljno star da budemo prijatelji.
Ti si bio onaj što je oborio novu šumu,
A sada je vreme za rezbarenje.
Isti su nam srčika i koren –
Hajde da se trampimo.

KROTKA MAČKA

„Smiruje me kad sam među lepim ženama.
Zašto bi čovek stalno lagao o takvim stvarima?
Ponavljam:
Smiruje me razgovor sa lepim ženama
Čak i kada pričamo sve same gluposti,

Zujanje nevidljive antene
Istovremeno je podsticajno i ugodno.“

KOD PAGANIJA, 8. NOVEMBRA

U očima vrlo lepe normandijske kokote
Odjednom otkriti
Oči vrlo učenog asistenta u Britanskom muzeju.

RONJENJE

Okupao bih se u tuđini:
Ove utehe nagomilale su se na meni, u njima se davim!
Gorim, toliko sam zagrejan za to novo,
Nove prijatelje, nova lica,
Mesta!
O, biti daleko od ovoga,
Od ovoga što je sve ono što sam želeo – da spasem to novo.

A ti,
Ljubavi, ti mnogo željena, ti za kojom sve više žudim!
Zar mi nisu odvratni svi zidovi, ulice, kamenje,
Sav mulj, sva izmaglica, sva magla,
Sve vrste saobraćaja?
Ti, preleteo bih samoga sebe kao vodu,
O, ali jako daleko od ovoga!
Od trava i niskih polja i brda
I sunca,
O, sunca, dosta!
Dalek i usamljen, među nekakvim
Tuđincima!

EZRA PAUND O POEZIJI 

Iz pisma Harijti Monro, urednici časopisa „Poetry“ (odlomak)

Njen jezik mora biti dobar jezik, koji ni na koji način ne odstupa od govora osim većim intenzitetom (tj. jednostavnošću). Ne sme biti knjiških reči, perifraza, inverzija. Mora biti jednostavan kao najbolja Mopasanova proza, i strog kao Stendalova.

Ne reči koje se rasipaju u ništa.

Ritam MORA imati smisla. Ne može biti samo bezbrižno otaljavanje, nezavistan i bez stvarne veze sa rečima i smislom, tamti tam tamti tam tam ta.

Ne sme biti klišea, ustaljenih fraza, žurnalističkih stereotipa. Jedino bekstvo od toga je preciznost, rezultat velike usredsređenosti na to što se piše. Test pisca je njegova mogućnost da postigne tu usredsređenost i njegova moć da ostane usredsređen dok ne
dođe do kraja pesme, imala ona dva ili dve stotine stihova.

Objektivnost i opet objektivnost, i izraz: bez robovanja prošlosti, bez nejasnih prideva, bez tenisonijanskog govora, bez ičega, ičega što ne možeš u nekoj okolnosti, u naboju nekog osećanja zaista reći. Svaki literarizam, svaka knjiška reč, traći delić čitaočevog strpljenja, delić njegovog poverenja u tvoju iskrenost. Kada neko zaista oseća i misli, on zamuckuje u običnom govoru; to je samo pljusak, prazna zapenušanost uzbuđenosti pisanjem, ili opijenost metrom, taj pada toliko lako – o, koliko lako! – u govor knjiga i pesama koje je pročitao.

Jezik je sačinjen od konkretnih stvari. Uopšteni izrazi i nekonkretni termini su stvar lenjosti; oni su govor, ne umetnost, ne stvaranje. Oni su dejstvo stvari na pisca, ne kreativni čin samog pisca.

„Epiteti“ su obično apstrakcije – mislim na ono što zovu „epitetima“ u knjigama o poeziji. Jedini pridev koji vredi koristiti je onaj koji je suštinski za smisao tog mesta, ne dekorativni, nakinđureni pridev.

Preveo Nikola Živanović (1)

Preveo Milan T. Đorđević (2-5)

Izvor: Gradina, broj 29-30, Niš, 2009.

Izvor: Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, broj 19-20, Beograd, 2002.