Mislim u slikama. Pesme mi pomažu u tome. One su poput bova u moru. Plivam do njih, od jedne do druge. Bez njih sam izgubljen. One su rukohvati koji me održavaju u beskrajnom prostranstvu.

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije i tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futuristi Velimiru Hlebnjikovu (1885-1922). Kifer je pošao od pesnikove pretpostavke da se određeni istorijski događaji ponavljaju svakih trista sedamnaest godina. Tačno tim tempom i baš tim brojem godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, da je istorija ciklična, ali da se ritam ponavljanja ne može predvideti. Pitamo se šta je Hlebnjikov mislio da se dogodilo te 1600. godine? Možda nešto što se odnosi na raskol crkve? Tajna se, verovatno, krije u njegovoj poeziji, ili beleškama, koje nam Kifer ne otkriva.

On je u vezu sa ruskim pesnikom doveo podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, prikazuje kako leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige, nalik Prosperovoj zaostavštini u svetu ogrubelom od viška istorije.

Podmornice su moćno oružje. Oronule, one na Kiferovim slikama jesu simbol starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada. Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li stare, odbačene podmornice na njivi, zapravo, slika Istorije? Je li njiva, umesto mora, znak ekološke katastrofe koju ćemo izazvatri upotrebom nuklearnog oružja? Najzad, podelila bih svoju zapitanost koja je u vezi sa slikarevom ruskom inspiracijom: zašto Hlebnjikov a ne, recimo, Mandeljštam, ako već pominjemo Istoriju?

Zveri moja, veku moj lepi,
Ko će ti pogledati u oči

U eri „dematerijalizacije“, u eri „digitalnog“, u eri „koncepta“, Anselm Kifer je pravi primer romantičarskog umetnika. On ne odustaje od slike, od reči, od mita, od preispitivanja istorije, od sećanja, od bivanja sentimentalnim, on ne odustaje od simbola, materije i metafizike. Njegove slike teške su nekoliko stotina kilograma. Na njima je puno boje, puno slame, stolica, metalnih predmeta. Kifer stvara sliku, nešto vrlo konkretno, čulno i upadljivo materijalno, istovremeno bivajući brutalan prema toj materijalnosti („često mesecima pod vedrim nebom slike su prepuštene kiši, snegu, suncu, kako bi se vreme samo upisalo u prikazivanje i naslikalo da ono što jeste ne može ostati…“).

Ono što me interesuje jeste transformacija, ne sama građevina. Ja ne konstruišem ruševine već osećam da su one trenuci kada stvari same sebe otkrivaju. Ruševina nije katastrofa. Ona je trenutak kada stvari mogu ponovo da počnu.

Kada Kifer govori o ruševini, važnom simbolu za konstruisanje nemačkog identiteta, on kao da govori o opustošenog njivi, motivu koji je prisutan u njegovom slikarstvu, kao aluziji na motive slikara 19. veka, ali i mogućnost obnove, transformacije. Njive su Persefonin i Detmetrin prostor kruženja i promene (u ovom slučaju istorije i događanja). Kifer je rođen 1945. godine. Sve što se pre i posle događalo u nemačkoj istoriji direktno je uticalo na njegov rad. Pod istorijom se podrazumevaju podjedanko politički koliko i kulturni događaji koji su važni za konstrukciju identiteta jednog naroda.

Važno je istaći neke od njegovih književnih inspiracija kao što su Helderlin, Celan, Gete, Hajdeger i Luterov prevod Biblije. On sa tim delima vodi dijaliog. Njihove stihove i rečenice ispisuje po svojim slikama, rukopisom koji je toliko svojstven da zadobija samostalnu, likovnu vrednost na platnu. Sve što ima veze sa konstruktom nemačkog identiteta Kifera zaokuplja tako da on taj konstrukt problematizuje. Otuda nacistički pozdrav u sred romantičarskog motiva zimskog pejzaža. Jedan od motiva, koji doživljava vrhunac u slikarstvu 19. veka, bile su ruševine starih zamkova i gotskih crkvi. One imaju snažan simbolički potencijal pri izgradnji nemačkog identiteta. Kada drugi narodi Evrope u 19. veku slikaju ruševine antičkih hramova, kada se Franscuska okreće ikonografiji Rima, Nemci slikaju ruševine svojih srednjevekovnih katedrala, dolmene i zamkove vlastele koji sećaju na srednjevekovnu prošlost. Gledajući dve gore priložene slike, možemo se prisetiti i Hajdegerovog eseja Poljski put koji je, po mom kreativnom čitalačkom uverenju, posvećen Fridrihu Helderlinu. Stvaralaštvo i misao obojice prisutna je u Kiferovom radu.

Kristof Ransmajer, savremeni austrijski književnik, u svom eseju „Nerođeni, ili nebeski areali Anselma Kifera“ pisao je sledeće:

Dobro se sećamo kad je krajem šezdesetih godina prošlog veka publici koje se brzo uvećavala pokazao fotografije, crno-bele slike koje su ga prikazivale sa rukom ispruženom u pozdrav Hajl! na raznim evropskim obalama, na italijanskim, francuskim, holandskim plažama: umetnik kao sitna, ponekad gotovo iščezavajuća figura pred talasima koji se valjaju ka obali, lica okrenutog horizontu, čovečuljak kose raščupane od vetra, kao utonuo u jednako smešan i zlokoban osvajački gest.

Okupacije, tako je Kifer nazvao seriju tih dokumentarnih fotografija, i bio je prinuđen da otkrije kako u njegovoj domovini rituali uspomena na užas moraju da slede stroža a u svakom slučaju drugačija pravila. Zar je smelo da se desi da neko nastupi protiv Atlantika i Sredozemlja uz nemački pozdrav i time opet priziva tek prevaziđenu želju da ubijanjem i bes jedne nibelunške armije, ugljenisane u plamenu bombi? Hitlerovskim pozdravom protiv talasa!

Tek kada su se u Izraelu začuli glasovi koji su posvedočili da taj umetnik iz Nemačke spada u pravednike, pristali su i tamo odakle je potekao da poveruju kako ta sićušna, iščezavajuća figura na obalama Holandije i Italije i Francuske nije pozdravljala firera, već, možda, uz talase, i razum, i da je ispruženom rukom ukazivala na ludilo onoga što je ljudski moguće.

Kuće. Palate. Dvorane sa stubovima. Prisećamo se Anselma Kifera za vreme prvih godina njegove svetske slave: slikar bezljudnih pejzaža i njiva, ispisanih slovima, slikar zavejanih, pustih polja ruševina ili despotskih arhitektura koje su se smrknuto dizale u visinu, za koje su kao modeli služile monumentalne građevine, dvorane sa stubovima i spomenici jedne varvarske vladavine koja je potopljena u ruševinama od bombardovanja. Slike visoke kao kuće, slike po kojima su posipani slama, pesak, zemlja i kosa i cigleni prah, i ponekad ispisivani stihovi pesama, Celanovih ili Ingeborg Bahman: Budni u ciganskom logoru i budni u pustinjskom šatoru – pesak nam curi iz kose.

Monumentalne slike kao ruganje svakoj monumentalnosti, često mesecima pod vedrim nebom prepuštene kiši, snegu, suncu, kako bi se vreme samo upisalo u prikazivanje i naslikalo da ono što jeste ne može ostati. Kifer je probadao svoje slike granama i ružama, gađao ih semenkama suncokreta, organskim materijalom koji se pretvarao u hranu za grinje, a u dvorištima ponekad i za pacove. Slikar je želeo da se nedovršeno nebo koje čeka ili snežni pejzaž odbrane od pacova i miševa i insistirao je na tome da prikaz neba ili mora uvek treba da prikazuje sveuništiteljski, sveproždirući tok vremena.

Prevodi: Mandeljštamovi stihovi (Branko Miljković), Ransmajerov tekst (Tijana Tropin), Kiferovi citati (Ana Arp)

Preporuke: Anselm Kifer – Met Museum