Istorija kao napuštena i zarđala podmornica na njivi: Slike Anselma Kifera

Mislim u slikama. Pesme mi pomažu u tome. One su poput bova u moru. Plivam do njih, od jedne do druge. Bez njih sam izgubljen. One su rukohvati koji me održavaju u beskrajnom prostranstvu.

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije i tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu (1885-1922). Kifer je pošao od pretpostavke Velimira Hlebnjikova da se određeni istorijski događaji ponavljaju svakih trista sedamnaest godina. Tačno tim tempom i baš tim brojem godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, da je istorija ciklična, ali da se ritam ponavljanja ne može predvideti. Pitamo se šta je Hlebnjikov mislio da se dogodilo te 1600. godine? Možda nešto što se odnosi na raskol crkve? Tajna se, verovatno, krije u njegovoj poeziji, ili beleškama, koje nam Kifer ne otkriva.

On je u vezu sa ruskim pesnikom doveo podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, prikazuje kako leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige, nalik Prosperovoj zaostavštini u svetu ogrubelom od viška istorije.

Podmornice su moćno oružje. Oronule, one na Kiferovim slikama jesu simbol starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada. Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li stare, odbačene podmornice na njivi, zašravo, slika Istorije? Je li njiva, umesto mora, znak ekološke katastrofe koju ćemo izazvatri upotrebom nuklearnog oružja? Najzad, podelila bih svoju zapitanost koja je u vezi sa slikarevom ruskom inspiracijom: zašto Hlebnjikov a ne, recimo, Mandeljštam, ako već pominjemo Istoriju?

U eri „dematerijalizacije“, u eri „digitalnog“, u eri „koncepta“, Anselm Kifer je pravi primer romantičarskog umetnika. On ne odustaje od slike, od reči, od mita, od preispitivanja istorije, od sećanja, od bivanja sentimentalnim, on ne odustaje od materije i metafizike. Njegove slike teške su nekoliko stotina kilograma. Na njima je puno boje, puno slame, stolica, metalnih predmeta. Kifer stvara sliku, nešto vrlo konkretno, čulno i upadljivo materijalno, istovremeno bivajući brutalan prema toj materijalnosti.

Ono što me interesuje jeste transformacija, ne sama građevina. Ja ne konstruišem ruševine već osećam da su one trenuci kada stvari same sebe otkrivaju. Ruševina nije katastrofa. Ona je trenutak kada stvari mogu ponovo da počnu.

Kada Kifer govori o ruševini, važnom simbolu za konstruisanje nemačkog identiteta, on kao da govori o opustošenog njivi, motivu koji je prisutan u njegovom slikarstvu, kao aluzija na motive slikara 19. veka, ali i mogućnost obnove, transformacije. Njive su Persefonin i Detmetrin prostor kruženja i promene (u ovom slučaju istorije i događanja). Kifer je rođen 1945. godine. Sve što se pre i posle događalo u nemačkoj istoriji direktno je uticalo na njegov rad. Pod istorijom se podrazumevaju podjedanko politički koliko i kulturni događaji koji su važni za konstrukciju identiteta jednog naroda.

Važno je istaći neke od njegovih književnih inspiracija kao što su Helderlin, Celan, Gete, Hajdeger i Luterov prevod Biblije. On sa tim delima vodi dijaliog. Sve što ima veze sa konstruktom nemačkog identiteta Kifera zaokuplja tako da on taj konstrukt problematizuje. Otuda nacistički pozdrav u sred romantičarskog motiva zimskog pejzaža. Jedan od motiva, koji doživljava vrhunac u slikarstvu 19. veka, bile su ruševine starih zamkova i gotskih crkvi. One imaju snažan simbolički potencijal pri izgradnji nemačkog identiteta. Kada drugi narodi Evrope u 19. veku slikaju ruševine antičkih hramova, kada se Franscuska okreće ikonografiji Rima, Nemci slikaju ruševine svojih srednjevekovnih katedrala, dolmene i zamkove vlastele koji sećaju na prošlost. Gledajući ova dva izvanredna akvarela, možda se možemo prisetiti i Hajdegerovog eseja Poljski put koji je, po mom dubokom (slobodnom, kreativnom) čitalačkom uverenju, posvećen Fridrihu Helderlinu. Stvaralaštvo i misao obojice prisutna je u Kiferovom radu.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.